U pitanju je arapska reč (keyf) koja znači: stanje, raspoloženje, kakvoća, kvalitet, zadovoljstvo, uživanje. Stigla nam je preko Turaka, a mi smo je obogatili (kao i Turci) još ponekim značenjima i izvedenicama.
Za Đorđa Popovića Daničara (1884) ćef je naslada života, veselje, radost, dobro raspoloženje, dobra volja, uživanje, zdravlje tela i duše. U savremenom Matičinom Rečniku srpskohrvatskog književnog jezika ćef je želja, volja, prohtev (»Dođe mu ćef da se ženi«); pa dobro raspoloženje, zabava, veselje (»Ne mogu gledati da Turci s glavom njegovom sebe ćef čine«). U Škaljićevim Turcizmima ćeif, ćejif, ćejf, ćef je dobro raspoloženje, naslada, naslađivanje, uživanje (»Sad im neću pomrsiti ćeifa«). Drugo značenje: volja, prohtev, hir, i treće: pripito stanje (u frazi: u ćejfu je).
U epskim narodnim pesmama javlja se i oblik ćeiv (»Kad se ladna napojiše vina, / i junački ćeiv zadobiše«). Postoji i oblik ćev (u izreci »ćev ti piti – od volje ti«). A u Dalmaciji čak i ikaviziran – ćip. Tu su i denominali na -iti: ćefiti – biti dobre volje; naćefiti se – naveseliti se (u narodnoj pesmi); ćefnuti se –  prohteti se (»Stanodavac uzima za kiriju †...‡ koliko najviše može da dobije, a kada mu se ćefne – da otkaz«). Nisu izostali ni pridevi: će(j)ifli – dobro raspoložen, dobre volje, malo »nakresan«, u pripitom stanju. Odnosno ćefli, ćeflija, ćeflisan, ćevlija, ćevleisan.
Prihvaćena je čak i turska negativna postpozicija -siz, odnosno -suz (bez) – ćejifsuz, ćefsuz – neraspoložen, rđave volje, malo bolestan.
Za Hrvata Antuna Hangija koji je, krajem XIX veka, učiteljevao u Bosni, »Ćeif je nešto posebnoga, što osim naših Muslimana valjda nijedan narod na svijetu ne poznaje. I kao što Francuzi imaju svoj esprit, tako imaju naši Muslimani svoj ćeif. Ali kolike li razlike između ćeifa i esprita?! I dok se pod espritom razumijeva nešta spretna, poletnoga, označuje nam ćeif da se je čovjek smirio, da se je smirilo ne samo tijelo, nego i duh njegov. Ćeif je kad se uzneseš u neko bezbrižno carstvo, ne znajući za čas ni da dišeš, ni da kahvu piješ, ili grizeš cigar duhana. Elem nešta slična onoj talijanskoj: Dolce far niente. Ćeif opet u širem smislu jest ono što bismo mi rekli: hoće mi se ili drago mi je. Ako čovjek nešta učini, pa ga ko upita zašto je to učinio, odgovoriće mu: tako mi je bilo po ćeifu. Isto tako upitaš li ga zašto nešto nije učinio, reći će ti: nije mi bilo po ćeifu – pa mirna Bosna«.

	Olga Zirojević