I opet se na predstojećim izborima izjašnjavamo između dve dijametralno suprotne opcije. Najavljuje se nanovo referendumsko preglasavanje one druge, suprotne strane, jer je većina, ako ne i svi iz vladajuće elite, dobro naučila staru dobru latinsku krilaticu »zavadi pa vladaj«. Tačnije, opet se povela stara i za sve političare učinkovita priča o tome kako Srbi imaju samo neprijatelje protiv kojih se treba boriti. Pošto stranih ima previše, a i nisu baš nadomak ruke, napravićemo ovde u okvirima naših balkanskih ludosti svog novog neprijatelja – nas same, koje valja istrebiti.
Novi-stari referendum zakazan je za 11. maj. Biće na svim nivoima i očekuje se standardno velika prisilna zainteresovanost. Bilo bi bolje da se umesto pitanja EU ili Kosovo postave neka mnogo racionalnija pitanja koja se zaista tiču građana. Prvo i osnovno pitanje koje bi se nalazilo u svakoj opciji jeste »Da li imate normalan život?«, »Imate li posao?«, odnosno »Koliko godina radite neprijavljeni?«, a zatim i pitanja malo intimnija, ali kao pokazatelj raspoloženja građana vrlo važna, poput »Volite li nekoga?« ili »Da li neko Vas voli?« Ali to je samo moja iluzija, moj naivni mladalački san!
Paralelno sa parlamentarnim izborima teku i izbori za gradonačelnika Beograda. Svi pretendenti za tu funkciju obećavaju isto ili barem slično: regulisanje saobraćajnica, gradnja mostova, borba protiv korupcije, dovođenje kanalizacije i vodovoda u svaki dom, izgradnja vrtića iako dece ima sve manje, uopšteno, progres na svim planovima. Bila bi ludost očekivati sve to odjednom jer je ipak narod u Srbiji navikao na temeljit stav vlasti prema svemu novom, pa i prema kanalizaciji. Potrebna je stručna analiza od par godina da se ustanovi da li je zaista moguće da svi imaju i kanalizaciju i vodovod i struju, jer čini se da je mnogo imati sve odjednom. Tako se nedavno Dragan Đilas, kandidat za gradonačelnika ispred DS-a, javno jadao kako ni ceo Pariz nema kanalizaciju pa kako onda očekivati od Beograda da ima što svet video nije ni u gradu ljubavi. Zato, kaže Đilas, neće on obećavati nemoguće, ne želi da uliva lažnu nadu građanima koji svakako veruju u onu narodsku »odakle mi, kada nemam«. Moguće je da je obećanja Đilas istresao iz portfelja dok je ministrirao ničemu. Ovakav stav Đilasa suviše je slab za birače kad se zna da iz senke vreba lovinu Aleksandar mladi Vučić, koji prosto ne može da odbije sugrađanima nijednu jedinu molbu. Asfalt i voda za Rome – obavezno i to odmah sa terena, a ne iz zadimljenih kabineta, novi stanovi za građane – mesec-dva po inauguraciji na časnu reč itd. Nek se vodi laž neprestana...
A ni ministar bez granica, Vuk Jeremić, Borisov wunderkind koga su strane diplomate zlobno prozvale »a little unlike man« ne sedi skrštenih ruku. Radi, čivijaši i burgija po svetskim prestonicama ne bi li ceo svet ubedio da je Kosovo Srbija. Ovoga puta nam se javio iz Meksika sa lepim i radosnim vestima da ni ta država nikada, ama baš nikada neće priznati nezavisnost Kosova. To što su Kosovo priznali Amerika, Engleska, Nemačka, Francuska, Italija, Kanada, Australija i ostala boranija ne brine Borisovog potrčka. Priznanje nikada neće uslediti od Kipra, Malezije i Vijetnama, evo, čujemo, ni od velikog Meksika. Tek da se zna!
O, dragi bože, da li će ikada u zemlji Srbiji doći vreme kada ništa neće biti neobično već obično, da običnije ne može biti, makar i dosadno i apolitično kao u jadnoj Švajcarskoj ili mrskoj nam Austriji, na primer?

	Đorđe Štefan