Pet puta je prošao dvanaesti
mart od atentata na premijera dr Zorana Đinđića
i četiri godine opstruiranog sudskog procesa.
Koliko će vremena proći a da ne saznamo motive
ubistva ostaje da vidimo. Sigurno je da će se
nalogodavci otkriti ali onda kada nama, a i njima,
to više ništa ne bude značilo, kada budu dovoljno
daleko da mogu poslati mediteransku razglednicu
ili se više ne budu kandidovali, a mi od novih
afera privatizacije zaboravimo ko je bio premijer
posle Premijera. Žalosno je koliko je malo potrebno
i kako je dovoljna mala grupa da uništi sve ono
za šta se većina naroda borila svih onih godina.
Doduše, da je sve tako jednostavno i da ne postoji
politička pozadina teško da bi se sve to i odigralo.
Ali sile mraka i zla ne spavaju. Pogotovo kada
im se oduzimaju prava i funkcije, kada im se »kalja«
nacionalni obraz. Onda su besni, ljuti, onda će
»biti krvi do
kolena«, onda se puca u
ekran, onda se puca u ljude... Ništa nije
potrebno pobesnelim odmetnicima za ostvarenje
nauma svog paklenog plana, potrebna je,
zapravo, samo prećutna podrška vlasti i
oni će biti mirni i krotiće u svom »patriotskom«
kavezu svakoga.
Danas, kada se pogleda pet godina unazad,
uviđa se da se tadašnja vlada, iako stranački
nehomogena (18 političkih partija!) i sa
različitim političkim strujanjima, činila
ipak koherentnija od dve sledeće Koštuničine
vlade. Vreme je pokazalo ko je bio sledbenik
Ideje, a ko sledbenik Koristi. Posle ubistva
premijera u atentatu nekim strankama koje
su činile kičmu DOS-a nije bilo nimalo zazorno
da uđu u kojekakve kombinacije sa Koštuničinom
strankom, istom onom koja je osuđivala Đinđićevo
zalaganje za saradnju sa Haškim tribunalom,
relativizovala ratne zločine Srba i |
|
|
konačno napustila vladu koja je isporučila Slobodana
Miloševića međunarodnom sudu za ratne zločine
u Hagu. Trut nije mogao da podnese poraz svog
duhovnog oca i isporučivanje istog Hagu pa je
širio antiđinđićevsku propagandu kroz svoje medije,
kako za njegovog života tako i danas.
Šizma i međusobna netrpeljivost nekadašnjih »demokratskih
partnera« jasno su se očitovale i 12. marta 2008,
povodom obeležavanja petogodišnjice atentata.
Članovi DS-a, LDP-a, članovi Đinđićeve Vlade i
članovi tekuće, tehničke Vlade, pokret Evropa
nema alternativu, u odvojenim grupama i u različito
vreme, u nekoliko »kolona«, položili su vence
i cveće ispred zgrade Vlade i na Novom groblju.
Neće zajedno, svi imaju svoje »više« ciljeve.
Ali se trude da što više uzmu od Zorana, od njegove
posthumne slave. Demokratska stranka, koje je
Đinđić bio osnivač i predsednik, kao da ga lagano
zaboravlja, kao da nije bio dovoljno lider te
partije i začetnik svih onih pragmatičnih govora.
Oseća se neka vrsta distanciranja i ublažavanja
njegovog otiska. Bez dovoljno elana, snage i sigurnosti
u sebe kockaju se njegovi naslednici danas sa
svim učinjenim do sada. Daju šansu regresiji i
povratku u devedesete jer nisu dovoljno dorasli
da se suoče s onim za šta bi Đinđić samo odmahnuo
rukom i nasmejao se, sa propratnim metaforičkim
rečenicama.
Zoran Đinđić je svojim kratkim delovanjem na mestu
premijera postavio paradigmu moderne politike
i modernog premijera, uspostavio sistem vrednovanja
i ostavio u zaostavštinu – viziju. Viziju napredne
Srbije i ideju da može i mora napred. Možda su
neki lideri to zaboravili ali, sigurno je, ne
i građani.
