Kosovo u paralelnoj dimenziji stvarnosti

Srbijanske elite veštački generišu lažni problem Kosova: jedini problem Srbije je ona sama

Politički karneval sankilota u režiji srbijanskih elita u sedmici od 17. do 23. februara 2008. godine pokazao se nemuštim i neuspelim pokušajem prevođenja etnosimboličkih sadržaja u jezik primeren političkoj komunikaciji. Kič novoproklamovano molebansko parodiranje političkih događaja kulminiralo je sankilotizacijom kosovskog ideala i sa mitinga »Kosovo je Srbija« natopljenog veštački indukovanim religiozno-nacionalnim zanosom nije poslata niti jedna politička poruka čitljiva u kodovima modernog političkog jezika. Napokon, miting u državnoj režiji nije ni zamišljen kao pokušaj obraćanja svetu: poruke su ekskluzivno poslate građanima Srbije idealno tipski oblikovanim: onima koji pišu i čitaju samo na ćirilici; razumeju mitski novokosovski govor i zavete jer »silnici traže od nas da se odreknemo da smo Srbi, obećavajući da će nam bez pamćenja i porekla biti bolje«, i spremnih da vreme računaju po sankilotidima (dodatnim danima u novom kalendaru). Idealno tipski građanin Srbije živi, dakle, paralelnu dimenziju priželjkivane samodosuđene izolacije i dopušteno mu je da u pravednom gnevu demolira, pali, krade i ubija. Politički karneval računa sa dopuštenim nepodopštinama, te destrukciju mladih sankilota predsednik Vlade razume kao poruku da je »mladost Srbije za pravo, pravdu i slobodu i da odbacuje politiku sile zapadnih zemalja«.
Gladni i besni sankiloti deficit modernističkih sadržaja Srbije upotpunili su novim odrednicama. Očajnički su ispisivane mentalne mape nasilja i vandalizma i branila se simbolička geografija u kojoj je »Kosovo sveti grad Jerusalim«. Istrajavanje na iscrtavanju simboličkih mapa i nemirenje sa granicama u regionu potcrtali su govornici i učesnici mitinga: oni koji su 90-ih pokušali ratom da realizuju projekat »Svi Srbi u jednoj državi«, kao i predstavnici Republike Srpske, Crne Gore i Republike Srpske Krajine demonstrirajući spremnost da se nastavi realizacija državotvornog projekta Srbije koja je »moćna i zna šta hoće«; da se raspiše referendum u Republici Srpskoj; da se prizna autonomna Republika Srpska Krajina. Da se nastavi život u paralelnoj, samo nama priznatoj realnosti u kojoj Kosovo ostaje mera svih stvari »postojećih da jesu, a nepostojećih da nisu«; u kojoj Kosovo figurira kao majka svih razloga: razlog da potpišemo Sporazum o stabilizaciji i pridruživanju i uđemo u EU; razlog civilizovanom i demokratskom protestu; razlog da se kao res publica Christiana nametnemo kaoetalon božje i ljudske pravde.

Sankilotizacija stvarnosti

Miting »Kosovo je Srbija« čitan kao pokušaj opscene karnevalizacije i sankilotizacije stvarnosti godinu 2008. markirao je kao godinu izgubljenih evroatlantskih perspektiva i deficita novih paradigmi definisanja ključnih pravaca strateškog razvoja Srbije. U svoj bedi se pokazala nemoć elita da komuniciraju sa realnim političkim, ekonomskim, socijalnim kontekstom 21. veka. Uz činjenicu odbijanja potpisivanja ponuđenog Političkog sporazuma sa EU, 2008. godina izgubljenih evroatlantskih perspektiva sumorno najavljuje narednu deceniju izgubljenih životnih perspektiva. Dodatnu zebnju izazivaju najave zahlađenja i prekida odnosa sa svim zemljama članicama EU i NATO koje priznaju realnost nezavisnog Kosova.
Paradoksalno, Deklaracijom o nezavisnosti Kosova Srbija je napokon dobila istorijsku šansu da formuliše novu političku paradigmu i da se okrene rešavanju vlastitih problema.
Napokon, i miting »Kosovo je Srbija« suočio je Srbiju sa problemom destruiranih institucionalnih, vrednosnih, ekonomskih i civilizacijskih potencijala. Nažalost, deficit modernizacijskih kapaciteta i nespremnost elita da se okrenu vlastitim problemima čita se i kroz najave recikliranja opscene karnevalizacije stvarnosti, a trošenjem političke energije i nepostojećih ekonomskih resursa osiromašene i sankilotizirane Srbije na generisanje procesa protiv – insistiranje na sprečavanju prijema nezavisne i međunarodno priznate države Kosovo u međunarodne finansijske i političke institucije. Promoteri politike etiketiranja Kosova kao »lažne države u kojoj je sve lažno: lažna geografija, zakoni i istorija« lažnom i diskreditovanom etiketiraju samu Srbiju: zemlju urušenih institucija; nesigurnih i siromašnih građana koji jedino učešćem u, od strane države režiranim, političkim karnevalima mogu da putuju i hrane se besplatno; zemlji u kojoj je »i razbijanje demokratija« i u kojoj se nasilje i vandalizam ne inkriminišu kao krivično delo već u kontekstu normalizovane kulture nasilja i svireposti vide problematičnim jedino iz razloga nanošenja štete »našoj borbi za očuvanje državnih i nacionalnih interesa«.
Ujedinjeni u porazu, umesto Akcionog plana konsolidacije demokratskih institucija države Srbije, uz eklatantno odsustvo smisla za realnost i novouspostavljene konstelacije, personae dramatis markiraju neprijatelje: Sjedinjene Američke Države i NATO: jer je »do ovog nezapamćenog bezakonja dovela destruktivna, surova i nemoralna politika sile koju vode SAD, zarad svojih vojnih interesa«; Evropska unija: te je »evropska budućnost Srbije ugrožena zato što su neke zemlje članice EU priznale nezavisnost Kosova i dovele Srbiju u situaciju u kojoj nema izbora«. Markiranje neprijatelja od strane predstavnika Vlade Republike Srbije rezultiralo je paljenjem, demoliranjem i kamenovanjem ambasada SAD, Hrvatske, Kanade, Turske, Belgije, Velike Britanije, Bosne i Hercegovine. Procese fašizacije stvarnosti, koji počivaju na dihotomiji prijatelj–neprijatelj, predočavaju transparenti na kojima je uz naziv države – SAD – iscrtan kukasti krst, kao i pozivi na linč poimence pobrojanih nacionalnih izdajnika.

Markiranje neprijatelja i ksenofobija

	Snežana Kresoja