Povodom nedavne izjave premijera Koštunice

Da li je cilj bombardovanja bio nezavisnost Kosova?

Jedinstven stav međunarodne zajednice da je za Kosovo najbolje rešenje visoka autonomija tek je s porazom Srbije u ratu sa NATO-om evoluirao u pravcu nezavisnosti

Premijer Koštunica je izjavio da je »cilj bombardovanja Jugoslavije pre devet godina bio stvaranje prve države NATO u svetu«. Da li je to tačno?
Dejtonski pregovori i sporazumi su potpuno zaobišli kosovski problem, jer je bilo ključno pridobiti Miloševića, što bi bilo teško ili čak nemoguće ako bi se otvorio i problem Kosova. »Da bi mogli da zaokruže dil, Holbruku i njegovom timu bila je neophodna Miloševićeva saradnja u privođenju njegovih bosansko-srpskih satrapa, ali oni nisu mogli računati na njega kao faktičkog partnera i istovremeno povesti razgovor o Kosovu. Zato Kosovo nikad nije bilo na pregovaračkom stolu... Da je Kosovo bilo na dnevnom redu, ne bi bilo dila o Bosni«, ocenjuje Halberastam (War in a Time of Peace). »Da je Kosovo stavljeno na dnevni red, Dejtonski sporazum bi propao«, eksplicitni su Petrič i Pihler (Dugi put u rat).
U debati u Senatu SAD, uoči bombardovanja, senator Džozef Bajden podseća na razgovor sa Rugovom pred Dejton: »Dr Rugova je prišao meni i drugima i rekao: ‘Ubacite nas u Dejton. Dok se o tome raspravlja, ubacite nas u dnevni red’. Tada smo, po mom mišljenju, načinili grešku. Rekli smo, ‘Ne, vi niste na dnevnom redu; to je samo o Bosni. To je o Bosni i ni o čemu drugom’«. To je bilo veliko razočaranje za Rugovu. On je, s dobrim razlogom, strahovao da će njegova dotle neprikosnovena pozicija lidera kosovskih Albanaca biti ozbiljno uzdrmana i da će politika pasivnog otpora i građanske neposlušnosti biti dovedena u pitanje. To se zaista i desilo. Pristalice oružanog otpora dobile su vetar u leđa. Jedan od njih, Bardilj Mahmuti, o tome kaže: »Tek kada je posle Dejtona postalo jasno da međunarodna zajednica ništa neće preduzeti, naš stav je počeo da se uvažava«.
Sjedinjene Američke Države su dugo podržavale Rugovu u njegovoj borbi za primat na Kosovu. »Mi smo nastojali da ojačamo umerene Albance, ohrabrujući dijalog sa Beogradom usmeren na obnovu autonomije Kosova i obeshrabrivali smo međunarodnu podršku OVK-u«, kaže Medlin Olbrajt. SAD su još u proleće 1998. godine smatrale OVK terorističkom organizacijom. To je u Beogradu 23. februara 1998. godine rekao specijalni predstavnik SAD, ambasador Robert Gelbard.

U principima Kontakt grupe, koji ne mogu biti predmet pregovora u Rambujeu, dve tačke su bile ključne: teritorijalni integritet SRJ i visok nivo samouprave na Kosovu.
Pregovore u Rambujeu nijedna od strana nije shvatila kao priliku za pravo pregovaranje, tako da su svi glavni akteri (SAD, Srbi i Albanci) više simulirali pregovore nego što su pokušavali da pregovaraju. Još pre Holbrukove posete Beogradu i pregovora koji su se završili sporazumom, Amerikanci su vršili pritisak na saveznike u NATO-u da donesu generalnu odluku o napadu na Jugoslaviju. Amerikanci se nisu protivili francuskoj inicijativi da se pokuša još jednom sa pregovorima, ne samo kao ustupak svojim saveznicima i Rusiji, već i stoga što bi im to dalo mogućnost da pred svetskim javnim mnenjem tvrde da su sve pokušali. Međutim, američka administracija je istovremeno učinila sve da pravih pregovora i ne bude. U stvari, Rambuje je trebalo da im pomogne da se lakše prihvati ideja intervencije. Kao što je Džejms Rubin kasnije rekao, pregovori u Rambujeu su »smišljeni da ne uspeju«.
I srpska strana je simulirala da pregovara. Svetu je takav signal poslat već sastavom delegacije.Da je Milošević želeo ozbiljno da pregovara otišao bi u Rambuje na čelu srpsko-jugoslovenske delegacije (kao što je otišao u Dejton) i autoritativno pregovarao, umesto što je napravio cirkus sa brojnom i politički beznačajnom multietničkom delegacijom. Prihvatio bi politički deo Sporazuma jer je to bilo najviše što je mogao da dobije – široka autonomija, ali ne i nezavisnost. Umesto toga, srpska delegacija je poslala svoju verziju 16. februara, kojom je »iskasapila« politički deo, brišući čitava poglavlja i unoseći potpuno nova, čak menjajući i Osnovne principe Kontakt grupe na kojima je sama insistirala, iako je znala da to ne može biti prihvaćeno, pogotovu ne pred kraj pregovora.
Ne bi otvoreno, tokom pregovora u Rambujeu, poslao na granicu sa Kosovom pet brigada Jugoslovenske vojske i velike policijske snage (o čemu je svakodnevno izveštavala Verifikaciona komisija OEBS-a i celokupna svetska štampa, bez demantija iz Beograda), čime je demonstrirao da ne očekuje ništa od pregovora. Ukratko, da je želeo pregovore i verovao u njih Milošević ne bi svojim stavovima i ponašanjem išao naruku željama gđe Olbrajt da pregovori propadnu i da odgovornost padne na srpsku stranu.
Da je kosovsko-albanska strana želela ozbiljno da pregovara ne bi odbila deset principa Kontakt grupe koji su utvrđeni kao non-negotiable jer je to bio uslov za dalje pregovore. Time su jasno pokazali da su došli sa čvrstim stavom da prihvataju da razgovaraju samo o nezavisnosti, iako su znali da međunarodna zajednica nije spremna to da prihvati.

Kad je reč o ciljevima intervencije NATO-a, proklamovanim i stvarnim, valja reći da su se oni menjali sa razvojem situacije – od primoravanja Miloševića da sedne za pregovarački sto, do humanitarne intervencije, ali tek posle njegove akcije masovnog etničkog čišćenja Albanaca, očuvanja kredibiliteta i jedinstva NATO-a, uključujući i druge verovatne, ali nedeklarisane ciljeve, kao što je rušenje Miloševića.
Među tim ciljevima nije bilo ostvarenje nezavisnosti Kosova, iz sasvim razumljivih, veoma pragmatičnih razloga. Tridesetog maja 1999, posle prijema kod Klintona, Rugova je

razgovarao sa Medlin Olbrajt. Rugova je rekao da je njihov cilj nezavisnost, ali da bi mogli prihvatiti i privremeni status međunarodnog protektorata ili, šaleći se, pedeset prve američke države. Olbrajtova mu je odgovorila da Sjedinjene Američke Države ne mogu podržati nezavisnost, ali da će učiniti sve što mogu da Kosovu obezbede autonomiju i bezbednost. Olbrajtova objašnjava u jednoj fusnoti njenih memoara (Madam Secretary) zašto nisu bili za nezavisnost: »Naša nesklonost da podržimo nezavisnost manje je proisticala iz principa, već pre svega iz procene stavova u regionu. Makedonija i Grčka su se snažno suprotstavljale nezavisnosti Kosova, jer su se plašile da to može da potpali separatističke ambicije među njihovim Albancima. Druge zemlje su takođe imale manjine sa aspiracijama na nezavisnost, uključujući Čečene u Rusiji, Abhaze u Gruziji, Kurde u Turskoj, Baske u Španiji. Na opštijem planu, neki Evropljani su se pribojavali da bi nezavisno Kosovo moglo postati žarište islamskog ekstremizma i
		Ilustracija iz knjige Art klinika - Prva petoletka, Novi Sad 2007.

organizovanog kriminala. Mi nismo mogli ostvariti naše ciljeve na Kosovu bez podrške iz Evrope, a ne bismo dobili evropsku podršku ako bismo podržali nezavisnost Kosova«. Volfgang Petrič kaže da mu je »bilo jasno da bi Milošević mogao da se osloni na formulu Kontakt grupe, jer nijedan član grupe nije u tom trenutku želeo nezavisno Kosovo, niko nije želeo nove granice na Balkanu«.
Zato je formula o suštinskoj autonomiji za Kosovo lako i jednostavno prihvaćena, ne samo u Rambujeu, već i, posle Miloševićevog poraza, u Rezoluciji 1244. Ona nije uneta u Rezoluciju ne da bi se Milošević podstakao da prihvati uslove međunarodne zajednice, već stoga što u tom trenutku niko, baš niko, sem kosovskih Albanaca, nije bio za nezavisnost Kosova. Ni Amerikanci, ni njihovi evropski saveznici, ni Rusi.
Taj stav Amerikanci i NATO su zauzeli pre i za vreme Rambujea i nisu ga promenili tokom intervencije i to su jasno stavljali do znanja i predstavnicima kosovskih Albanaca. Klinton

je na samom početku intervencije rekao da je cilj NATO-a da se Kosovari vrate i dobiju »autonomiju koju su imali pre nego što ju je Milošević oduzeo. To je moja politika«. Nešto kasnije je konceptualno objasnio svoj stav da budućnost Kosova ne vidi u nezavisnosti: »Ono što većina Kosovara želi je nezavisnost. To je svakako razumljivo. Posle svega kroz šta su prošli, sasvim je prirodno da oni izjednačavaju suverenost sa opstankom. Ali, ja i dalje mislim da to nije najbolji odgovor. Kosovu nedostaju resursi i infrastruktura da bi bilo sposobno za samostalan život. Pored toga, susedi Jugoslavije, koji su toliko propatili, strahuju da bi nezavisno Kosovo bilo nestabilno i da bi sama nestabilnost bila lako prenosiva... Pravo pitanje danas nije da li će Kosovo biti ili neće biti deo Srbije. Pravo pitanje je da li će Kosovo i Srbija i druge zemlje regiona biti deo nove Evrope. Najbolje rešenje za Kosovo, za Srbiju, za Bosnu,
		Ilustracija iz knjige Art klinika - Prva petoletka, Novi Sad 2007.

Hrvatsku, Makedoniju i sve zemlje Jugoistočne Evrope nije beskrajno poigravanje granicama, već veća integracija u Evropu u kojoj je suverenitet važan, ali u kojoj granice postaju sve otvorenije i manje važne u negativnom smislu... Na dužu stazu, naš cilj za Kosovo ne treba da bude nezavisnost, već međuzavisnost. Naša krilatica za region mora biti integracija, ne dezintegracija«.

Po završenoj intervenciji, 13. juna, Medlin Olbrajt je kategorično ponovila taj stav u emisiji »Meet the Press«: »Mi ne podržavamo nezavisnost Kosova«. Ona kaže da je to jasno rekla Hašimu Tačiju, Ibrahimu Rugovi i Redžepu Ćosji kad se s njima srela u Nemačkoj: »Poenta je da će imati vrlo visok stepen autonomije. Imaće izbore u okviru konteksta koji je izgrađen«. Ona ne spominje referendum kao mogućnost da se ipak utiče na promenu statusa.
U intervjuu kosovskoj televiziji na dan donošenja Rezolucije 1244 Žak Širak je, na pitanje da li će autonomija možda voditi nezavisnosti Kosova, odgovorio: »Mi ne želimo nezavisnost za Kosovo. I, u stvari, Rezolucija to jasno odbacuje. Bilo bi to vrlo opasno, jer bi moglo dovesti u pitanje stabilnost ovog regiona i ponovo ga uvesti u uzburkane vode«. Ministar Žospen je nekoliko dana kasnije rekao da bi nezavisnost bila »tragična greška«.
Svi ovi lideri nisu imali razloga da o ovoj temi govore drugačije nego što misle. Oni su tada verovali da nezavisnost nije najracionalnije rešenje.
Međutim, nezavisnost Kosova je tokom proteklih devet godina praktično ostvarena, ako ne u odnosu na međunarodnu zajednicu, svakako u odnosu na Srbiju, koja je formalno sačuvala teritorijalni integritet, ali je praktično oterana sa Kosova, pa se u tom smislu može reći da je bombardovanje omogućilo nezavisnost Kosova, makar da nije bilo njegov cilj. Jedinstven stav međunarodne zajednice da je za Kosovo jedino rešenje visoka autonomija, porazom Srbije u neravnopravnom ratu sa NATO-om, evoluirao je, polako ali sigurno, u pravcu nezavisnosti Kosova.

	Živorad Kovačević