Pod kojim uslovima politička filozofija može danas da doprinese emancipaciji? Ovo pitanje je utoliko značajnije jer smo svedoci povratka jedne političke filozofije ili čak povratka političkoj filozofiji koja ničim ne pokazuje da želi da se bavi pitanjem emancipacije. Da li prisustvujemo povratku političke filozofije, odnosno restauraciji jedne akademske discipline ili nečemu što je potpuno drugačije – povratku političkih stvari? Posle sumraka političke filozofije mogao bi da počne povratak toj zanemarenoj disciplini, koja je paralelna rehabilitaciji prava i moralne filozofije. Sve drugo je povratak političkih stvari i one se pojavljuju u trenutku rastakanja totalitarnih dominacija. One prodiru u sadašnjost prekidajući zaborav koji ih je učinio neprirodnim i stavljaju tačku na svaki pokušaj da budu izbrisane, tvrdi filozof Migel Abensur. Politička filozofija i kritička misao Već je Fojerbah 1842. u knjizi Neophodnost reforme filozofije pozvao na razlikovanje između dva tipa reforme: bilo da je u pitanju filozofija koja proističe iz istog istorijskog fonda iz kojeg proističu filozofije koje joj prethode, bilo da je
		Migel Abensur, jedan od najznačajnijih političkih teoretičara današnjice, održao je predavanje u Francuskom kulturnom centru (19. marta) o temi »Kritička politička filozofija i emancipacija?« Abensurovo interesovanje su sadržaj i dinamika politike koja u centar stavlja težnju pojedinca i naroda za slobodom i slobodnim delanjem u društvenim menama. Autor desetak knjiga, Abensur je univerzitetsku karijeru započeo 1967. na Sorboni. Predavao je političku teoriju i filozofiju na Pariskom institutu za političke studije, zatim na Univerzitetu u Remsu, da bi potom bio redovni profesor na Univerzitetu Pariz VII Žisje. Nakon Žan-Fransoa Liotara i Žaka Deride bio je predsednik Međunarodnog koledža za filozofiju. Već je 30 godina urednik jedne od najuglednijih biblioteka »Kritika politike« u izdavačkoj kući »Pajo«, u kojoj je izdao šezdesetak knjiga. Tokom 70-ih i 80-ih godina bio je urednik niza uglednih časopisa. Na srpski jezik prevedene su njegove knjige Elementarno zlo, Demokratija protiv države, Proces protiv majstora sanjara, Utopija od Tomasa Mora do Valtera Benjamina, Smejati se zakonima, O magistratu i bogovima. Trenutno piše knjigu o Stendalovom romanu Crveno i crno i odnosu Stendala, koji je imao odličan uvid u revolucionarne događaje, prema Francuskoj revoluciji. Migela Abensura je na odlično posećenom predavanju u Francuskom kulturnom centru predstavio Ivan Vejvoda, Abensurov lični prijatelj i nekadašnji student političke filozofije.

politici istiskivanja kritičke teorije ukoliko je ova delimično povezana sa školom sumnje, odnosno »paklenim triom Marks–Niče–Frojd« i time sa kritikom dominacije koja je trebalo da bude zanemarena, jer bi nas učinila slepima za specifičnosti politike. Naprotiv, ako ta obnova prihvata političke stvari koje se vraćaju, teorijska situacija izgleda sasvim drugačije: ukoliko se političko pitanje ne redukuje na nekonfliktno upravljanje postojećeg poretka, nego se otvara za jedno reformulisanje pitanja emancipacije »ovde i sada«, veza sa kritičkom mišlju i, preciznije, sa kritičkom teorijom kao kritikom dominacije uspostavlja se u istoj meri tamo kuda neophodno prolaze putevi emancipacije, ako ne isključivo preko te kritike. Drugim rečima, zapaža se jedno nepovratno udaljavanje između politike i
		Ilustracija iz knjige Art klinika - Prva petoletka, Novi Sad 2007.

Politička paradigma: stvarnost, dominacija, sloboda

Abensur političku paradigmu vidi u afirmaciji specifičnosti političkih stvari i u rešenosti da se vodi računa o stvarnosti, umesto o samoj politici, i odvaja je od svake druge dimenzije koja bi mogla da je dovede dotle da izgubi sopstveni smer i logiku. Bio je dugotrajan rad u modernosti i njegov je zadatak bio da odvoji političko od teološkog, da okonča političko-teološku vezu. Jedan od učinaka političke paradigme, i to ne manji, bio je da je, zahvaljujući bacanju svetla na specifičnosti političkih stvari, odbio svođenje politike na dominaciju. Tačnije, radi se o tome da politička paradigma radikalno afirmiše razliku u sadržaju politike tako da ona ne može da se meša sa dominacijom, raskidajući tako sa viševekovnim verovanjem da je politika skup strategija i sredstava čiji je cilj da se nekima omogući dominacija nad većinom, kao da to verovanje nije uzdrmano i uništeno revolucijom grčkog grada i velikim modernim revolucijama. Abensur ističe da je Hana Arent dominaciju smestila uz »oikos«, a političke stvari uz grad, otvarajući tako na nov kvalitetan način jaz koji je postojao između ovih dveju sfera antičkih gradova.
Tek izlaskom iz »oikosa« građanin stupa u politički prostor čiji su svi članovi jednaki: on pristupa politici čiji je smisao sloboda delajući usaglašeno sa drugima. U toj konstelaciji sloboda je antipod dominacije, jer označava poziciju koja je izvan odnosa naređivanja i poslušnosti, radi se o tome, naime, »da se ne bude ni podanik ni gospodar«. Nesporno je da je takav odnos uslov pluralnosti. Iz veze politike i slobode neizostavno proizlazi da dominacija, uprkos mišljenju da je ona suština politike, nema nikakve veze sa politikom i da više nego išta predstavlja element destrukcije.
Predstavljanje politike kroz unilateralnu prizmu dominacije nesumnjivo može dovesti do katastrofe. Promišljajući istoriju u znaku ponavljanja dominacije i dominacije ponavljanja, istorija se predstavlja kao večita katastrofa. Ona ostaje slepa za slobode ali i za trenutke nastanka slobode. A to su trenuci koji se u svom sledu mogu čitati kao istorija diskontinuiteta slobode, kao iskustva slobode čija su najznačajnija razdoblja grčka demokratija, rimska republika, italijanske republike i velike moderne revolucije u kojima se mešaju, da bi se uzajamno ojačala, osećanja revolta i želje za slobodom.
Najzad, ne treba li u toj paradigmi videti tendenciju da se totalitarizam promišlja jednostavno kao rast dominacije, čak i monstruozan, koji bi bio loša posledica paradigme kritike dominacije, pita se Abensur i odgovara da oni koji tako misle ostaju bespovratno neosetljivi na totalnu dominaciju i na njen karakter koji najviše zabrinjava, a to je destrukcija političke sfere i, iznad svega, političkog položaja ljudi.

Izbor i prevod Olivija Rusovac