Naredne reči posvećene su osnovama logičkog zaključivanja u srpskoj politici, ali ne i samoj politici. Nema »političkih emocija« koje i nisu politička kategorija, ma šta srpski političari »osećali« iz svojih mitskih ili propagandnih razloga.
MINISTAR SRPSKI. Ministar za Kosovo u Vladi Republike Srbije, Slobodan Samardžić, u intervjuu CNN-u potvrdio je svoj i stav organizatora mitinga od 21. februara da su razaranja zgrade Američke ambasade i konzulata u Beogradu nevažni u poređenju s onim čega su posledica, američkim priznanjem nezavisnosti Kosova. To je osnovni razlog napada, rušenje je samo njegova nevina, minorna posledica. Vandali (navijači, demonstratori nasilja, patriote... kako ko hoće) i njihova rušenja postavljeni su u istu ravan s američkom odlukom o priznanju. Bez namere da se upravlja ikakvim političkim i ideološkim stavovima, ovde se razmatraju logičke posledice ovakve izjave.
Napominjemo još da je ministar zaključio da je današnja Amerika uzrok ne samo ovog već i svih svetskih problema, pa za potrebu ove dedukcije preuzimamo to kao aksiom (n)ove srpske političke misli. Pošto smo i to učinili, možemo da se pozovemo na tradiciju logike o tome dokle, reagujući na posledice, treba ispitivati uzroke nekog dešavanja. Bilo ne ponovilo se, a kada se već desilo, da bar zaključimo kako je bilo logično reagovati.
EPIKUR ATINJANIN. Po Hegelu, Epikurova filozofija je donela prosvećenost u pogledu fizičke stvarnosti. »U praznoverici se od neposrednih pojava odmah prelazi na boga, anđele i demone; ili se pri tome kod konačnih stvari očekuju drugačija dejstva, različna od onih koja su moguća s obzirom na okolnosti, to jest događaji izazvani na neki viši način. Tome je Epikurova fizika na svaki način protivna...«1
Kakve veze imaju ove »krupne reči« sa 21. februarom leta gospodnjeg 2008. u Srbiji? Imaju, ukoliko relativizujemo našu političku brigu i prihvatimo logiku. Jer, sudeći po Hegelu i Epikuru, srpska politika boluje upravo od praznoverja kada za »pojave rušenja« okrivljuje svoje »demone« (Ameriku, ali i Hrvatsku, Nemačku, Sloveniju, Veliku Britaniju...), a ne »konačnosti« sa lica mesta, navijače koji vitlaju bakljama. Od njih su, kao, očekivana »drugačija dejstva (...) od onih koja su moguća s obzirom na okolnosti«. Možda da razulareni patriotizam, zalutao na putu do Hrama, okreči a ne demolira namerno nezaštićenu američku (i inu) teritoriju na tlu Srbije.
Prosvećenost, nastavlja Hegel, razloge dešavanja traži u najbližem sledećem uzroku, dok: »praznoverica naprotiv prelazi, s pravom ili ne, odmah na nešto više«.
Što će reći da ministar Samardžić i ostatak srpske političke misli nisu bili vođeni jakom dozom emocija, već Epikurovim zdravim razumom, razloge bi tražili u prisutnim uzročnicima paljevine, umesto da ih skrivaju iza međunarodne zavere. Pr(e)osvećeni razum ne bi okrivio strane, više sile za ono što je učinila (b)ruka njihovih građana.
A što se tiče svaljivanja sve krivice na uzrok svih uzroka, koji je za zvaničnu Srbiju američki brend, Hegel bi dodao da tu: »Ja imam pravo, ali ga takođe nemam. Ja tragam za nekim

reakcije.) Politički konsenzus da je, teoretski, Amerika uzrok svih uzroka ipak je ne optužuje i za 21. februar, dok sve upućuje na izgrednike i njihove pozivare koji, iz razloga njima svojstvenog tumačenja patriotizma (»sve vam je na slobodu, a nama na korist«), nisu obezbedili najrizičnije ambasade i konzulate ni koliko u »mirnodopsko doba«. Nije u pitanju američki mazohizam paljenja sopstvene ambasade već srpski mazohizam paljenja iste na svom tlu.
Bodrijar je voleo da kaže kako moć kao što je američka »raspaljuje želju da je razorite« (mada, valjda, nije mislio da to činite zbog »Nike« patika), da je ona sama »saučesnica u vlastitom razaranju«. Jedino što ako ostanemo bez bazične logike uzroka i posledice svako može da radi šta hoće, unapred će biti aboliran – Amerikom.
KRIV JE KRISTOFER KOLUMBO. Naravno, kada tako odvažno postavite stvari da je sve posledica onog od vas »višeg razloga«, onda vi nikada ne snosite nikakvu odgovornost, samo razlog svih razloga – Amerika. Do veki vjekova.
Ipak, ako već tako proizvoljno i džentlmenski preskačete domaće uzroke (i sopstvenu odgovornost), šta vam to kazuje da se zaustavite baš tu, kod današnjih SAD? Zašto nije kriv, npr., Kristofer Kolumbo? Da on nije doplovio do Amerike ne bi ni bilo američkog priznanja Kosova. Naravno, i to je samo proizvoljan čin uma – nije li, na kraju krajeva, sve božja volja.
Izjednačite sve: rušenje ambasada, vandale, vašu usredsređenost na molitvu toga dana, američko priznanje Kosova, srpski interes za kosovsku teritoriju i nezainteresovanost za stanovništvo (naročito većinsko), odlaženje Srba sa Kosova i teror osvete nad njima, divljanje srpskih vlasti i zločine nad Albancima na Kosovu (zločina nikada nije »malo«, ali ovi su višestruko brojniji od prethodnih, uveliko njihov uzrok, i to morbidno zamrznut u hladnjačama), boj za Kosovo, Ameriku... i božanske razloge. Stavite u istu ravan sve konačne i beskonačne uzroke i dobićete, izvinite, logičku glupost – maloumnost zdravog i karikaturu političkog razuma. Da li to hoćete u Vladi Srbije? Da ovako surovo i »patriotski« ukinemo logiku i, usput, odgovornost. Ako vam je tako dobro... onda ništa. Jedino mi pada na pamet jedno nastrano pitanje: koliko puta ste izvršavali samoubistvo? I jedna konstatacija – hladnjače su bile srpske, ne američke.
NASILNICI I PRAVEDNICI. A možda su svi negde pravednici (da bi) negde drugde (bili) nasilnici. Ipak, sa tako visokih mesta kao u Srbiji retko se čuju reči dušebrižničkog razumevanja za nasilje. Nije akcenat na mazohizmu usmeravanja nasilja prema najmoćnijoj državi sveta, već na prozaičnim razlozima: spaljen je deo Američke ambasade u Beogradu (i još nekoliko drugih), poslednja adresa država Srbija; ambasada je, po međunarodnom pravu, deo strane teritorije, samo prividno na vašem tlu (kao i srpska u SAD); znači, upali ste, likom i nedelom vaših državljana–huligana, na teritoriju strane države (bila ona pravednička ili zla) i čak na njoj izvršili ubistvo; kako toj državi niste otkazali gostoprimstvo, morate, po svim ugovorima koje ste potpisali, da njenoj ambasadi garantujete bezbednost. Politički, nešto sasvim prozaično. Na nivou uslova racionalnog objašnjenja.
Što se tiče pravednika... Niče je već rekao: »... ne tražite privid pravednosti ako niste posvećeni za užasan poziv pravednika«.
A HEGEL? Hegel u svojoj Istoriji filozofije,videli smo, hvali prosvećenost razmišljanja Epikura, antičkog filozofa koji je živeo u 4. veku pre n. e. Sada je 2008. g. n. e. I neki misle da je za vandalski čin rušenja Ambasade SAD jedino kriva SAD. Možda i Kolumbo, a možda i božansko proviđenje. Ne srpski nacionalni vandali i njihova politička podrška.
Jeste 2008. g. n. e. Ali u Srbiji.