Nedavna oslobađajuća presuda Haškog tribunala za bivšeg kosovskog premijera Ramuša Haradinaja optuženog za ratne zločine protiv srpskog civilnog stanovništva izazvala je žestoku reakciju zvaničnog Beograda i srpske javnosti. Predsednik Republike u svom saopštenju je zatražio da Sud ponovo razmotri svoju odluku, a premijer Koštunica je otišao korak dalje tvrdeći ne samo kako je oslobađanje Haradinaja »još jedan dokaz da je Haški sud politički sud«, nego i da »Srbija nikada neće pristati na ovu sramnu presudu«. Šta taj iskaz u stvari znači verovatno nije jasno ni njemu samom. Štaviše, zatražio je i od Evropske unije da srpskoj vladi oficijelno pruži razjašnjenje ove odluke Suda!
Veći deo srpskih medija okomio se na oslobađajuću presudu Haradinaju tvrdeći da je to sasvim u skladu sa »već dve decenije poznatim evropskim dvojnim aršinima« prema kojima su samo Srbi »loši momci koji zlostavljaju one druge, dobre«. Oni mediji kojima je senzacionalizam uvek u prvom planu krupnim naslovima su obaveštavali javnost o »monstruoznoj trgovini delovima tela, odnosno vitalnim organima zarobljenih pa ubijenih Srba u logorima širom Albanije«, navodeći iz najnovije knjige eks-tužiteljice Tribunala Karle del Ponte one delove u kojima autorka ističe kako je slušala glasine o tome, ali da nijedan dokaz nikada nije pronašla koji bi ih eventualno potvrdio.
I tako su odijum, gnev i sva nacionalna frustracija upućeni sudskom veću i samom Tribunalu kao instituciji. Čak i Evropskoj uniji iako je i laiku savršeno jasno da ona sa Haškim sudom nema nikakve veze, niti je njegov osnivač (to je Savet bezbednosti OUN), niti je Haški sud politički sud.
Da li su kritičari Suda u pravu?
Svaki sud, pa i Haški, sudi na osnovu jasnih i potvrđenih dokaza, dakle nepobitno utvrđenih činjenica. Ukoliko su one plod glasina ili nepotvrđene od svedoka, nedovoljno ubedljive ili, pak, nisu zasnovane na materijalnim dokazima, sud bi prekršio pravo i pravdu ako bi u takvim slučajevima donosio za bilo kog optuženika okrivljujuću presudu. Tu, dakle, važi poznata maksima rimskog prava poznata ne samo pravnicima nego i svakom studentu prava već na prvoj godini studija: bolje je pustiti stotinu krivaca nego osuditi jednog nevinog.
Krivac za oslobađajuću presudu Haradinaju, ako ga uopšte ima, mogao bi se eventualno tražiti u Tužilaštvu Tribunala. Osnovni zadatak tužioca sadrži se u pravno, a ne politički motivisanoj optužnici zasnovanoj na jakim i nepobitnim dokazima. Na sudu je onda zadatak da razmotri dokaze optužbe i izvaga ih sa dokazima odbrane te na osnovu toga donese presudu. U konkretnom slučaju sudsko veće u predmetu Haradinaja postupilo je sasvim u skladu sa pravilima Suda, uz poznatu pravnu krilaticu da niko nije kriv dok se to na sudu ne dokaže. Kako na pretresu NIJE bilo dokaza koji bi teretili Haradinaja na način kako je to napisano u optužnici, Sud naprosto nije imao drugog izbora do da donese oslobađajuću presudu. Činjenice poput onih da svedoci optužbe nisu došli iako su uredno pozvani, da su neki od njih na misteriozan način stradali u saobraćajnim nesrećama na Kosovu i u Švajcarskoj, ili su osećali subjektivan strah od davanja iskaza pa su odustali (za šta je sudsko veće kaznilo dvojicu svedoka!) nisu nikakav »nov« dokaz da je Haradinaj kriv. One su relevantne za Tužilaštvo koje je očito pokazalo nesposobnost da svoju optužnicu snabde valjanim dokazima i pouzdanim svedocima. Tužilaštvu je bilo u prevashodnom interesu, a ne Sudu, da zatraži specijalnu zaštitu svojih svedoka ukoliko je imalo pouzdanih saznanja o tome da su njihovi životi ugroženi. Ono to nije učinilo.
S druge strane, niko u srpskoj pravničkoj ali ni laičkoj javnosti nije postavio pitanje: kako je moguće da na listi svedoka optužbe nema nijednog Srbina? Gde su članovi srpskih porodica pobijenih na Kosovu, navodno od strane Haradinaja? Gde su dokazi kojima je nekoliko godina u zgodnim – obično predizbornim – prilikama mahao Vladan Batić dok je bio ministar pravde, a i docnije? Zašto nisu prosleđeni Tužilaštvu? Mnogi smatraju da pravih dokaza NEMA, 3.500 stranica Batićevog »dosijea zločinca Ramuša Haradinaja« su novinski isečci iz srpske i štampe zemalja iz okruženja! Toliko o pouzdanosti ovih »dokaza«.
Da li to, međutim, znači da je Haradinaj činio zločine samo prema Albancima jer su svi svedoci optužbe koji su svedočili, pa i oni koji su pod zagonetnim okolnostima tokom ovog suđenja izgubili život ili bili zastrašivani – Albanci? Ili srpska strana nije bila sposobna čak ni toliko da dokaze o ubijaju Srba dostavi Tužilaštvu?
Mi ne tvrdimo da je Ramuš Haradinaj nevin. Kao što ne tvrdimo ni da je kapetan Miroslav Radić nevin, iako ga je sud u Hagu oslobodio krivice za zločin na Ovčari u Hrvatskoj. (Uzgred, tada su Hrvati žestoko protestovali baš kao danas Srbi, a Srbi se neskriveno radovali!) Ali, jedno su indicije i naša verovanja, naše emocije i naše (patriotske) strasti, a sasvim drugo realni dokazi i činjenice.

	Zlatoje Martinov