Samo što su, posle patetičnih uzdaha predsednika Vlade i predsednika Republike, utvrđeni izbori na svim nivo(j)ima za 11. maj 2008, u Srbiji je otvorena sezona opšteg političkog promiskuiteta! Bez velikog prethodnog udvaranja i ljubavnog nećkanja, samo vođeni primarnim instinktom i atavističkom željom za održanjem svoje vrste na vlasti, u našoj pluralističkoj demokratiji krenuo je »polno da opšti lud sa zbunjenim«. Ispostavlja se, pri tom, da je kod nas pred svake izbore ludih sve više, da je zbunjenih u porastu i da se oni međusobno nepogrešivo seksualno pronalaze.
Vrlo brzo kad su isparenja od vrućih dodira prestala, kad su osnovni nagoni zadovoljeni, a strasti donekle stišane, moglo se videti kakav je »raskošan« učinak ostavio iza sebe kratkotrajan politički orgazam stranačkog sparivanja iliti, učeno rečeno, stvaranja novih predizbornih koalicija. Na svim političkim etažama, od republičke, preko pokrajinske do lokalne, nastalo je takvo koaliciono šarenilo da to izmiče opisu i svakoj principijelnoj analizi. I sad, ni više ni manje, biračko telo to treba da sažvaće, da proguta, zadrži u stomaku i izglasa! Ne kažem, nije da naši birači nemaju jake stomake, ali s proleća treba uzimati nešto lakšu hranu sa dosta svežeg povrća. Kad se baci pogled na neke izborne liste, sve je bajato, nema mladosti, nema svežine, a nema ni žena, koliko bar za lepši stranački dizajn i onih 30% koliko se traži izbornim pravilima.
Prva u oči pada, a prva je i predala kandidaturu, republička koalicija Za evropsku Srbiju. To je petočlana ekipa koja podseća na slučajnu pokerašku družinu u kojoj se svi gledaju s podozrenjem i koja ima zajedničko samo kockarski sto za kojim se našla. Koalicioni partneri DS, G 17 +, SDP, LSV i SPO toliko su međusobno različiti i sa međusobnim podvalama u stranačkoj prošlosti da njihovo zajedničko istupanje pred biračkim telom navodi na paradoksalnu pomisao da samo tako »smiješani, najlakše se piju«.
Tadić, samo što se presvukao posle predsedničkih izbora, nedopustivo bagatelišući funkciju i obaveze koje ima kao predsednik Republike, uskače u predvodnika, »ovna« nove izborne koalicije. On to radi »po inerciji«, neosmišljeno, pričajući one iste isprazne priče koje je po sto puta ispričao i pri tom samo pojačava mlataranje rukama po vazduhu. Valjda kao simboliku, kako ćemo kad okrilatimo »da poletimo« u Evropu. U svoja sadašnja obećanja Tadić trpa onu istu aporiju (iz ranije predsedničke kampanje) »I Evropa, i Kosovo« koja ne pije vodu i koja nema ni realne ni teorijske šanse. Usput se Boris ljuti i kara svu onu menažeriju iz EU, Solanu, Olija, koja mu pruža podršku i »kvari posao«, tako oštro da bi mu i sam V. Koštunica mogao pozavideti.
M. Dinkić je politički Tajson koji i udara i uši grize, jer on je unakazio DS otkrivanjem »Afere Bodrum«, on je nokautirao Vladu Z. Živkovića i posle takve Dinkićeve egzibicije sve je krenulo jako nizbrdo, a Koštunica je došao na vlast. Sklon političkoj prevrtljivosti i privlačnom mirisu novca, bez etičkog sitniša u novčaniku, Dinkić je čas napuštao Vladu Vojislava Koštunice, čas ostajao u njoj, ali je, suma sumarum, sa Vojom proveo dva medena mandata. Gde su novci tamo je i Dinkić, i sve što sada radi samo je u funkciji takve prakse. DS od G 17 ne može imati ćara, ali kao i sva deca u mraku bez političkih roditelja (Đinđića i Labusa) držeći se za ruke valjda se osećaju sigurnije.
Treći član ove koalicije Rasim Ljajić ne bi se mogao baš pohvaliti doprinosom Za evropsku Srbiju. Jer da je bar nešto uradio na hvatanju lica sa haške poternice danas ne bi bili tu gde jesmo. Upravo objavljena knjiga Lov Karle del Ponte otvara novo poglavlje o ulozi srpskih vlasti i ovog »dežurnog« ministra u celoj haškoj priči koja se držala daleko od očiju javnosti. Usput, u Rasimovim krajevima ne prestaju verski ratovi, a za njihovo gašenje on bi morao da se pobrine i politički dokaže. Naposletku, i pored najbolje volje, teško je setiti se šta je on uopšte valjano učinio u najznačajnijem ministarstvu Srbije, kao što je Ministarstvo za rad i socijalna pitanja kojim je rukovodio. Ali, ko zna, možda takve bestežinske političare birači najviše vole pa je valjda zbog toga i primljen za koalicioni sto.
Za Nenada Čanka može se sve reći samo ne da je bestežinski političar. On je estradni političar i politički trgovac. Nenad Čanak sa sve LSV dugo je u trgovini sa DS. Koristi od toga imao je Čanak onoliko koliko je tom trgovinom gubila Vojvodina, a koristi je imala i DS onoliko koliko je pokupila izvršnu vlast u Vojvodini i koliko je intenzivirala uzimanja iz Vojvodine. Taj trgovinski pakt traje punih osam godina, i punih osam godina, koliko Čanak pasivno, mlitavo drži parlamentarnu vlast u Vojvodini, toliko dugo je ona na gubitku. Dok je kao pozicija štetio Vojvodini, medijski je redovno podsećao da koristi Vojvodini. Sada je taj dil Čanak – DS ponovo na overi i opet će se potvrditi da je Čanku Vojvodina »poslednja rupa na svirali«. Njemu je stalo do poslaničke kartice u republičkom parlamentu i ova koalicija mu pruža (neku) šansu za tako što.
Pristupanjem političkoj družini Drašković je samo potvrdio da se od pisanja (više) ne može živeti. Zaboravljen, izlišan, ničiji i nekoristan, kako u politici tako i u književnosti, Vuk i SPO su ovoj koaliciji dodali sentimentalni prefiks »Skraćeni DOS – Za evropsku Srbiju«. Ako već nije ostao u DOS-u kad je trebalo, što ne bi ušao u DOS kad je sve »prohujalo s vihorom«? Kakva će biti prolećna alergijska osetljivost birača na monarhiju, četništvo, Dražu i sl. ostaje da se vidi.
Svaka heterogena stranačka koalicija kao što je ova Za evropsku Srbiju morala je imati jasan izborni program. Program je potreban zbog izborne prepoznatljivosti! Ispod takvog programskog kišobrana moraju stati »svi, svi, svi...« (tako je nekad nastupao Vuk na političkim mitinzima po Srbiji) koalicioni partneri, oni taj program moraju ponavljati, tim programom trasiraju jasno svoj koalicioni put, tim programom se vezuju za datu reč i tim programom se diferenciraju od drugih u sistemu izborne kompeticije. Sada na izborima nema ili gotovo nema podele na patriote i izdajnike, na proevropsku i prorusku Srbiju, na samoizolovanu Srbiju i Srbiju u evropskim integracijama itd. itd. Program nisu slogani »I Evropa i Kosovo«, »Kosovo je Srbija«, »Za Evropsku Srbiju«. Birači treba da se upravljaju ne prema sloganima već prema programu, jer su programi »lična karta« koalicije ili stranke, i ništa više i ništa manje. Koalicija Za evropsku Srbiju nema izborni program, nema političku prepoznatljivost i to je može skupo koštati!
Narodnjačka koalicija DSS–NS startovala je na ovim izborima sa mnoštvom negativnih poena. U svoje stranačke ujdurme uvukla je jednog sportskog šampiona koji je na međunarodnom takmičenju nosio majicu s natpisom »Kosovo je Srbija«. Taj dečko je svoju blistavu sportsku karijeru pre vremena okončao povodeći se za kapricom političkih kabadahija. Zašto je to trebalo Voji i Velji? Zašto je jedan šampion žrtvovan olako, inaćenjem sa svetom u poznatom ilićevskom maniru razuzdane goropadi? Ta narodnjačka koalicija pokazala je 21. februara na mitingu »Kosovo je Srbija« i svetu i Srbiji svoje lice mržnje jer je smišljeno razlupala Beograd i popalila strane ambasade. Umesto da glavni likovi ove koalicije zbog toga trpe sudsku istragu oni narodu u predizbornoj kampanji prodaju kosovske mitove i Potemkinove puteve. Valjda će na ovim izborima pravo lice narodnjačke koalicije DSS–NS biti prepoznato. Izgleda da je ruženje EU, NATO-a, Amerike, nezavisnosti Kosova, Solane, Olija Rena, Karle del Ponte, domaćih neprijatelja, LDP i drugih, a sve uz blagoslov SPC, pravi »izborni program« i »izborni adut« DSS–NS.
Na »majske« izbore SRS izlazi samostalno i samouvereno. SRS na izbore izlazi s osećanjem dobro odrađenog posla. Njihova priča je ista kao ona koju je pričao Nikolić na predsedničkim izborima. Ovog puta radikalska retorika kao da je prilagođena jednoj novonastajućoj, »paralelnoj« političkoj i institucionalnoj Srbiji. Naime, poraz na predsedničkim izborima nije oslabio položaj Nikolića u politici. Naprotiv, ojačao ga je. Danas Nikolića mnogi uzimaju za »paralelnog« predsednika, kopredsednika Srbije, ako ne i prvog predsednika Republike. Zašto? Zbog toga što su intervencije Nikolića sa mesta potpredsednika stranke, i ranije i sada, mnogo češće i izrazitije u sistem, u Ustav, u politiku nego Tadića sa funkcije predsednika Republike. Drugo, koliko Tadić izbegava da se meša u svoj posao toliko Nikolić »gura prste« u sve poslove predsednika! Treće, Tadić je nesiguran jer uviđa da nije pobedio »jašući« na svom predsedničkom autoritetu već na strahu birača od pobede Nikolića na izborima. Na predsedničkim izborima Nikolić je »marširao na Rim« a Tadić je »branio Rim« od »varvara« jer je njegov predsednički slom mogao da povuče i slom jedne političke orijentacije za koju se još veruje da je oktobarska i Đinđićeva (i da je Tadić oličava).
SRS i Nikolić ovog puta nemaju izborni program i gotovo da im i ne treba. Nikolić kaže da hoće i sa državama EU, doduše »selektivno« – koje su distancirane od Kosova, i sa

Rusijom, arapskim i afričkim zemljama, on hoće i socijalnu pravdu u Srbiji i pri tom u izbornom marketingu gotovo neopaženo koristi mađioničarski trik kojim skreće pažnju na onu šibicu u kojoj nije kuglica. On kaže da će radikali, ako pobede, ispraviti nepravde iz onog doba kad nisu bili na vlasti. Da su bilo kada, i bilo gde, i makar malo imali vlasti, videli bi raj na zemlji. On time negira bilo kakvu krivicu radikala za užasnu političku prošlost Srbije u kojoj su značajno participirali. On ne priznaje debelu krivicu radikala za pakao kroz koji smo prolazili! »Pakao, to su drugi«

(Ž.-P. Sartr), zaobilazno poručuje Nikolić biračima. Ovako, nema radikalskog raja do 11. maja... Taj raj će možda biti ostvaren posle izbora bratimljenjem sa koalicijom DSS–NS. Tako će i politička penzija Vojislava K. biti odložena za neko vreme, barem do povratka Vojislava Š. iz den Haga.
U srpskoj izbornoj ponudi među strankama i koalicijama LDP je nešto kao »kavijar za prost svet« (V. Šekspir). Ovde vlada nepoverenje prema svakoj ponudi koja nije sa nacionalističkog i verskog kazana. Izborni program LDP ne skriva potpuni krah dosadašnje politike Srbije, nemoć vladajuće koalicije da preuzme odgovornost za politiku koju je vodila poslednjih nekoliko godina, nespremnost vlasti od 2003. da kaže istinu i ponudi jasan koncept za bolju budućnost. Suštinu izbornog manifesta LDP čini: prvo, vraćanje punog nivoa diplomatskih, političkih i privrednih odnosa sa svim državama i hitna normalizacija odnosa sa zemljama EU, SAD i svim našim susedima; drugo, izvršavanje obaveza prema Haškom tribunalu; treće, potpisivanje Sporazuma o stabilizaciji i pridruživanju; četvrto, maksimalno angažovanje Srbije na sticanju statusa kandidata za članstvo u EU i ulazak u NATO kao efikasan bezbednosni okvir.
Koalicija vojvođanskih Mađara na ove izbore izlazi »etnički samostalno«, sa (svojim) programskim principima i jasno definisanim idejama. Koalicija naglašava da očuvanje etničkog identiteta pruža sistem etničkih autonomija. Na taj način se motiviše iskazivanje sopstvenih identiteta. Autonomija treba da je pravo na samoopredeljenje i da bude vezana za određenu teritoriju. Pored teritorijalne autonomije, treba da postoji kulturna i personalna autonomija. Autonomija se ostvaruje i kroz pravo na samoadministriranje. Etnička autonomija nije put do otcepljenja već priznanje suvereniteta države i poverenje države u svoje nacionalne manjine. Redefinisanje autonomnog statusa Vojvodine u ustavnom i političkom sistemu Srbije može pružiti zaštitu etničkoj autonomiji od opasnosti koje dolaze iz dva pravca: iz pravca svetske unifikacije i države prosvećenih nacionalista.
U izbornom takmičenju učestvuju i SPS, romske partije i neke manje albanske partije u Srbiji, svi sa svojim kalkulacijama i očekivanjima.
Najzad, šta su ovi izbori, šta znači – birati?
Birati u ontološkom smislu znači zaista moći odlučivati, opredeljivati se između više ili barem dveponude, dve opcije, bilo kandidata, bilo političkih stranaka, bilo suštinski različitih izbornih programa.
Na ovim izborima u »vazduhu se oseća« izborna polarizacija, ali nje nema u programima dva podeljena stranačka bloka. Jer kad dobro prosejete šta govori blok »za ovu Srbiju« i blok »za onu Srbiju« tu suštinske razlike NEMA! Sve što obećavaju »ovi« takođe obećavaju i »oni«. I jedni i drugi upinju se iz petnih žila da ostanu ili budu na vlasti i tu nema izbora između različitih alternativa.
Tu nema nagoveštaja u promeni dosadašnje politike, tu nema promene u kosovskoj politici, nema buđenja iz duboke hibernacije u evro-integracijama Srbije, nema poboljšanja u saradnji sa Hagom, nema sistematskog i sistemskog obračuna sa

kriminalom i korupcijom, nema raskida sa partijskom i partijinom državom, nema kraja političkom nepotizmu i hipokriziji, tu nema razlike u gledanju na manjinsko pitanje i ljudska prava, tu nema stvarnog razumevanja očajnog života građana Srbije i energije da se taj položaj bitno i odmah popravi! Samo su manje stranke na ovim izborima (LDP, Mađarska koalicija) jasno istupile pred birače i u svojim

programima otvoreno postavile sledeće zahteve: ulazak u Evropu bez uslovljavanja, vođenje razumne politike Srbije prema Kosovu, bezuslovna saradnja sa Hagom, uspostavljanje vladavine prava i pravne države u Srbiji, ukidanje partijine države, obračun sa tajkunima i korupcijom u samom državnom vrhu, ukidanje negativnih trendova u ekonomiji, regionalizacija, etnička autonomija, redefinicija autonomije Vojvodine, uspostavljanje novih vrednosti, udobniji život i sreća građana Srbije.
Hoće li jednog dana i jednom građani Srbije biti srećni? Zašto da ne! Kad dođe maj i »kad se laste vrate u Kapistrano...«, tako je nekad pevao Pet Bun.

	Radivoj Stepanov