Žene u crnom Srbije u poseti Tuzli – ženskom solidarnošću do pravde i mira

Tuzlanski masakr večna mrlja na našoj savesti

Dvadeset petog maja 2008. navršiće se trinaest godina od granatiranja tuzlanskog korzoa, centra starog dela grada, i pre i posle rata poznatog kao Kapija. Namah ili od posledica ranjavanja poginulo je 70, a skoro tri puta više bilo je teže i lakše ranjenih građana. Među žrtvama bilo je najviše Bošnjaka, ali i Srba koji su mirno živeli u Tuzli odbijajući da priznaju zločinački Karadžićev režim na Palama. Navedimo samo neka imena: Ilinka Tadić, 1942, medicinska sestra, Srpkinja; Hasan Hrustanović, 1970, proteran iz Zvornika, nekoliko dana pre stupanja u brak sa Šemsom, poginuli on, Šemsa i Šemsine drugarice, nesuđene deveruše; Lejla Bučuk, 1979, odlična učenica medicinske škole, na korzo otišla sa drugaricom Ivanom; Sanja Čajić, 1978, noć uoči pogibije ocu Miju, majci Marici i bratu Milenku poverila da je zaljubljena u jednog muslimana i da će se udati za njega a ukućani su to odobrili; Sandro Kalesić, 1993, jedino dete Dina i Irene Kalesić, poginuo naočigled roditelja...
Kada su vest i mnoštvo fotografija tuzlanskih novinara i fotografa Slavka Zabuša i Amela Emrića o stravičnom masakru civila obišle svet, srbijanski mediji pod kontrolom vlasti i prekodrinski pod kontrolom bosanskih Srba odmah su negirali da se masakr dogodio, tvrdeći da bošnjačke vlasti obmanjuju domaću i svetsku javnost, s ciljem da poboljšaju pregovaračke pozicije pred mirovni sporazum koji se naslućivao (i koji je i potpisan novembra 1995. u Dejtonu).
I danas, kad se navršilo šesnaest godina od srpske agresije na BiH i pred trinaestu

godišnjicu granatiranja tuzlanskog korzoa, kad se u Srbiji negiraju, minimiziraju ili relativizuju srpski zločini, pa i zločin u Tuzli, mi, žene iz Srbije, osetile smo potrebu da kao i svake godine posetimo naše tuzlanske prijatelje, majke, očeve, sestre, supruge i braću nevinih žrtava i izvinimo se još jednom za sve što su zločinci činili u naše ime. Danas Tuzla i Tuzlaci pokušavaju da žive uobičajenim svakodnevnim životom, onoliko koliko je to moguće posle svega što su grad i oni preživeli tokom četiri ratne godine. Tuzlu su bosanski Srbi granatirali nebrojeno puta, ali je granatiranje 25. maja 1995. u 20 sati i 55 minuta ubilo najviše civila odjednom. U gradu je dosta izbeglica, iz svih delova Bosne i Hercegovine. Najviše ih je iz Srebrenice; prvo su proterani 1992, a zatim su izbegli početkom jula 1995. godine – neki peške, probijajući se kroz šume, planine i zasede

bosanskih Srba, a žene i deca su autobusima i kamionima organizovano proterani ka Tuzli. Muškarce su bosanski Srbi izdvojili i 11. jula 1995. počeli ubijati. Ubijanje je trajalo danima.
Dok na terasi restorana na Kapiji ispijamo kafu sa rahatlukom, naša prijateljica Mubera mi drži ruku; njena je ruka topla a stisak blag; ispod marame gledaju me tople smeđe oči i začinje se blagorodan osmeh. Mubera je jedna od mnogih žena iz udruženja Majke Srebrenice u Tuzli. Svakog jedanaestog u mesecu one mirno i bez reči stoje na glavnom tuzlanskom trgu i drže platna na kojima su rukom izvezle imena, prezimena, godinu rođenja i naziv mesta odakle su njihovi najmiliji a koji više nisu živi.
I ovog jedanaestog aprila pridružile su im se žene članice Mreže Žena u crnom Srbije, pod geslom »Ženskom solidarnošću do pravde i mira«. U saopštenju izdatom tim povodom, pored ostalog, Žene u crnom podsećaju »da se upravo navršilo šesnaest godina od agresije na BiH i da su najodgovorniji za zločine počinjene nad civilnim stanovništvom u Sarajevu i čitavoj BiH Radovan Karadžić i Ratko Mladić još uvek na slobodi. Da je režim Slobodana Miloševića direktno učestvovao u agresiji na BiH, kao i planiranju, organizovanju i izvršenju genocida u Srebrenici. Da ni nakon smene režima Slobodana Miloševića nije došlo do raskida sa zločinačkom politikom, već je ona nastavljena u negiranju, umanjivanju i relativizovanju odgovornosti za rat i ratne zločine; da je Srbija kao članica UN i prva država osuđena od strane Međunarodnog suda pravde zato što nije sprečila genocid u Srebrenici dužna da izruči Haškom sudu preostale zločince. Neke od nedavno izrečenih presuda Haškog suda, kao i Međunarodnog suda pravde, ne zadovoljavaju pravdu, a još manje uvažavaju dostojanstvo žrtava, ali to ne sme biti izgovor sadašnjim vlastima da ne ispunjavaju sve obaveze prema Haškom tribunalu. Bez suočavanja sa zločinačkom prošlošću ne može se postići pravedan mir ni stabilnost u regionu, ali ni obnova moralnih vrednosti celokupnog srbijanskog društva«.

	P. V.