Za i protiv ustavotvorne skupštine Srbije*

Ideja ustavotvorne skupštine u postmiloševićevskoj Srbiji

samodržavlje jednog čoveka u razvalinama (i dalje važećeg) ustavnog poretka SFRJ. Uzimajući sve to u obzir jasno je da je nova partijska politička elita Srbije, koja je 5. oktobra 2000. oborila autoritarni režim Slobodana Miloševića, zatekla ustavni haos kojem nije bilo ravna u bivšim istočnoevropskim komunističkim zemljama i da u traženju puta za njegovo prevazilaženje nije raspolagala nikakvim »domaćim« istorijskim iskustvom ustavotvorne skupštine koje bi joj moglo biti od realne pomoći. Ono što je u Srbiji postojalo 5. oktobra 2000. godine bila je samo prosvetiteljska ideja

Iako se u početku činilo da ovaj proevropski konstitucionalno-demokratski program ne mora biti sasvim utopijski, pa čak i da njegovi pojedini delovi mogu biti relativno lako realizovani, politički život u postmiloševićevskoj Jugoslaviji, odnosno Srbiji, nemilosrdno je sve pomenute komponente učinio obsolentnim – uključujući tu i onu prvu. Nešto više od šest godina nakon svrgavanja vlasti Slobodana Miloševića, on, naime, u Srbiji nije izveden pred sud kao oboreni tiranin, niti je pred Haškim tribunalom sudski utvrđena njegova krivica za zločine zbog kojih je bio optužen, dok proglašenje Ustava Srbije 8. novembra 2006. označava konačan poraz političke opcije efikasnog ustavotvornog okončavanja revolucionarnog kretanja i otvaranje perspektive za njenu (prvu kompletnu?) rotaciju.

Ad 1.
Kao što memoarska literatura nekih od lidera DOS-a rečito potvrđuje, nova partijska politička elita koja je preuzela vlast od Slobodana Miloševića bila je u potpunosti ophrvana praktičnim problemima vršenja (i korišćenja) vlasti, bojala se »od revolucije kao đavo od krsta« i nije se zamarala načelima, vrednostima i procedurama uz pomoć kojih bi se Srbija mogla ponovo dići iz pepela. U knjizi ParaDOS Mile Isakov je zapisao brutalno iskreno svedočanstvo: »Očigledno, revolucija, bila prava ili ne, nije uspela. Objektivno, nije ni imala šansu. Njeni nosioci (očigledno, uključujući i samog Isakova) nisu bili spremni. Jedni su kao hteli, a drugi im kao nisu dali«. Njegov kolega Milan St. Protić bio je sa tim zaključkom potpuno saglasan: »Građani su želeli istinsku demokratsku revoluciju, ali predvodnici nisu hteli, nisu smeli ili nisu umeli da je izvedu«. Isakov i Protić su mogli iz neposredne blizine da gledaju urušavanje revolucije, ali su bili neprecizni u opisu onoga što su videli: jednom započeta, revolucija je nužno nastavila da se kreće, ali njena putanja više nije bila ustavotvorna nego rotaciona. Veliki deo snaga starog režima je preživeo prvi udar i posle određenog vremena uključio se u revolucionarna zbivanja, dajući odlučujući doprinos javljanju novog poželjnog političkog cilja – koji se razlikovao kako od priključenja Jugoslavije (Srbije) Evropskoj uniji, tako i od ponovnog uspostavljanja (komunističkog ili demokratsko-despotskog) starog režima. Taj, manje ili više artikulisani novi cilj rotacione revolucije jeste povratak postotomanskoj i predjugoslovenskoj Srbiji (1878–1914), koji počiva na sledećoj logici: ako je »Golgota« Srbije, započeta u Prvom svetskom ratu, produžena u Prvoj, a zatim i u Drugoj i Trećoj Jugoslaviji, i ako je Slobodan Milošević u svom negiranju jugoslovenskog nasleđa otišao predaleko – započinjući na kraju da obnavlja neke elemente »sultanizma« – onda bi nova partijska politička elita Srbije trebalo da nađe pravu meru i vrati se u, po njenom mišljenju, »zlatno doba« koje razdvaja ova dva zlehuda istorijska perioda.

Ad 2.
Pošto politički diskurs »zlatnog doba« srbijanske državnosti nije poznavao ideju ustavotvorne skupštine, dok ju je jugoslovenska politička tradicija pre dezavuisala nego afirmisala, ona je u srbijanske intelektualne krugove počela da ulazi poslednjih decenija 20. veka direktno iz prosvetiteljskih spisa (pre svega iz Federalističkih spisa, koje je na srpski preveo i napomenama opskrbio poslednji predsednik SR Jugoslavije i današnji premijer Vojislav Koštunica). Kratko vreme posle svrgavanja vlasti Slobodana Miloševića ideja ustavotvorne skupštine je uspela da privuče čak i nezanemarljivi deo nove partijske političke elite. Kako je Dragor Hiber tada tvrdio, ustavotvorna skupština u Srbiji zapravo i nije imala alternativu, pošto bi svaka skupština koja donese novi ustav morala da se kreće po neraskrčenom terenu onoga što je ostalo nakon nestanka Srbije kao federalne jedinice SFRJ. Pitanje je, prema Hiberu, bilo samo da li će se ustavotvorna skupština samoproklamovati kao takva i onda raditi na osnovu principa koji su primereni takvoj instituciji ili će prividno postupati kao regularna skupština i ignorisati faktički diskontinuitet sa starom državom i starim ustavom. Ipak, već je ovo Hiberovo minimalizovanje razlike između prave ustavotvorne skupštine i jedne regularne skupštine koja na sebe preuzima ustavotvorni posao bilo dobar signal da srbijanska partijska politička elita zapravo izbegava da krene putem kompletiranja ustavotvorne revolucije i da na tom putu učini prvi korak – raspisivanje izbora za ustavotvornu skupštinu.
Hiberov stav prema ustavotvornoj skupštini može se zaista smatrati reprezentativnim za ceo DOS po njegovom dolasku na vlast. Iako je samo mesec dana pre toga tvrdio da ustavotvorna skupština u Srbiji nema alternativu, u izlaganju na konferenciji Novi ustav Srbije, koju je 14. decembra 2002. organizovao Centar za liberalnodemokratske studije, budući koautor srbijanskog Ustava (ispred Demokratske stranke) Dragor Hiber se izjasnio protiv ustavotvorne skupštine, pozivajući se na teorijske stavove Nenada Dimitrijevića i tvrdeći da u Srbiji ne postoje »razlozi i pretpostavke za potpuni ustavni diskontinuitet«. Uprkos Hiberovoj želji da ovom prilikom raspravlja »analitično« i izbegava »vrednosne sudove«, implicitna je vrednosna pretpostavka njegovog stava bila da 5. oktobra 2000. nije započela nikakva revolucija (odnosno da se, ako je i započela, vrlo brzo okončala bez ustavne promene, ostavljajući za sobom neku vrstu »redovnog stanja«) i da je novi ustavotvorac ako ne baš u potpunosti, a ono u osnovi svakako obavezan (i dalje važećim) Miloševićevim ustavom i njime propisanom procedurom za ustavnu reviziju.
Takođe, Hiber je ustavotvornoj skupštini zamerio »krnju reprezentativnost«, to jest nemogućnost da konačnu odluku o ustavu donese drugačije nego većinom glasova njenih poslanika, uz primenu kvantitativnog principa. Time je on samo na drugačiji način izrazio Dimitrijevićevo verovanje da je ustav principijelno moguće doneti konsenzusom svih učesnika ustavotvornog procesa – bez obzira na to ko to u konkretnom slučaju bio – i da u tom procesu većinski princip odlučivanja – čak i kada se traži kvalifikovana većina – predstavlja nešto samo po sebi negativno. Ovaj način razmišljanja temelji se na tri ključna aksioma: prvo, da se broj manjina u jednom društvu koje moraju biti zastupljene u ustavotvornom poslu može jasno i dosledno ograničiti (na primer samo na određene etničke manjine); drugo, da su manjine u konstituanti konstruktivne, kooperativne i spremne samo na racionalna politička rešenja, te da su samim tim i nesposobne za nametanje volje većini; i treće, da je svaki način glasanja u konstituanti koji nije podvrgnut obavezi postizanja konsenzusa već sam po sebi ugnjetavački za manjine. Sva tri aksioma su, međutim, krajnje sporna. Kada je prvi aksiom u pitanju, postavlja se pitanje ko je taj ko će – u nedostatku izbora za poslanike ustavotvorne skupštine – utvrditi koje će »manjinske« društvene grupe biti, a koje neće biti reprezentovane u tako važnom i tako specifičnom političkom procesu kao što je ustavotvorstvo. Taj problem može se razrešiti samo principijelnim otvaranjem pristupa konstituanti svim »manjinskim« društvenim grupama elementarno organizovanim i zainteresovanim za političku reprezentaciju, čime i poražene snage starog režima (ako nije izvršena nikakva lustracija, kao što je to u Srbiji bio slučaj) dolaze u priliku da postanu ravnopravna manjina. Tako dolazimo do pitanja može li se od takve manjine očekivati konstruktivan pristup konstituisanju slobodarskog poretka? Ako ne, onda se klima i drugi aksiom. Neko bi mogao primetiti da je ova manjina po prirodi stvari korumpirana, da lako trguje svojim glasovima kako bi dobila aboliciju za ono što je činila u prošlosti (primeri bi se mogli naći u trgovini koju je Zoran Đinđić napravio sa socijalistima Branislava Ivkovića, a Vojislav Koštunica sa socijalistima Ivice Dačića), te da (ako već nije u stanju da konstruktivno učestvuje u ustavotvornom procesu) barem neće predstavljati prepreku stvaranju valjanog ustava. Takav način razmišljanja je, međutim, potpuno neutemeljen. Udruženi u zajedničkom porazu – a vrlo često i u krvavim zločinima – i ubeđeni u ispravnost »svoje stvari«, ostaci starog režima mogu biti zapravo najopasniji u rovitom stanju započete revolucije, kada postoji samo difuzna i lako razvrgljiva većina, bez ikakvog pravog državotvornog iskustva i sa krajnje maglovitim predstavama o demokratskoj ustavnoj državi. Tražiti vrednosni konsenzus sa takvom manjinom jeste nemoguće i zato bi svako insistiranje na jednoglasnosti u donošenju novog ustava predstavljalo ugnjetavanje – ali ne većine nad manjinom, nego, obrnuto, manjine nad većinom. Jedini izlaz, shodno tome, leži u komplikovanim političkim borbama za formiranje kvalifikovane većine po svakom spornom pitanju koje iskrsne u radu ustavotvorne skupštine. Pošto su slepi egoizam i želja da se nameće volja drugome (bio on u većini ili u manjini) univerzalno prisutni u svakom društvu i pre će se suzbiti (suzbiti, a ne pobediti!) ako postoji manevarski prostor za stvaranje čitavog niza kvalifikovanih većina (po pojedinim spornim pitanjima, koja na različite načine dotiču različite interese), kao svojevrsne sredine između obične većine (koja optimira nametanje volje većine manjini) i potpunog konsenzusa (koji optimira nametanje volje manjine većini).
Primedba o »krnjoj reprezentativnosti« ustavotvorne skupštine i nastojanje da se izbegnu podvajanja na većinu i manjinu u ustavotvornom postupku temelje se na uverenju da učesnici ustavotvornog procesa treba da se prepoznaju u ulozi apstraktnih građana koji imaju za cilj da ustavom uspostave poredak jednakosti u slobodi i da su to u stanju da učine jer su njihovi partikularni identiteti principijelno uskladivi. Drugim rečima, ustavotvorci kojima se ne bi moglo spočitati da imaju »krnji legitimitet« (ko god se u takvoj ulozi našao) morali bi da prihvate princip jednake slobode »zato što – na osnovu njihovog početnog iskustva življenja u političkoj zajednici – znaju da očuvanje njihovih partikularnih identiteta zahteva moralno čitanje slobode«. Ali zašto bi to nužno bio slučaj? Ne postoje nikakve garancije da će se partikularni interesi konsenzusom sporazumeti o odgovarajućem »moralnom čitanju slobode«. Još je neizvesnije da li će partikularni interesi koji nisu učestvovali u ustavotvornom postupku (pogotovo ako su učesnici bili izabrani na netransparentan način) prihvatiti ustav koji im je ponuđen kao »društveni ugovor«. Naposletku, ne otvara li dosledna primena ugovora kao privatnopravnog instituta na ustav kao javnopravni akt upravo najveću opasnost ustavotvornog postupka: da se zaista traži u realnosti modernih pluralističkih društava nedostižan konsenzus za njegovo usvajanje. Pravi konsenzus je moguć samo u homogenoj zajednici koja je prevazišla potrebu za demokratijom ili je još nije upoznala. Takva zajednica ne potrebuje ustav. Obrnuto, ustav kojim se formira jedna demokratska ustavna država može biti tretiran kao »društveni ugovor« samo pod dva uslova: 1) da je usvojen sa predviđenom većinom u ustavotvornom telu i samom društvu, i 2) da su oni koji su glasali protiv svojim ostajanjem u društvu izrazili svoju naknadnu »prećutnu« saglasnost.
Kako god, skrupule o »krnjoj reprezentativnosti« svakako nisu bile razlog koji je sprečio održavanje ustavotvorne skupštine u Srbiji posle 5. oktobra 2000. Ali, postavlja se pitanje, zbog čega ona onda nije bila sazvana? Najčešći razlog koji se danas navodi jeste »ideologija tzv. novog legalizma, koju je uobličio Vojislav Koštunica, predsednik DSS«. Ovaj odgovor se suočava sa dva problema. Prvo, ne vidi se zbog čega je po perspektivu sazivanja ustavotvorne skupštine bio opasniji legalizam Vojislava Koštunice od pragmatizma Zorana Đinđića, izražen u neoboljševičkom stavu da je »jedinstvo DOS-a (...) dovoljno za funkcionisanje sistema«. Drugo, uprkos Koštuničinoj rastućoj sklonosti ka »legalizmu« tokom 2001, DSS se još i u 2002. od svih bitnijih političkih partija u Srbiji razlikovao upravo po najglasnijem zagovaranju ustavotvorne skupštine i neretko je zbog toga bio osporavan od drugih članica DOS-a. Zapravo su se tek krajem te i početkom naredne godine, Koštunica i DSS definitivno distancirali od tog sopstvenog programskog opredeljenja. Na već pominjanoj konferenciji Novi ustav Srbije, Vojislav Koštunica je, recimo, izjavio da i dalje misli da bi »najbolje« bilo da se sazove ustavotvorna skupština, ali da bi bilo »možda, ponavljam možda, najracionalnije« da postojeći saziv Narodne skupštine Srbije donese novi ustav dvotrećinskom većinom ili potpunim konsenzusom, ne organizujući referendum, koji je u postojećim prilikama »nesprovodljiv«. Zanimljivo je da tadašnjem predsedniku SR Jugoslavije i prevodiocu Federalističkih spisa jedna prosvetiteljska institucija par excellence nije bila dovoljno »racionalna«, zbog čega se on u prevazilaženju ustavnog haosa u Srbiji opredelio za sasvim pragmatično rešenje: konsenzus političkih partija u postojećem sazivu Skupštine bez ikakvog obraćanja narodu. Uzgred, jugoslovenski predsednik Koštunica je 2002. referendum smatrao »nesprovodljivim« – zbog sasvim izvesnih problema njegovog sprovođenja na Kosovu i Metohiji – dok će četiri godine kasnije srbijanski premijer Koštunica kao uspešan oceniti referendum iz koga su unapred bili isključeni kosovski Albanci.
Posle ubistva Zorana Đinđića i dolaska Vojislava Koštunice na mesto srbijanskog premijera, pozicije prema ideji ustavotvorne skupštine su se u potpunosti promenile: partija novog premijera ju je napustila, da bi je partija ubijenog prihvatila – i to, moglo bi se dodati, jednako neubedljivo kao i ranije DSS. Zato sve govori u prilog zaključku da su i u jednom i u drugom slučaju opciju ustavotvorne skupštine zagovarale »predsedničke« partije koje su se osećale ugrožene od strane »premijerske« partije, ali koje nisu imale ozbiljnu nameru da ovo svoje zagovaranje zaista i pretvore u akcioni program, već su se zadovoljavale njegovim legitimacionim učinkom (»mi smo za demokratski diskontinuitet sa režimom Slobodana Miloševića i zato je naša politika superiorna u odnosu na nedemokratsku politiku vlade«). Ideja ustavotvorne skupštine je konstantno slabila u periodu 2000–2006. zato što nijedan politički akter nije iskreno verovao u tu ideju i nije želeo da se izloži političkom riziku preuzimanja realnih koraka za pokušaj njene realizacije.
Svojevrsna je ironija što je donošenje novog Ustava Srbije na kraju Vojislav Koštunica organizovao upravo onako kako su to svojevremeno zagovarali njegovi najradikalniji politički protivnici unutar DOS-a (i kako nisu stigli ili nisu mogli da pre toga učine). U svojoj knjizi Izdana revolucija Milan St. Protić je napisao da se srbijanska »skupština u kojoj je DOS uživao dvotrećinsku većinu mogla (...) proglasiti ustavotvornom i sama izglasati nov ustav«. Taj propust je, moglo bi se odmah dodati, ispravila sledeća skupština pet godina kasnije, sa većinom koja je narasla na rekordnih 97% (242 poslanika od 250) – zato što su se u borbi protiv novog neprijatelja našli, rame uz rame, relikti DOS-a, SRS i SPS – a da je to nije učinilo ništa podesnijom za ovaploćenje prosvetiteljske ideje ustavotvorne skupštine od one prethodne (čak i da se odlučila da »izglasa nov ustav«). Sve u svemu, ova je ideja na političkoj sceni Srbije bila praktično mrtva mnogo pre nego što je započela ofanziva da se napiše, usvoji i proglasi novi ustav. Sahranili su je, ponajpre, »premijerski pragmatizam« – koji je spojio Đinđića i Koštunicu više nego što su njih dvojica ikada bila spremna da poveruju da će biti moguće – i antirevolucionarno raspoloženje, neprincipijelnost i oportunizam partijske opozicije.
Ali, ako su od ideje ustavotvorne skupštine u celini prve digle ruke najveće političke partije, mora se priznati da je ona i dalje ozbiljno diskutovana u krugovima marginalnih političkih partija, asocijacija civilnog društva i intelektualnih (mahom akademskih) krugova. Već i zbog same ove činjenice njeni su najveći zagovornici bili kritični prema vladajućoj politici – kako Slobodana Miloševića, tako i obojice njegovih (međusobno suprotstavljenih) naslednika – napadajući je ne samo sa republikanskog, nego i sa monarhističkog stanovišta (poput Pavla Nikolića) i ne samo sa proevropskog, nego i sa liberalno-nacionalističkog stanovišta (poput Koste Čavoškog). Možda bi se moglo reći da je mainstream (republikanskog i proevropskog) zagovaranja prosvetiteljske ideje ustavotvorne skupštine tekao kroz časopis Republika, čije je uredništvo, počev od 2003. (naročito u brojevima 300–301, 350–351, 352–353, 354–355), kontinuirano zagovaralo ideju da novi ustav Srbije treba da predstavlja diskontinuitet sa »starim režimom«, da mora biti u društvu prihvaćen kao pravi »društveni ugovor« i da ustavotvorni posao najbolje može da obavi slobodno izabrana ustavotvorna skupština. Glavni i odgovorni urednik časopisa Nebojša Popov potrebu za sazivanjem ustavotvorne skupštine shvatao je kao direktnu posledicu činjenice da je nestala »država, pa i ona partijska«, i da su se građani Srbije »našli u ‘prirodnom stanju’ u kojem svako može nekažnjeno da ubija, pljačka i tlači. Iz tog stanja još nismo našli izlaz. Zato ustav nije samo stručno pitanje nego prilika da se postigne socijalni i politički sporazum vlasti i građana kako da se napravi minimalna država«. Novi vlastodršci u Srbiji, koji su zamenili Miloševića i njegovu kliku, po Popovljevom mišljenju, investirali su svoje interese »u bezdržavno stanje«, to jest izgubili su volju da donesu novi ustav zato što im odgovara »stanje haosa i bezdržavlja«. A »kada nevoljno pristanu na govor o novom ustavu, ograničavaju se na njegovu fasadnu ulogu, kao zaklon za samovlašće, kakvo je vladalo u inače omrznutom komunizmu i partijskoj državi a tako omiljeno u višepartijskoj državi – bez države«. Evropski kontekst zagovaranja ustavotvorne skupštine pri tom nikada nije ostao van obzorja glavnog i odgovornog urednika Republike: »Specifičnost našeg problema jeste u tome što je država razorena kroz zločin i pljačku i ne može se konstituisati bez konstitucije. I drugo, ne može se ući u Evropu drugačije nego kao država, jer je to zajednica država« (»Ili si na vlasti, ili u apsu«).

što izaziva sporove. Koštuničina vizija je najpregnantnije izražena u jednom njegovom tekstu iz septembra 2001: »Prihvatanje evropskog projekta u tranziciji našeg društva znači povratak onim društvenim i političkim vrednostima na kojima je počivala državnost Crne Gore i Srbije od njihovog međunarodnog priznanja krajem 19. veka«. Za konstitucionalizaciju poretka slobode u Srbiji i njeno pridruženje Evropskoj uniji potrebno je, dakle, vratiti se ustavnom uređenju Srbije u njenom »zlatnom periodu« (1878–1914). Ali, Evropske unije nije bilo u to doba, pa se postavlja pitanje kako bi nam ustavno uređenje Kraljevine Srbije moglo pomoći u savremenom prihvatanju »evropskog projekta«. Pogleda li se bolje Koštuničin članak, videće se da se jedina pomoć može naći u tome što je »u jednom od najkonzistentnijih i najdemokratskijih ustava koji smo ikada imali, onom iz 1888« bio veoma izražen uticaj belgijskog ustava – »u to vreme najznačajnije evropsko dostignuće na planu razvoja ustavnosti«.
		Ilustracija iz knjige Art klinika - Prva petoletka, Novi Sad 2007.

osvajanje i cele severne Albanije) u Balkanskom ratu 1912. Za vreme komunizma ovaj je mit reaktuelizovan u srpskoj emigraciji, da bi potom zapalio Srbiju za vreme Miloševićeve vladavine. »Kosovski zavet« pri tom nije inspirisao samo postupanje vlasti, nego i jednog dela opozicije, a ostavio je dubok pečat i na misli Vojislava Koštunice. Tako je 1998. prvak DSS-a napisao redove koji govore o njegovoj snažnoj podložnosti Kosovskom mitu: »Povest o Kosovu i samo u našem veku složena je i teška, da ne govorimo o vekovima. Kosovo je oslobođeno 1912. godine, ali sloboda je nešto što se brani i čuva. Sloboda Kosova čuvana je jedno vreme tako što je vođena politika povratka Srba na Kosovo. (...) Kosovo je uvek bilo Srbija, a komunisti su proglasili da ono to više nije«. Ostavimo li po strani zanimljivo pitanje kako bi Vojislav Koštunica reagovao na povik nekog mađarskog nacionaliste »Vojvodina je uvek

* Iz: Aleksandar Molnar, Oproštaj od prosvetiteljske ideje ustavotvorne skupštine? O rotacionom kretanju revolucije u Srbiji, 2000–2007, Edicija Reč, Fabrika knjiga, Beograd 2008, str. 55–82. Obrada redakcijska.