Početna stana
 
 
 
     

 

Zašto Kosovo nije »srce Srbije«?

Ovih meseci, pa i godina, svedoci smo oživljavanja starih i proizvođenja novih mitova kada je o Kosovu reč: ne samo u XIX već i u XX, a evo i na početku XXI veka Kosovo opet zauzima ključno mesto u životnoj sudbini srpskog društva i svakog pojedinca u njemu.
Nevolja je to što u konstantnoj proizvodnji tog mita i njegovom učvršćivanju u svest ljudi ne učestvuju više isključivo nacionalisti kao u doba Slobodana Miloševića, već i snage tzv. demokratske provenijencije; samo mali, društveno marginalan broj političara i intelektualaca (među koje se ponosno upisuje i autor ovog teksta) opire se tome. Dok je pod turskim ropstvom mit o izgubljenom carstvu koje nanovo vaskrsava bio pre svega potreba za ispunjenjem sna o slobodi, neka vrsta tajnovitog epskog obrasca za ponovno pronalaženje smisla življenja u okrutnim uslovima lične i kolektivne podjarmljenosti, upotrebu mita u uslovima već stvorene državnosti i razvoja nije uvek lako racionalnim razlozima objasniti. Mitu o »obnovi carstva Dušanovog« i svesrpskom ujedinjenju koje će se moći ostvariti jedino ispunjenjem »Kosovskog zaveta« robujemo već puna dva veka i mnogo šta smo od svoje evropske sudbine i civilizacijskog napretka njemu žrtvovali.

Žrtvovanje u ime mita

Druga polovina XIX veka protekla je upravo u političkim trvenjima oko osnovnog pravca kojim treba usmeriti državni i nacionalni brod. Pobedila je struja koja je smatrala kosovski ideal za osnovni smisao života svakog Srbina, ko je drugačije mislio – a bilo je i takvih – bio je na meti političke represije, podvrgnut nekontrolisanom nasilju razbesnele gomile (kao u Velikom narodnom odisaju iz 1887) ili, u boljem slučaju, opisan kao izrod svoga roda u stihovima dvorskih pesnika. U ime mita i onostranog, metafizičkog i iracionalnog, žrtvovane su opipljive stvari poput normalnog života pojedinca i materijalnog razvoja društva. Zarad mita o Velikoj Državi potpuno je skrajnuta ideja o Normalnom Društvu. Kada je Kosovo, sa većinskim nesrpskim življem posle mnogo vekova, porazom Turske nakon Drugog balkanskog rata, ponovo ušlo u državnopravni okvir Srbije (1912), »srcu Srbije« nije poklanjana dužna pažnja vredna jednog uzvišenog mita: bilo je i ostalo u etničkom smislu najnesrpskija oblast države Srbije i docnije SHS, odnosno Jugoslavije, a u materijalnom pogledu njen najnerazvijeniji deo.
Da se Kosovo posrbi zalagali su se doduše mnogi, među njima, u najboljem nacističkom maniru, i Vasa Čubrilović, u svom poznatom svetosavskom predavanju iz 1937. godine o tome kako treba izvesti »konačno rešenje«. Treba odlučno i zauvek »zabiti klin i razbiti arnautski trougao«, savetovao je uvaženi profesor i nekadašnji pripadnik »Mlade Bosne«, tako što će »komite tobože bez znanja naše vlade upadati u njihova sela paleći ih a civile ubijati, onda će se Arnauti iseljavati«. I dodao: »...biće malo povike oko toga, ali ako danas Staljin premešta čitave narode s kraja na kraj Rusije, što mi ne bismo mogli da slično uradimo sa Arnautima«. O materijalnom razvoju Kosova, »srca i duše svakog Srbina«, ni reči. Tako je sa mita skinut veličajni oreol, a sam mit ispražnjen od uzvišenog sadržaja. Ostala je samo njegova politička suština: borba za Teritoriju, etnički čistu, srpsku.
(Za srpske nacionaliste paradoksalno, najviše ulaganja u razvoj Kosova pripada, njima toliko omraženoj, Titovoj Jugoslaviji, o čemu svedoče statistički podaci koji su raspoloživi svakom ozbiljnom istraživaču.)
Tako je ostalo do danas. Kosovo je ipak u svesti ljudi, u periodima kada državna propaganda kosovskog mita utihne, bilo sve drugo samo ne »srce«, samo ne »duša« Srbije. Jer to srce i ta duša bili bi ukaljani »primitivnošću, prljavštinom i vašljivošću« (setimo se zlobnog i rasističkog vica, godinama prepričavanog u Beogradu u vremenima kada se Kosovo smatralo »albanskim«: kad bi vaške svetlele Priština bi bila Las Vegas). A onda u vreme Miloševića ponovo počinje upotreba i reprodukovanje kosovskog mita koji se, rekosmo već, svodio na puku teritoriju bez ljudi.

Kosovo odavno izgubljeno
Zbog teritorije se ratuje, stradaju nedužni građani i sa jedne i sa druge strane, i Kosovo je realno izgubljeno već 1999. godine. Danas čak i formalno i politički (novu državu su za nešto više od mesec dana priznale velike sile, odnosno 35 najznačajnijih evropskih država!), etnički (dva miliona Albanaca naspram 150.000 Srba) i kulturno (stvoren je nov nacionalni kulturni obrazac) ali mit tvrdoglavo o(p)staje. Većina Srba, zapravo, ne poseduje nikakvu stvarnu emotivnu vezu sa Kosovom, nikada nije ni kročila na kosovsko tlo, veza, ako danas i postoji, svoj izvor duguje isključivo snažnoj medijskoj propagandi novoproizvedenog mita da »Kosovski zavet« ni danas nije ispunjen i da »svaki Srbin treba da svoj život podredi tome cilju«. A kad je reč o tako »uzvišenoj celji« onda bi svaki otpor njenoj realizaciji ne samo bio uzaludan nego i smatran ravnim veleizdaji.
Stoga se danas, krajem marta 2008. godine, i ono malo demokratski orijentisanih ljudi, iz medija i drugde, ustručava da javno kaže da Kosovo nije nikakvo srce Srbije. Da Kosovo nije Srbija nego da je i definitivno nova država u Evropi. Da srpska Vlada vodi politiku izazivanja nasilja, nereda i smutnji na severnom Kosovu ne bi li provocirala Albance da na srpsko nasilje odgovore svojim, još jačim. Da rasipnički i neopravdano troši novac poreskih obveznika Srbije u ludoj i fantastičnoj nadi da će »Kosovo opet biti srpsko«. Da će ući u Evropsku uniju i da će onda blokirati ulazak u EU »lažne NATO-države Kosovo«. Da mladi plivač Milorad Čavić nije nikakav nacionalni heroj zato što je prilikom proglašenja pobednika na Evropskom prvenstvu demonstrativno (ili po nečijoj sugestiji?) nosio majicu na kojoj piše Kosovo je Srbija. On je samo jedan izmanipulisani mladi čovek, kao i toliki drugi, koji je bič kosovskog mita upravo osetio na svojim leđima jer je diskvalifikovan sa takmičenja i time sebi naneo neoprostivu sportsku i finansijsku štetu. Građani Srbije, pak, koji su po ko zna koji put u dvovekovnoj modernoj srpskoj istoriji takođe taoci tog mita, lako mogu biti »diskvalifikovani« iz procesa evropeizacije i modernizacije danas na samom početku XXI stoleća, osuđeni da čekaju neku novu šansu, možda u narednom veku. Ako se, naravno, Mit opet ne povampiri.
  Zlatoje Martinov
 
1-30. 04. 2008.
     


Danas

 
 
 
 
Copyright © 1996-2008