Kaže se: društvo znanja i informacija. Da, jedva čekam. Ali da se podsetimo: društvo znanja, primene savremenih tehnologija, fundamentalnih i primenjenih istraživanja, razvoja zasnovanog na naučnim prodorima – vrlo je konkretna forma vrlo konkretne kulture.
Kaže se: ubrzani ekonomski razvoj na osnovu slobodnog tržišta kapitala, ljudi, roba i usluga. Da, jedva čekam. Ali da se podsetimo: privreda može biti forma kulture ili nekulture, kao što i kultura može biti forma privrede ili neprivrede. Kad je privreda forma kulture, onda je neuporedivo uspešnija i prodornija od privrede koja se ponaša kao kulturni idiot.
Kaže se: neophodna je vladavina prava. Da nijedna grana vlasti, nijedan pojedinac, niti

sam za vladavinu prava, ali još sam više i pre za vladavinu kulture. Jer, kultura je preduslov. Vladavina prava nije ništa drugo do vladavina kulture određene vrste, tipa i modela. Tek kad bude svojstvena kulturi u kojoj živimo, vladavina prava će se ostvarivati. Vladavine prava nema jer nema vladavine kulture.
Ili ta naša nedemokratska demokratija. Jer demokratija nije ništa drugo do forma kulture. Ako nema kulture demokratije, uzalud su nam svi ti parlamenti, partije, izbori, propisi, procedure. Demokratije nema ako ona nije način mišljenja, komuniciranja i ponašanja, učestvovanja – živ i zdrav kulturni proces. Vladavine demokratije nema ako nema vladavine kulture.
Ne kaže se, a trebalo bi, jasno i glasno: u Srbiji ne vlada kultura. U Srbiji je kultura unižena i zaboravljena, na nju niko »ozbiljan« ne obraća pažnju. Rezultat: Srbija jednostavno ne proizvodi dovoljno smisla da bi opstala i razvijala se. Status imaginacije, odgovornosti i znanja u Srbiji je takav da je dobra vest da smo još uvek tu.
Ako nema vladavine prava, koja predstavlja kulturu prava i zagarantovanih sloboda – onda vlada nešto drugo, vlada nepravo. Ako nema vladavine slobodnog tržišta, koja predstavlja kulturu slobodnog tržišta – onda vlada nešto drugo, vlada netržište. Ako nema vladavine javnosti, izvesnosti i proverljivosti, koja predstavlja kulturu javnosti, izvesnosti i proverljivosti – onda vlada nešto drugo, vlada korupcija. Ako nema vladavine znanja i kompetencije, koja predstavlja kulturu znanja i kompetencije, onda vlada nešto drugo, vladaju neznanje i nekompetencija. Ako nema vladavine sistemske zaštite zdravlja, koja predstavlja kulturu zaštite zdravlja svih građana – onda vlada bolest. Ako nema vladavine obrazovanih i poštenih, koja predstavlja kulturu obrazovanih i poštenih – onda vladaju neobrazovani i pokvareni. Ako nema postojanog i aktivnog socijalnog kapitala, koji predstavlja kulturu postojanog i aktivnog socijalnog kapitala – onda vladaju nesigurnost, neizvesnost, strah, bezobzirnost i mržnja. Ako nema strategije održivog razvoja, koja predstavlja kulturu održivog razvoja – onda vladaju opšta stagnacija i ekonomska, socijalna, ekološka i tehnološka neodrživost i propalost, što neminovno vodi u istorijsku i ultimativno biološku neodrživost i propalost Srbije i svih njenih građana i građanki. Ukratko, ako nema vladavine kulture, onda vlada nekultura.
Kultura je nelagodna, Frojd je to lepo objasnio još pre sto godina. Ali nekultura je mnogo nelagodnija. Nekultura je ubistvena, jeziva, ponižavajuća.

Kultura je u zemlji Srbiji, koja se tako sporo i bolno transformiše, najmanje uključena u proces sistemskih reformi i u program društvenog razvoja. A kultura bi trebalo da bude predvodnica, pokretačka snaga, izvor motivacije i temelj ključnih predstava koje uspostavljaju poredak kojem težimo i odnose u kojima smo slobodni, zaštićeni i podstaknuti na akciju, interakciju, kreaciju i rekreaciju, poredak koji obezbeđuje bolji život od ovog koji smo sebi udesili danas. Umesto toga, kultura je kod nas na repu događaja, na margini i u fusnoti ključnih dokumenata i opredeljenja, na ustajalom dnu toka do kojeg struja promena ne dopire. Umesto kulture, u Srbiji vlada nekultura.
Šta je to kad svakog leta učestaju pomori ribe u mnogim našim rekama, nego – nekultura. Šta je to kad nezadovoljni presudama ubijaju sudije na pragu kuće, nego – nekultura. Šta je to kad u više od polovine javnih biblioteka imamo manje od hiljadu čitalaca godišnje, nego – nekultura. Šta je to kad nam je srazmera vrednosti uvoza

nekultura. Šta je to kad se političar i sveštenik fotografišu dok ozarena lica uzdižu oružje, nego – nekultura. Šta je to kad svoje mane slavimo kao vrline, nego – nekultura. Šta je to kad smo kao narod stalno uvređeni činjenicama i merilima ovoga sveta, kao i posledicama sopstvenog ponašanja u tom svetu, nego – nekultura. Šta je to kad »nema problema«, nego – nekultura...
Naravno, nije to sve. Neka svako dopuni niz sopstvenim zapažanjima, primerima koji se gomilaju iz dana u dan, iz časa u čas, iz mesta u mesto, od institucije do institucije, od čoveka do čoveka. Srbija je kulturno nefunkcionalna država i zajednica. Čak i ako prepoznajemo vrednosti kulture – ne razumemo ih, nismo u stanju da ih tumačimo, primenjujemo, razmenjujemo, produbljujemo, jer su one naše samo deklarativno, jer nisu zaista usvojene, do nas ne dopire njihov smisao, svrha, razlog, pa onda ultimativno do nas ne dopire ni njihov učinak.

Kultura je možda nelagodna, ali nekultura je sigurno mnogo nelagodnija, satrće nas. Program integralnog društvenog razvoja Srbije ili se poklapa se programom integralnog kulturnog razvoja Srbije ili je prazno slovo na zgužvanom papiru. To je tako, zato što kultura određuje i uređuje sve društvene odnose, uspostavlja poredak. Kultura je pretpostavka i smisao poretka, ukupnih društvenih veza i aktivnosti. Kultura je kompetencija za moguće, bez nje smo podanici a ne akteri, zarobljenici, izgubljeni, nemoćni. To znači da smo siromašni zato što imamo kulturu siromaštva, a ne kulturu blagostanja i napretka. To znači da smo neodgovorni i povodljivi zato što imamo kulturu neodgovornosti i udvorištva, a ne kulturu odgovornosti i istinoljubivosti. To znači da smo izolovani i ksenofobični, paranoični i histerični upravo zato što imamo takvu kulturu.
Recimo to što mora da se kaže, zaoštrenije: ne treba nama kulturna politika – to već imamo i ne valja ništa – nego politika kulture. Nije sad to patetika, nije tek igra reči: ne

nikakve kulturne politike. Ova površna ocena, koja se razmenjuje kao zujeća mantra u teskobnom javnom prostoru marginalizovane kulture, služi samo da prikrije pravo stanje stvari, a to je: u odsustvu eksplicitno artikulisane i javno proverljive politike u kulturi imamo na delu već dugo jednu možda zvanično neproglašenu, ali zato ne manje delotvornu i doslednu antimodernu politiku voluntarizma, kolektivizma i konzervativizma.
Ova kulturna politika odlikuje se sledećim prioritetima i smernicama: antiprosvetiteljski i antiuniverzalistički vrednosni sklop; favorizovanje dogmatskog mišljenja i stava; negovanje tradicionalizma i anahronizma; statusno, simboličko, ekonomsko i političko omalovažavanje kritičkih intelektualaca; zatiranje antifašizma; zatiranje jugoslovenstva;

marginalnih za ključne i centralne; podmetanje dogmatizma kulturnih razlika, identiteta i suvereniteta na mesto dogmatizma klasnih (ekonomsko-političkih) razlika, identiteta i suvereniteta; partijnost tj. sistematsko podređivanje posebnom političkom interesu; umesto negovanja ukusa i izoštravanja percepcije i svesti podrška ravnodušju, kultu zabave i vulgarnoj komercijalizaciji kao instrumentima za otupljivanje egzistencijalnog i socijalnog fokusa percepcije i svesti; kritični i nekritički kvantitet umesto kritičnog i kritičkog kvaliteta; kanoničnost umesto inovativnosti i provokativnosti, kroz ignorisanje ili sankcionisanje svakog oblika nadilaženja, prekoračivanja ili transformacije zadatih pravila i normi, kako pisanih tako i nepisanih; narcisoidna nacionalistička mitomanija tj. nacionalizam, koji kao neprikosnovena ideologija i instrument kontrole pokornosti većine objedinjava sve nabrojane aspekte; dominantna pseudopodvojenost scene na nacionalistički realizam naspram nacionalističkog estetizma, analogno nekadašnjoj pseudopodvojenosti na socijalistički realizam naspram socijalističkog estetizma; demagogija i guranje prljavštine pod ćilim (pirotski, ili tako nekakav, samo nek je »naš«) kao preovlađujuća taktika i poetika. Ima toga još, neka svako dopuni sopstvenim zapažanjima.
I onda smo, naravno, okruženi (potopljeni, zatrpani, obezglavljeni) i prožeti sveprisutnim rezultatima ovakve kulturne politike, dosledno sprovođene poslednjih dvadeset godina – u sistemima koji su se politički i ideološki na prvi pogled jako razlikovali međusobno, a na drugi pogled ostajali suštinski srodni. Ti rezultati su toliko poražavajući i ponižavajući i civilizacijski razorni da se najlakše opisuju – i otpisuju – kao odsustvo bilo kakve suvisle strategije, razvojnog plana, sistema, organizacije, koordinacije... U svakom slučaju, vidimo da se tom i takvom kulturnom politikom – tom i takvom nekulturom – ne možemo ponositi. Čast izuzecima, jer uvek ima izuzetaka, koji, znamo, samo potvrđuju pravilo i koji nas, u stvari, čine samo na čas radosnim, a negde dublje još tužnijim, jer kao da ne pripadaju ovde, kao da su zalutali među nas, kao da bi bilo bolje za njih da se što pre otrgnu i spasu dok još mogu...
Vrlo je realna, nažalost, ta naša kulturna politika, a njeni dometi i rezultati su očigledni, vapaj da nešto već jednom mora da se preduzme čuje se sa svih strana. Ali, eto, nikako da nešto preduzmemo. Zaustavljeni smo tim olako postignutim konsenzusom u vezi sa pitanjem kako smo dospeli tu gde smo dospeli: tako što, kao, nemamo kulturnu politiku. To je nepodeljeni i neupitni odgovor koji naizgled sve objašnjava, iako ništa ne rešava. Kako da ne. Oni koji tako govore u stvari se stide onoga što sprovode i onoga u čemu učestvuju. Tako je indikativna ova dvoličnost. Sprovodiš konkretnu kulturnu politiku godinama i decenijama, ali ne usuđuješ se da je javno ekspliciraš i elaboriraš, nećeš da staneš iza nje, ne želiš da te poistovete, prozovu, kritikuju... Zato što intimno znaš da sa tom i takvom kulturnom politikom nešto duboko i dalekosežno nije u redu, znaš da je inferiorna i manjkava, znaš da ova zemlja i ovi ljudi zaslužuju bolje... Znaš, ali ne smeš da kažeš, pa se onda pravdaš žalopojkama kako, eto, nemamo kulturnu politiku.

Iza nas su dve decenije sistematskog srozavanja nivoa kulturnih potreba. Zato se kao jedan od zahteva neophodne politike kulture nameće sistematsko i koordinirano delovanje u svim segmentima kulturnih aktivnosti na postepenom podizanju nivoa kulturnih potreba na svim nivoima društva. Kreiranje kulturne potražnje i investiranje u nju je preduslov povraćaja kulturne kompetencije društva. Društvo koje je kulturno nelegitimno samim tim postaje socijalno nelegitimno. I obrnuto, društvo kojem nedostaje socijalnog kapitala, koje je na samom kraju XX veka kapituliralo u svim ključnim svojim aspektima, samim tim je izgubilo kulturnu kompetentnost i konkurentnost, propada u stanje hronične akulturnosti i disfunkcionalnosti.
U prethodnom periodu naše društvo izgubilo je kompetencije neophodne za održiv imanentan razvoj i za ravnopravan, konkurentan i saradnički odnos sa drugim zajednicama. Naše društvo mora dostići produktivni minimum kompetentnosti i kompetitivnosti, ne samo u domenima kao što su tržišna ekonomija, demokratski sistem i demokratska javnost, socijalna, pravna i javna sigurnost, ne samo u domenima znanja i obrazovanja, spoljne politike itd. nego pre svega toga – u domenu morala i odgovornosti. A kako, ako ne iz kulture? Bez utemeljenja u kulturi ništa nije stvarno.
Kako postići taj postepeni rast kulturnih potreba, taj vitalni apetit za kulturu? Treba imati u vidu da su potrebe i želje samo učinak strukturom i programom zadane funkcije. Ta funkcija proističe iz sistema zasnovanog na kulturi. Treba nam jasna definicija sistema kulture i nedvosmisleno opredeljenje za njegovu punu realizaciju. Radi definisanja odgovaraćeg modela potrebno je demistifikovati uvreženo površno shvatanje o ideološkoj i institucionalnoj razdvojenosti kulture i umetnosti od politike i ekonomije, od prava i međunarodnih odnosa, od školstva i zdravstva, od vojske i policije uostalom, od ekologije i tehnologije, kao i od svih drugih društvenih subjekata i procesa.
Pitanje kulture uvek je pitanje kvaliteta (kakvoće, izvrsnosti, vrednosne supstance) i osobenosti (posebnosti, različitosti kao identiteta i identiteta kao različitosti), i to u svim oblastima, delatnostima i društvenim odnosima. Jedan od strateških ciljeva naše politike kulture trebalo bi da bude i plansko ulaganje u podsticanje i osnaživanje potreba za

uvek nude. Istovremeno, treba ukazati na ciljeve, prioritete i instrumente upravo suprotne kulturne politike: kulture prava i zagarantovanih sloboda svih građana, kulture održivog razvoja, kulture produkcije i reprodukcije smisla i utemeljenih vrednosti, kulture konačno usvojene modernosti, kulture komunikacije, saradnje i zdrave konkurencije sa svetom i vremenom u kojem živimo. I treba bez odlaganja takvu politiku kulture sprovoditi dosledno svim raspoloživim instrumentima, sredstvima, snagama. To se može, ako iskreno hoćemo kulturu umesto nekulture.
Kulturu od nekulture na nivou sistema deli osnovna distinkcija: ili poredak kontrole uverenja ili poredak kontrole posledica uverenja. To je ključna alternativa, tu će se ili odigrati pomak i preokret, ili neće.
Probali smo, pa znamo: kultura je nelagodna, ali nekultura je mnogo nelagodnija. Sada valjda znamo i valjda umemo da kažemo kakva je naša zamisao slobode, smisla, pouzdanja i blagostanja u zadatim granicama nužnosti i dužnosti, koje inače važe za sve ljude, za sve narode. Valjda nije teško izjasniti se kakva je kultura do koje nam je stalo i bez koje ne možemo da živimo. Valjda nije teško izjasniti se za spasonosni vrednosni preokret. I zato, oštro i nedvosmisleno: ne treba nama nekakva zamišljena, idealna, savršena kulturna politika, nego konkretna, delotvorna, predana, beskompromisna politika kulture.
Sažeto u slogan, pogubna kulturna politika koja je na delu može se podvesti pod slogan: što srpskije – to bolje. A slogan politike kulture, bez koje nam nema spasa, morao bi da glasi: što bolje – to srpskije. U inicijalnoj fazi vrednosnog preokreta to bi bila zadovoljavajuća retorička definicija. Sam princip, naravno, glasi jednostavno: što bolje. Pogubna kulturna politika i vladavina nekulture svodi se na: što srpskije. Politika i vladavina kulture svodi se na: što bolje.

Kada i kako nastaje koreniti preobražaj zadatog istorijskog ili duhovnog okruženja, koji dovodi do nesravnjive promene poretka i odnosa svih elemenata i faktora u njemu, na svim nivoima, u svim aspektima, nepovratno?
Konverzijom. Konverzijom čega? Iz čega u šta? Konverzijom teksta i konteksta. Konverzijom oznake i označenog. Konverzijom tela i energije. Konverzijom svrhe i razloga. Konverzijom pitanja i odgovora. Konverzijom gospodara i sluge. Konverzijom ideje i interesa. Konverzijom pravila i izuzetka. Dakle, konverzijom dva opozitna pola jedne strukturalne relacije. Daćemo još neke primere pa će biti jasnije.
Konverzija je pretvaranje A u B, ako između A i B postoji neka veza i odnos. Logički, to je implikacija kao ekvivalencija: smisao implikacije prenesen i u suprotnom smeru – do ekvivalencije. Retorički, konverzija je prevod, s tim da pri ovakvom prevodu pojam služi da strani jezik i maternji zamene uloge.
Odmah treba reći da je reč o istoj zakonitosti koja utemeljuje na jednoj strani socijalne revolucije, a na drugoj umetnička remek-dela, na jednoj strani velike naučne i teorijske prodore, a na drugoj uspostavljanje drugačijih ličnih i kolektivnih identiteta, na jednoj strani tipično individualno zaljubljivanje, a na drugoj strani konačnu emancipaciju od dotad naizgled neporecive i sveprisutne represije. Nekad se konverzija desi prvo u glavi, a potom u svetu, a nekad prvo u svetu, pa u jednoj glavi, pa potom u mnogim glavama.
Evo primera. Evo kada i kako dolazi do paradigmatskih promena, do smena epoha: kada podatak dobije status metafore ili kada metafora dobije status podatka; kada želja dobije status savesti ili kada savest dobije status želje; kada Sfinga dobije status Edipa, a Edip status Sfinge; kada sluga dobije status gospodara ili kada gospodar dobije status sluge; kada apsolutno dobije status relativnog ili kada relativno dobije status apsolutnog; kada sidro dobije status jedra ili kada jedro dobije status sidra; kada buka dobije status tišine ili kada tišina dobije status buke; kada tačka dobije status volumena ili kada volumen dobije status tačke; kada neizrecivo dobije status izrecivog ili kada izrecivo dobije status neizrecivog; kada argumentacija dobije status represije ili kada represija dobije status argumentacije; kada logos dobije status apokalipse ili kada apokalipsa dobije status logosa; kada matica dobije status alternative ili kada alternativa dobije status matice; kada sećanje dobije status projektovanja ili kada projektovanje dobije status sećanja;

status fenotipa ili kada fenotip dobije status genotipa; kada nadgradnja dobije status podležećeg ili kada podležeće dobije status nadgradnje...
Preovlađujuća predstava sveta i na toj predstavi zasnovan vladajući poredak preobraziće se iz korena i nepovratno uvek kada u sistemu zamene mesta i funkcije: poznato i nepoznato, hardver i softver, težište i obod, virtualno i fizičko, javno i privatno, očigledno i skriveno, meditacija i akcija, neopravdano i nezakonito, prijatno i bolno, otrov i lek, ulaz i izlaz, pre i posle, dati i primiti, putovanje i povratak.
Svako putovanje je povratak kući.