Filmom protiv agresivnog patriotizma

Filmski gledano, želeo sam da obradim meni fascinantnu pojavu da zločinci nastoje da ovekoveče sebe dok vrše zločin

Pre više godina Lazar Stojanović je napisao da su disidenti osvajali poštovanje ljudi »koji nisu mogli, smeli ili umeli da se pobune sami«. U njegovom slučaju potvrđuje se istina »jednom disident, uvek disident«. Za disidentstvo od pre 35 godina, za film »Plastični Isus«, proveo je tri godine u zatvoru. Novo disidentstvo počinje devedesetih, odlukom da napusti zemlju zbog neslaganja sa »politikom srpskog nacionalnog pokreta«. Poslednjih godina to izražava u svojim dokumentarnim filmovima o ratnim zločinima, što vidi kao način borbe protiv ovdašnjeg poricanja nasilja izvršenog tokom devedesetih.

Vaš film »Škorpioni, spomenar« je, u stvari, uspostavio kontekst za šokantne snimke koje su napravili izvršioci zločina u Trnovu. Ti snimci, koji su prvo obišli svet i prvi put možda zaista uzdrmali javnost u Srbiji, ključni su u filmu.
Snimci egzekucije, koji čine bitan deo filma »Škorpioni, spomenar«, prikazani su i u Srbiji i na glavnim televizijama sveta pola godine pre nego što sam napravio taj film. Tu akciju izveo je Fond za humanitarno pravo iz Beograda, koji je doznao da taj materijal postoji, a zatim je uspeo da dođe u posed tih snimaka. Fond je proizveo i ovaj film, da bi omogućio javnosti da sagleda delovanje Škorpiona kao deo sistematske i planske zločinačke politike države, a ne kao puki nasilnički incident jedne kriminalne grupe.
Film je usmeren protiv preovlađujućeg poricanja državnih političkih i nacionalnih zločina. Režirao sam ga bez iluzije da to poricanje mogu da ponište bilo kakvi filmovi. Ne verujem ni da oni mogu da zaustave plimu borbenog nacionalizma. Verujem da ipak mogu značajno da utiču na svest i savest pojedinaca i pomognu delovanje nekih grupa i institucija koje se bore za zaštitu ljudskih prava, građanskih sloboda i demokratskih vrednosti. Slobodni pojedinci danas su osnovni supstrat modernog društva. Njima se obraća ovaj film i objavljuje da je ova država u ime svojih građana i većinskog naroda izvršila zločin genocida s predumišljajem izvan svojih granica. Poricanje ove činjenice i dalje se pokazuje trajnim interesom i političkim opredeljenjem vlasti i elite u Srbiji. Dakle, u sporu smo.
Naravno, ne očekujem da ovaj moj stav, a ni prikazivanje na ekranu zločina o kojem je reč, budu popularni u ovakvoj Srbiji.

Kada i gde je film prvi put prikazan?
Na TV B 92, gotovo tri meseca nakon što je završen, 10. aprila 2007. godine, na dan kad je izrečena presuda Škorpionima, da ne bi bilo mesta zamerki da film nastoji da stvori klimu za donošenje oštrije presude. Iako se sudario sa zidom ćutanja, podatak da ga je u Srbiji videlo 300-400 hiljada gledalaca ukazuje da je film široko i snažno delovao. To je osnovno što sam želeo da postignem u medijskom pogledu.
Filmski gledano, želeo sam da obradim meni fascinantnu pojavu da zločinci nastoje da ovekoveče sebe dok vrše zločin. To čuvanje optužujućih uspomena nije retko, ali ovako kristalno jasan primer je izuzetan, paradigmatski je i filmski je dragocen.
Politički, nastojao sam da rasvetlim ulogu države u formiranju zločinačke grupe i u organizovanju izvršenja zločina. Gledaoci, stranci jednako kao lokalni, listom su mi potvrđivali da je uloga države jasno vidljiva u filmu. Time je film optužba protiv tadašnje države, što mi je bila politička namera.
Zid ćutanja ovaj film nije probio, ali se nije ni razbio o njega. Naprotiv, još živi i nalazi publiku.

Gde je sve prikazivan?
Osim na B 92 i nekoliko manjih televizija u Srbiji, prikazan je u Sarajevu i Banjaluci, u Stokholmu, Njujorku, Vašingtonu, Londonu, Mančesteru i Lidsu. U Strazburu je prikazan pred punim sastavom Evropskog parlamenta. Uvršten je u programe festivala u Pragu i Zagrebu, a prijavljen je i za neke druge festivale čiji se odgovor očekuje. Prikazan je na nekoliko univerziteta i dobio je još priličan broj poziva.

Meni je film najbliže sredstvo kojim mogu da ukažem na odgovornost, ne samo na krivičnu, već i na mnogo rasprostranjeniju i praktično nepriznatu političku, moralnu i socijalno-psihološku odgovornost. Posao filma je da menja svest, a ne svet. U Vašem filmu frapantna je hladnokrvnost ubica, »savesnost« i metodičnost ubijanja. Suprotna tome, ali komplementarna, u funkciji kontrapunkta, je pomirenost žrtava sa svojom sudbinom. Takvi snimci mogu da promene ljude i njihove stavove. Da li je Vas promenilo snimanje ovog filma? Ne baš. Gledam svakojako zlo duže od četrdeset godina, i ovde i širom sveta. Nadao sam se da neću doživeti da budem svedok zločina u svojoj zemlji. Prevario sam se. Inače, borniranost ubica među Škorpionima počiva na zavereničkom zajedništvu. U filmu se vidi da postoji razvijena zajednička svest jedinice, kolektivni um, lojalnost i uspostavljena praksa grupnog vršenja zločina.
		Ilustracija iz knjige Art klinika - Prva petoletka, Novi Sad 2007.

Prema Vašem mišljenju, da li je doneta presuda adekvatna zločinu? Da li odgovara »banalnosti zla« na terenu, koja je očigledna u onim šokantnim snimcima? Da li zaista obeshrabruje one koji misle da je u ratu »slobodno ubijati« jer su zločini »logična i neumitna posledica činjenice da je rat«?
Nije, jer sud nije našao za shodno da sudi nalogodavcima iz državnih službi i iz vrha vlasti. Takođe, nije bio zainteresovan da krivično goni čoveka koji je snimao, a zatim prikrivao događaj, režirao ubijanje i davao savete i uputstva ubicama, što se jasno vidi i čuje iz materijala. Sud je odlučio da goni samo one koji su povukli obarač.

dugovane krvi iz davnašnjih ratova. Odbijam da polemišem s tim, to je za sud ili za psihijatrijski tretman, već ko od njih kuda spada. Šta ukoliko su ti sa kojima »ne polemišete« danas u većini, i to izbornoj? To je rezultat odbijanja da bude preuređen lokalni politički život posle sloma bivšeg režima. Nije to pitanje pukog moralnog čistunstva. Partije odgovorne za državne zločine nastavile su da slobodno deluju u političkom životu. Ponovo izlaze na izbore sa istim kandidatima, podobnim za lustriranje, u ime vođa međunarodno optuženih i suđenih za zločine protiv čovečanstva, često nastupajući sa prokaženim parolama iz izgubljenih ratova. Ipak, da li postoji demokratski način da se ne prizna izborna većina? Postoji. Demokratija nikad nije bila mobokratija i ne meri se time koliko ima sluđenih koji dižu ruku za nekog novog mini-Hitlera ili polu-Staljina. Demokratija nije, pogotovo ne nužno, vladavina većine, nego je to vladavina određenog sistema vrednosti, razrađenog i svima poznatog. Od poludele gomile štiti je, na primer, senat, vrhovni sud, kralj, gornji dom parlamenta, predsednik – bilo koja vlast koja ima zaustavno i odlažuće dejstvo zamišljeno da se suprotstavi masovnom izopačivanju demokratskih vrednosti. Taj mehanizam ugrađen je u sve savremene demokratske sisteme uprave. Viđalo se u istoriji mnogo društava i poredaka koji su imali većinsku podršku, čak plebiscitarnu (uglavnom komunistički i nacistički režimi), a uopšte nisu bili demokratski. Uz medije koji i dalje anesteziraju mozak biračkog tela i pretvaraju ga u zombija, uz Akademiju, Crkvu, povampirene političke partije koje su vladale u prošlosti, uz što starije to gnevnije »očeve naroda«, vojno-policijsku elitu, tajkune i mafiju – šta drugo osim anticivilizacijske galame može
		Kakav je Vaš stav o Kosovu? »Diplomatska ofanziva« za zadržavanje Kosova u Srbiji uključila je i borbeno instrumentalizovanje Ustava u tom smislu. Uneta je odredba da je Kosovo neotuđivi deo teritorije Srbije. Mogli su da napišu i da je ova planeta kockasta. Po spoljašnji svet to nema posledica, smešno je i bizarno. Lokalno, međutim, to je ozbiljna pretnja svima koji veruju da u Evropi ne može da bude kolonija i da je devedeset pet godina okupacije predugo. Ovim članom Ustava obezbeđena je pravna osnova da bude progonjen svako ko se zalaže za nezavisnost Kosova, ukazujući da ta osoba krši važeći Ustav, što je krivično delo, ako nekome zatreba. Ne vidim šta je drugo mogla da bude namera ustavotvorca. Zna se čiji je to predlog bio, a upotreba je već počela, pozivanjem na poštovanje takvog ustava svih koji su za sporazum sa Evropskom unijom. Veću štetu od ove okolnim narodima i državama, a i Srbiji, naneo je samo Milošević, pre svega svojim zločinačkim ratovima, koje je, srećom, sve izgubio. Ostaje još taj unutrašnji rat koji on nije uspeo da pokrene, a hteo je. Ima ih na političkoj sceni koji to i hoće i mogu. Kao neko sa strane, možete li da vidite neku evoluciju demokratije u Srbiji? Pre svega, u ponašanju ovdašnjih političara i javnosti, ukoliko je ova uopšte formirana. Čitavo ono »događanje naroda«, »jogurt revolucija«, Žuta Greda i ratovi koji su istovremeno bili i ubilački i samoubilački, bili su krvavi pir gomile i naoružanih grupa koje je država napujdala da ubijaju i ginu. Evolucija ume da se okrene unatrag. Poznat je slučaj genetske mutacije koja je nekoliko članova jedne porodice pretvorila u četvoronošce, potirući time mnogo stotina milenijuma evolucije. Ako neko poziva da jedemo korenje i da bude objavljen rat čitavom svetu, ako je samoizolacija očigledni sebični cilj nekih grupa, ako se radosno bacamo u naručje jedne bivše svetske sile na rđavom glasu, od koje smo se jedva otrgli, biće da je evolucija obrnula smer. Osim toga, od takvog projekta ko god može gleda da se odvoji. U tom smislu, nema garancija da je procesu raspada došao kraj odvajanjem Kosova. Ne samo pojedinci, nego i velike grupe i regioni imaju sve dobre razloge da požele i zatraže da odu, a kada im to ne dopuste, da uzmu sebi to pravo.

Boris Buden, poznati zagrebački filozof i publicista, kaže da je upravo srpski patriotizam upropastio sve srpske nacionalne interese. Neke od glavnih karakteristika takvog patriotizma su sentimentalna mitologija i agresivna mitomanija. U Vašem filmu o Karadžiću on i Dobrica Ćosić se podsmevaju srednjoj Evropi jer ona »nije kadra ni mit da napravi«, taj talenat, kažu oni, imaju samo Srbi i Grci. Kolika je, po Vama, uloga mitske svesti u dešavanjima iz devedesetih?
Često se ističe da je proizvodnja mita važna kreativna i kulturna prednost lokalnog življa u Srbiji ili u onome što imperijalno nazivaju »srpskim zemljama«. Smatraju naši »oci« da je mitotvornost jača u nas nego u drugih naroda i to uglavnom dokazuju guslama.
U svetu proizvođenje mitova nikad nije prestalo, ali je promenilo funkciju. Odavno mit više ne čuva sećanje na istorijske događaje, nego ih kroji prema ideološkim i dnevno-političkim potrebama. Naročito uoči i tokom ratova. No, u Srbiji pev guslara i dalje smatraju istinom nad istinama. To je bizarno, kao kad bi neko bio ponosan na svoj urođeni defekt, na šesti prst ili zečju usnu.
Mit je danas proizvodnja alternative istini sa interesom da pred zadatim društvenim grupama i pojedincima opravda postupke očigledno protivne njihovom životnom interesu. Mit, na primer, treba da pomogne slanje mladića u ratove što oni, inače, ne bi spontano poželeli da urade. Gusle, kao glavni instrument te nacionalne šamanističke orgije, navode obične, često polupijane i polupismene ljude, da u ime rodoljublja prihvate da podnose sankcije, glad i druge teskobe, što inače ne bi činili. Konačno, mitotvorno glorifikovanje najmoćnijih mafijaša i političkih vođa u masovnim medijima služi da uveri stanovništvo da je potpuno prirodno da ti likovi proneveravaju ono što im nismo poklonili, naše živote, novac, slobodu, da proćerdavaju sve za čim posegnu, u ime nekih »viših« vrednosti koje su sadržaj mita, a nisu sadržaj naših života. Isključivo tome služe ovdašnji moderni mitovi. Na to su ovde ponosni.

Karadžić je rekao da su ljudi iz Srebrenice, muslimani, želeli da odu. Nacisti su imali istu tezu: Jevreji su sami želeli da odu iz Nemačke. Patriotizam mora biti prilično retardiran da to svari kao istinu. Dok je realna, tragična simbolika da se preko puta Karadžićevog nekadašnjeg kabineta nalazi groblje njegovih žrtava.
Patriotizam je vrsta kolektivne ideologije koja nacionalno, regionalno ili istorijsko pretpostavlja individualnom. Čuvena je nacistička parola da je opšti interes iznad pojedinačnog. Patriotizam treba da uveri ljude, od pukih čitalaca novina do bombaša samoubica, da treba da žrtvuju svoj pojedinačni interes nekom širem, koji je očigledno protivan njihovom ličnom. Je li moguća podvala krupnija od ove? Pri tom, na kocki je život, jedini i vrlo lični. Nema drugog života do ličnog.

	Intervju vodila T. J.