Zrenjaninska izvidnica

Radnici iskušavaju svoju i tuđu moć

Iskustva »Jugoremedije«, BEK-a i »Šinvoza«

Godinama već na raznim javnim mestima viđamo manje ili veće grupe, mahom radnika, koji protestuju zbog uskraćivanja ili ugrožavanja nekog prava, očekujući podršku javnosti i intervenciju konkretne vlasti. Skromna su znanja o ishodima tih protesta. Obično se smatra da su ti protesti puko davanje oduška izvesnom nezadovoljstvu a da protestanti nemaju bilo kakvu moć da izdejstvuju željene promene, dok vlast, verujući u svoju neograničenu moć, ne pokazuje volju da za njih išta važnije učini.
Izvan takve kolotečine ukazuje se iskustvo nekih grupa radnika u Zrenjaninu koji privlače sve veću pažnju lokalne i šire javnosti. Reč je o radnicima »Jugoremedije«, BEK-a i »Šinvoza«.

Čitaoci Republike, a i šira javnost, mogli su da prate trogodišnju borbu jedne poveće grupe od preko 150 radnika »Jugoremedije« za svojinska prava na akcije i prava iz radnog odnosa, a protiv ugovora koji su predstavnici države sklopili s izvesnim »kontroverznim biznismenom«, što mu je dalo mogućnost da, kao neograničeni »gazda«, uzurpira celokupno vlasništvo i vlast. Uzdajući se u svoju moć – kao radnici, akcionari i građani – oni su uspeli da »ubede« sudske vlasti da je zakonski osnov te uzurpacije nezakonit i ništav, pa su se vratili na svoja radna mesta s kojih su bili udaljeni, a povratili su i prava na raspolaganje akcijama.
Godinu dana kasnije, 1. marta ove godine, oko 500 radnika je na prigodnoj svečanosti proslavilo pozitivan ishod trogodišnje borbe za svoja prava i godinu dana uspešne obnove svoje firme. To je podrobno prikazala Nadica Margold, članica Upravnog odbora, i zahvalila se svima koji su ih podržavali. Prikazan je i dokumentarni film Ivana Zlatića »Ugovor na štetu trećeg«, koji je prisutnima dočarao dug »put po trnju«, i do pobede, i izazvao dug aplauz.
Predvodnik dugotrajne borbe Zdravko Deurić, sadašnji predsednik Upravnog odbora, sažeto je informisao prisutne o rezultatima obnove proizvodnje, uspešnom povratku na tržište i sanaciji posledica iz vremena uzurpacije vlasti i vlasništva. Izložio je i plan razvoja firme u čiju realizaciju će biti uloženo 12,5 miliona evra. Naime, Zakon o lekovima i medicinskim sredstvima iz jula 2004. godine daje rok za prilagođavanje precizno definisanim standardima GMP (dobra proizvođačka praksa) do avgusta 2009. godine. Ukoliko se zahtevi i rok ne ispune sledi zabrana rada. Upravni odbor i poslovodstvo su, razumljivo, ušli u zamašan projekat razvoja firme i zakoračili u konkretne poslove rekonstrukcije postojećih i izgradnje novih proizvodnih pogona. Planirana je i nabavka novih mašina. Rezultat bi bio povećanje sa sadašnjih 500 miliona na 800 miliona proizvodnih jedinica. Svakako, to znači i uvećanje prihoda i radnih mesta. Postoje izgledi da se za ovaj zamašan projekat dobiju odgovarajući krediti, i od poznate Deutsche bank.
Uvereni da imaju izvesnu moć da upravljaju svojim radom i proizvodima, odlučni da svoju firmu dalje razvijaju, u korist svoju, lokalne i šire zajednice, rukovodstvo, radnici i akcionari imaju razloga i da strepe nad realnim mogućnostima ostvarenja svojih planova. Ponajmanje od inače neizvesnog uspeha na tržištu farmaceutskih proizvoda, gde vlada bezmalo surova konkurencija. Više ih ugrožava način upotrebe političke moći, koji ih je svojevremeno uvalio u višegodišnje nevolje s »kontroverznim biznismenom« i njegovim zaštitnicima u raznim »segmentima« vlasti, a i sada ga drže za predstavnika državnog udela u vlasništvu firme, što ne može proći bez negodovanja žrtava njegove doskorašnje uzurpacije. Osim toga, ni država niti njezin partner u sudski poništenoj privatizaciji ne pokazuju ni minimum volje da nadoknade barem deo nastale štete ranijim štetnim ugovorima. Povrh svega, nedavni pad Vlade i raspisivanje izbora uneli su nove neizvesnosti tako da u nastalom vakuumu u normalnom poslovanju nisu izvesni ni izvori investicija, krediti, garancije...
»Jugoremedija« je, dakle, posle raznih nevolja, stala na »zelenu granu«, uverila se u vlastitu moć ne samo da opstane već i da se razvija, ali je moć drugih ograničava i ugrožava.
No, uprkos trenutno ne baš povoljnim spoljnim okolnostima, neka iskustva ove firme su uticala da i u nekim drugim preduzećima izvesne grupe radnika i akcionara odlučnije krenu u iskušavanje svoje i tuđe moći.

Krajem prošle i početkom ove godine na lokalnoj i republičkoj javnoj sceni pojavila se jedna grupa radnika BEK-a koja se ne ograničava samo na proteste zbog nanetih nepravdi, već započinje borbu za ostvarenje svojih radničkih i akcionarskih prava. Platformu te borbe obrazložila je, na javnoj tribini radnika akcionara te firme, koju je organizovao Protestni odbor radnika 6. marta, Milena Prstojević,1 predsednica Udruženja malih akcionara. Polazna osnova ove borbe nalazi se u »zdravom temelju« firme. Naime, BEK je osnovan 1956. godine i u naredne dve decenije, poslujući u okviru snažnog i uspešnog IPK »Servo Mihalj«, izvozio je proizvode u vrednosti od 15 miliona dolara godišnje. Prvi stečaj, 2000. godine, ostavio je 590 radnika bez posla, a nakon privatizacije 2006. godine i stečaja 2007. godine bez posla je ostalo i preostalih 230 radnika. Radnicima je jasno da je nesavesni kupac društvenog kapitala namerno odveo firmu u stečaj preko svojih povezanih firmi da bi se oslobodio radnika i poništio njihova vlasnička prava. Jasno im je i da, uprkos raskidu ugovora o kupoprodaji s Agencijom za privatizaciju (22. oktobra 2007), najveći poverilac, »gazda«, diktira uslove na Trgovinskom sudu kroz fingiranu »reorganizaciju proizvodnje«. Radnicima je jasno i da je država prevarena, otpisom ogromnih dugova u momentu privatizacije, kao i da su se sami prevarili kada su svoja potraživanja prodali za svega 60% vrednosti.
Učesnici tribine smatraju da bi dovršenje stečaja legalizovalo ranije nezakonitosti i konačno ih lišilo svih radničkih i akcionarskih prava. Ako se to dogodi, ispalo bi da je lokalna i republička vlast na strani »gazde«, i da radnici akcionari nemaju nikakvu moć da odlučuju o vlastitom životu i o sudbini svojih porodica. Oni su uočili i opasan paradoks da oni koji imaju najveću moć pokazuju najmanje odgovornosti prilikom njene upotrebe. To se najbolje vidi po tome što predstavnici vlasti – naročito sudovi, tužilaštvo i policija – ne obavljaju savesno svoje zakonske obaveze, pa čak nameću onima koji su lišeni značajnije moći da obavljaju državne poslove, da ispituju i prijavljuju nezakonitosti i sami istražuju razne malverzacije. Ispada da oni koji su bezmalo sve izgubili treba da obavljaju poslove onih koji su plaćeni da brinu o poštovanju zakona.
Ovaj prvi javni nastup veće grupe radnika akcionara BEK-a, sudeći po rečima govornika i spontanim reakcijama prisutnih, podgrejao je nadu da postaju homogena grupa koja zna šta hoće i kako će da konsoliduje svoju ma koliko skromnu moć da bi ostvarila ciljeve svoje borbe za radnička i akcionarska prava. Budi se i uverenje da svoju moć mogu uvećati solidarnim nastupanjem u nastavku borbe i javnom podrškom sličnih grupa, u ovom trenutku najviše iz »Jugoremedije« i »Šinvoza«, koji su učestvovali na ovoj tribini. Izvestan oslonac u svojoj daljoj borbi oni mogu naći i u Odboru za podršku radnika akcionara, Samostalnom sindikatu i pokretu Ravnopravnost, čiji su predstavnici sudelovali na ovoj tribini. Dalji tok borbe zavisi, dabome, i od toga koliko će lokalni i ostali mediji adekvatno informisati javnost o svemu što se dešava.
Koliko je skromna moć radnika akcionara i uopšte javne reči pokazalo se ubrzo posle ove tribine. Naime, Viši trgovinski sud je odbio žalbu radnika na način vođenja stečajnog postupka u prvostepenom sudu u Zrenjaninu. Na toj strani je, biće, neka veća moć. Neskloni da se odreknu svake svoje moći, radnici akcionari, iako ekonomski i egzistencijalno iznureni, ne odriču se svojih prava, spremni da i demonstracijama pred palatom Suda protestuju zbog neodgovornosti državnih institucija u obavljanju svojih zakonskih obaveza.

Od samog početka protesta radnika BEK-a i »Šinvoza« sve događaje pratila je kamera poznatog filmskog režisera Želimira Žilnika i njegovih saradnika. Prva verzija nedovršenog dokumentarnog filma, pod naslovom »BEK – Šinvoz na Beograd!«, prikazana je 10. marta u Pozorišnom klubu »Zeleno zvono« koji već godinama uspešno vodi alternativnoj javnosti veoma poznati Branislav Grubački Guta. Ovoj »radnoj premijeri« prisustvovao je, pored autora filma, veći broj samih aktera događaja, novinara i gradskih radoznalaca.
Film, svedenim iskazima radnika, okruženih sumornim prizorima avetinjski praznih i hladnih hala i kancelarija, s likovima u totalu koji čak i da ne govore, postiže snažnu ekspresiju dramatične egzistencije pojedinaca i čitave grupe. Oni jezgrovito i sažeto, bez negovanog jezika, govore o razlozima svoga bunta i o odlučnosti da brane svoje fabrike, oslonac egzistencije svojih porodica, a pre svega svoja radnička i akcionarska prava. Kamera ih prati i na pohodu u Beograd. Potresno svedoči i o sahrani kolege Radoslava Stojanova koji je na tom pohodu preminuo. Prikazuje i novo okupljanje prilikom podele paketa hrane za preživljavanje, dočaravajući pomešana osećanja stida zbog siromaštva i izvesne radosti što nisu od svih zaboravljeni i napušteni, što se ukazuje tračak ljudske solidarnosti.
Uzbudljiva je bila tišina u kojoj su »glumci« posmatrali sebe u jednoj novoj, umetničko-dokumentarnoj realnosti. Bila je to prilika da intimno prebiraju po svojim emocijama i odlukama da se lično i solidarno usprave i pokažu da se nisu odrekli vlastite moći da utiču na svoju sudbinu. Otkrivali su konture svoje nedovoljno poznate ličnosti i obrise grupnog delovanja. Ekspresija je autentična, spontana i mahom sirova, bez negovanih sposobnosti za lično i grupno javno izražavanje, i bez odgovarajućeg znanja o inače bogatom iskustvu javnog delovanja i raznim oblicima građanske neposlušnosti. Izvesno je da ne pristaju da budu »niko i ništa«, ali još nije dovoljno artikulisano kako doživljavaju lično i zajedničko oslobađanje od nametane poslušnosti, poniznosti i anonimnosti.
Posle projekcije, sledila je diskusija. Žilnik je govorio o svojim razlozima da snimi ovaj film. Oni izviru iz empatije za nepokorne stradalnike »tranzicije« u kapitalizam koji je, pokazuje se, manje human od prethodnog razdoblja u kojem je i on sam bio izložen raznim oblicima represije. Ugledni ekonomski analitičar Dimitrije Boarov, uz ogradu da nije podrobnije izučavao ove firme, upitao se kako je moguće da je ovakav gigant, kakav je bio BEK, na kolenima, a da tamo neka firma u Čajetini ima licencu za izvoz u Evropu. A u slučaju »Šinvoza« bez ograda zaključuje da je na delu korupciona vertikala unutar Ministarstva za kapitalne investicije Velimira Ilića. Za Nebojšu Popova su likovi iz ovog filma zanimljivi kao u nas retki primeri odbacivanja onoga što se u odgovarajućoj literaturi naziva »dobrovoljno ropstvo«, ali to je tek prvi nagoveštaj lične i zajedničke emancipacije, koji još nije dovoljno vidljiv, pa nije ni razgovetan dalji put pojedinačnog i grupnog delovanja radi ostvarivanja konkretnih prava i sloboda.
Predvodnici protesta i glavni likovi filma, zanimljivo, nisu govorili o svojim patnjama i dosadašnjim akcijama, već o aktivnostima koje slede. O tome će dalje biti više reči.

Od periferije Zrenjanina, gde se nalazi »Šinvoz«, 12. marta je više stotina radnika, koje je predvodio Mita Lisica,2 prošlo ulicama grada (oko pet kilometara), do zgrade Suda, da bi ušli u veliku sudnicu i učestvovali u stečajnom postupku.
Podsećamo, nakon uvođenja stečaja, novembra 2007, oko 500 otpuštenih radnika zauzelo je fabriku, protestujući protiv »režiranog stečaja«. Zajedno s radnicima BEK-a demonstrirali su u Beogradu, protiv nesavesnog »gazde« Nebojše Ivkovića. Za vreme tog protesta umro je radnik Radoslav Stojanov. Agencija za privatizaciju je pod ovim pritiskom raskinula ugovor 18. januara. Radnici i danas, po smenama, čuvaju – veruju – svoju fabriku.
Ročištu u sudu prethodio je zamašan administrativni zahvat – fuzionisanje glasova radnika poverilaca (dugovanja na ime neisplaćenih zarada i naknada) – kojim je Lisica ovlašćen da zastupa 386 radnika. Radnici akcionari javljaju se u stečajnom postupku u dvostrukoj ulozi, kao poverioci, i kao oštećeni, dokazujući da je stečaj nezakonit, da su potraživanja povezanih firmi istog »gazde« nerealna i naduvana. Oni traže intervenciju policije za privredni kriminal, UBPOK-a i tužilaštva. Slično situaciji s BEK-om, gde je takođe raskinut ugovor o privatizaciji, ali to nema neposredno pravno dejstvo na tok i postupak stečaja, što odaje utisak da je sve režirano od strane raznih »centara moći«. Međutim, najmoćniji akter ovog spora, država, odbija da imenuje svog predstavnika za vlastiti udeo u vlasništvu firme, lakonskim tumačenjem da tu ne postoji državni kapital. Time se prepušta stečajnom upravniku da, umesto Agencije, i stečajnom sudiji da preko faktura isti vlasnici s kojima je raskinut ugovor putem bankrota ili reorganizacije firme ponovo postanu vlasnici, ali sada kao vlasnici duga. Inače, »gazda« Ivković se od momenta kupovine 56% firme »oslobodio« svih 870 radnika (tehnološki višak, suspenzija, stečaj). Radnici su lišeni akcija a firma – ne radi.
I ovaj marš kroz grad svedoči da radnici na taj čin nisu pokrenuti samo svojom egzistencijalnom ugroženošću, već i uverenjem da je i zakon na njihovoj strani, ali da oni koji su od njih daleko moćniji omogućuju i štite kršenje zakona i ugrožavanje ljudi, jednostavno rečeno, legalizuju prevaru i pljačku. Radnici ne pristaju da budu puki objekti raznih moćnika, uzdajući se u svoju moć, ma koliko skromnu, uvereni da i od njih zavisi život njih samih i njihovih porodica.

S tom parolom su se najpre, 20. i 21. marta, okupili radnici BEK-a, 26. marta su se pridružili i radnici »Šinvoza«, da bi sudijama, građanstvu i javnosti skrenuli pažnju da je više nego očigledno da su dvojica »gazda« (Beštić i Ivković) režiranim stečajem rešili da ih gurnu u potpunu propast.
Kako su skupovi postajali masovniji i solidnije organizovani, tako je i prisustvo policije bilo sve brojnije. Ovom prilikom se pojavio veći broj policajaca iz saobraćajne, redovne i specijalne policije koji su postavili ispred Suda »živi zid« a »pokrivali« su i čitav kvart.
Predvodnici radnika, Milena Prstojević i Mita Lisica, govorili su, preko snažnog razglasa, o tome šta se dešava u njihovim firmama, i da »gazde« s kojima su raskinuti ugovori i dalje devastiraju njihove firme i vode ih u bankrot a radnike i njihove porodice ostavljaju bez rada i zarade, a da sud i sudije sve to ravnodušno posmatraju i ne rade svoj posao, dopuštajući da sve što rade razni moćnici izgleda legalno, čim sud staje na njihovu stranu ili ne reaguje na jasna upozorenja o čemu se radi, a što je, inače, »vidljivo iz aviona«. Da li su sudije nešto odozgo videle, to se ne zna, ali prozori na zgradi su ostali čvrsto zatvoreni, da i ne čuju šta im učesnici u sudskom sporu glasno govore.
Mita Lisica je podsetio na obećanje ministra Dinkića, još u januaru, da će policija hitno ispitati sve činjenice oko stečaja, ali se ništa nije desilo, iako su protestanti predali oko 20.000 stranica dokumentacije. Zbog toga što vlast, pre svega policija, tužilaštvo i sud, ne radi svoj posao, okupljeni radnici su prihvatili predlog Lisice da protest nastave pred zgradom lokalnog MUP-a. Tako se kolona duga nekoliko stotina metara, u pratnji policije, uputila u drugi kraj grada. Pred sedištem policije su ponovili svoje sumnje u finansijske malverzacije koje su svakom vidljive, ali neće da ih vide oni koji su nadležni – policija, tužilaštvo i sud.
Ovom prilikom dogodio se i jedan ispad. Dok su predvodnici protesta razgovarali s načelnicima policije, jedan od lokalnih radikala, Dušan Šijan, svojim govorom je pokušao da preusmeri ovaj protest u larmu protiv opštih prilika u zemlji, protiv celokupne sadašnje vlasti optužujući je da je lopovska i zrela za rušenje i hapšenje, što je uobičajeno za radikalsku nacionalnu i socijalnu demagogiju. Na ovaj način se ignorišu konkretni problemi konkretnih ljudi. Štaviše, instrumentalizuju se nevolje konkretnih ljudi koji vode konkretnu borbu protiv konkretnih oblika korupcije vlasti i preuzimaju odgovornost za sve što sami čine da bi izbegli sunovrat u koji ih guraju razni moćnici, uključiv i sve moćnije radikale. Milena Prstojević adekvatno je reagovala na zloupotrebu radničke nevolje za marketinški nastup jednog radikalskog govornika. Tako se jedna složena ali racionalna socijalna borba odbranila od preusmeravanja u vode iracionalnih političkih obračuna između partijskih vrhova.
S ovog skupa okupljeni radnici su poručili ministru Dinkiću da će ponovo krenuti u Beograd ukoliko organi vlasti ne postupe onako kako im je obećano sredinom januara.

*

Sudeći po opisanim događajima u Zrenjaninu, budi se izvesna nada da ljudi, u konkretnom slučaju radnici, nisu puki objekti nečije goleme moći – aktuelne vlasti, partijskih klika, tajkuna i raznih »gazda« – koji ugrožavaju njihovu egzistenciju, nego da i sami poseduju izvesnu moć da utiču na svoju sudbinu, onda kada sami odluče da poštuju sami sebe i poveruju da nisu sasvim usamljeni nego da uvek postoji izvesna solidarnost i kada se praktično pokaže da se vlastitom borbom mogu postići izvesni rezultati.
Iskustva radnika iz tri preduzeća o kojima je ovde reč pokazuju da ništa nije definitivno završeno, čak ni da oni nisu neka sasvim izvesna prethodnica uspešnog okončanja nevolja tranzicije. Pre bi se moglo reći da su oni neka vrste izvidnice koja ispituje smerove delovanja kako bi se našao put izlaska iz haotičnog stanja u kojem se nameće gola sila kao glavni presuditelj.
Trenutno se otvara pitanje da li će produžena inercija vlasti izazvati nove i snažnije proteste, uključiv i zamašniju građansku neposlušnost. A i pretnje da će vlast ukloniti »radničke straže« iz kruga fabrika, ukoliko se obistine, mogu takođe izazvati snažniji otpor radnika. Zaoštravanje sukoba, kako govore mnoga iskustva sličnih zbivanja, mogu ojačati pokret radnika akcionara, a brutalna represija ga može i ugušiti. Neizvesno je i to koliko će pokret Ravnopravnost, koji učestvuje u izbornoj borbi za lokalnu vlast, uspeti da artikuliše bitne težnje radnika akcionara i kakvu će podršku dobiti u javnosti i među biračima. O tome će biti reči u narednom broju Republike.

	Slavko Golić

1 Milena Prstojević, rođena Babić, 1958. godine u selu Aradac kraj Zrenjanina. Po struci je ekonomski tehničar, 30 godina je radila u BEK-u kao knjigovođa. Ima dve kćerke i troje unučadi, zbog čega je kolege iz firme zovu »Baba«. Do protesta januara 2007. godine nije bila ni društveno ni partijski angažovana. Sada je član lokalnog pokreta Ravnopravnost.
2 Mita Lisica rođen je 1967. godine u Srpskom Itebeju, na granici Srbije prema Rumuniji, Po struci je bravar. Ima izvesna iskustva u društvenom angažmanu. Bio je predsednik seoskog fudbalskog kluba, zatim član UO fabrike »Šinvoz« (2002–2004), delegiran od strane malih akcionara, i predsednik Samostalnog sindikata od 2003. godine. Do sada nije bio član nijedne političke stranke, a odnedavno se uključio u pokret Ravnopravnost. Dobio je, februara ove godine, sina prvenca, Dimitrija, u jeku radničkih protesta koje je on lično vodio.