Posledice kosovske krize

Samoodređenje

Dok raste broj zemalja koje priznaju nezavisnost Kosova, naročito onih evropskih, oni koji se protive tome, pre svega vlasti u Beogradu i Ruska Federacija, tvrde da ništa nije gotovo. Ne samo zbog činjenice da je Rezolucija 1244 SB UN još na snazi, a može biti ukinuta samo usvajanjem nove, već i zbog niza događaja koji su usledili nakon 17. februara, u svetu, ali i na Kosovu i u Srbiji, bez Kosova.

Za domaće, najvažnije je da je Vojislav Koštunica nakon dužeg perioda krize vlade odlučio da, kako je rekao, »mandat vrati narodu«. Time je kriza, koja je kulminirala »preglasavanjem« Koštuničine grupe ministara od strane Tadićevih i Dinkićevih, »razrešena a da nije okončana«. Brzo smo to videli po onome što se događalo na samom Kosovu na koje su srpski ministri počeli da odlaze »nepristojno« često. »Nepristojno« jer su njihove posete pre 17. februara, čast izuzecima ako ih je zaista bilo, strogo »tajmingovane« i vođene strategijom dobro plaćenih stranačkih i državnih marketinških grupa. Srbija već odavno za događajima kaska, pa i ova pojava nije izuzetak. Za ministrima, došle su i nevolje, uz jasan rizik da se igre transparentima, performansima i kamenicama pretvore u nešto »konkretnije«. To se i dogodilo na godišnjicu albanskog napada na Srbe, 17. marta. Još nema zvaničnog izveštaja šta se zaista događalo, ali je jasno da su pripadnici međunarodnih snaga, kao oficijelna lica, preterali i u sili i u izboru datuma za izbacivanje radnika pravosuđa iz suda u Kosovskoj Mitrovici. S druge strane, iz Beograda se otvoreno saopštava, a to na terenu prenosi i ministar za KiM i novi potpredsednik DSS Slobodan Samardžić, da je ono što su Srbi radili deo beogradske strategije tj. državne tajne koju sadrži Akcioni plan njegovog ministarstva, navodno usvojen na sednici Vlade Srbije, 14. januara. Ministar Samardžić i posle užasnog rezultata faktičkog sukoba Beograda i međunarodnih snaga poručuje da se ne sme odustati i šalje predlog Ujedinjenim nacijama da se potpiše sporazum o »stvaranju atmosfere funkcionalnog odvajanja Srba i Albanaca«. Iako strane u poslednjem sukobu nisu bile Srbi i Albanci. Ubijen je ukrajinski vojnik i teško povređen jedan Srbin. Pala je i ostavka regionalnog šefa UNMIK-a, Amerikanca Džeralda Galučija, ali »nije prihvaćena«. Galuči je, u intervjuu Večernjim novostima, samokritički govorio o ponašanju vrha međunarodne administracije na Kosovu. Vraćanje na posao sprečiće njegove dalje kritike...

Zbog sukoba u Mitrovici srpski ministri u tehničkoj vladi svađaju se i dalje, i sada, mnogo otvorenije, pokazuju koliko je malo bilo državno jedinstvo. Kriza oko Kosova prenela se i u Makedoniju, pa je zamalo došlo do »srpskog scenarija«. Ipak, sve je završeno srećno po makedonsku vladu: albanska DPA vratila se u vladu, a da nije više pominjala jedan od svojih pet zahteva premijeru Nikoli Gruevskom – da Makedonija odmah prizna Kosovo. Verovatno na nagovor SAD, makedonski Albanci su se primirili, predvođeni Arbenom Džaferijem i Menhudom Tačijem. Uostalom, kako Albanci tako i čitava država Makedonija u SAD vide svog glavnog pokrovitelja i saveznika. Državu više ugrožava politika EU zbog

nastojanja Grčke da Makedoniji i dalje osporava pravo na ime. Makedonski Albanci, inače veoma povezani sa Prištinom, shvatili su da je važnije da uskoro uđu u NATO, za šta imaju potpunu podršku SAD, nego da destabilizovanjem svoje vlade osnaže grčki veto. Virus nezadovoljstva napao je i Vladu Hrvatske, koja je zajedno sa Mađarskom i Bugarskom, »podržana« tragičnim sukobima od 17. marta 2008, odlučila da je zgodno da se »podlegne pritiscima« iz Brisela i Kosovo primi u društvo nezavisnih. Hrvatskoj je to, posebno do tada, bilo iz više razloga neuputno. Kako zbog ekonomskih interesa u Srbiji tako i zbog učešća Srba u novoj vladi Sanadera. No, nije bilo većih potresa, nezadovoljstvo srpskih predstavnika u vladi, demonstrirano ponuđenom ostavkom potpredsednika, Slobodana Uzelca, prolongirano je tako da se što pre zaboravi. Priznavanju nezavisnosti Kosova dugo je

najavljivan »otpor« u Republici Srpskoj, kojom suvereno i prilično autoritarno upravlja premijer Milorad Dodik. Dodik, koji je podrška prodemokratskim snagama u Srbiji, učestvuje na svakom važnijem političkom i nacionalnom skupu u »matici«, što je važan momenat njegove podrške i značaja u RS. Naša doskorašnja partnerka u zajedničkoj državi, Crna Gora, čiji je premijer ponovo Milo Đukanović, oprezno čeka razvoj događaja na evropskoj i američkoj sceni, pružajući ohrabrujuće signale na sve strane, kako prema Prištini tako i prema Beogradu. No, iako je dugogodišnji crnogorski režim siguran u svoju dugovečnost, značajna srpska manjina i njene stranke ali i jak Pokret za promjene Nebojše Medojevića, koji nije krio da smatra da je crnogorska nezavisnost važna ali je važno i prijateljstvo sa Srbijom, obavezuju je prema vlastitim interesima da se rukovodi prema crnogorskoj izreci »Ne žuri, ne dangubi«. No, tu su i obaveze prema albanskoj manjini koja povremeno pokazuje znake nestrpljivosti, podsećajući vlast na svoju veliku podršku kada se »biralo između Mila i Momira«. »Slučaj Tuzi«, po njima, još nije dobro rešen. Ali i neki drugi »slučajevi«...
Kosovo je obelodanilo i nejedinstvo SPC oko ovozemaljskih tema, kao što je saradnja sa kosovskim institucijama oko obnove verskih spomenika. Vladika raško-prizrenski u neočekivanom sukobu sa crnogorskim mitropolitom Amfilohijem, koji zamenjuje srpskog patrijarha, stalno se poziva na odluke vlasti u Beogradu, a za crkvenu priznaje samo Sveti sinod SPC, a ne i patrijarhovog zamenika.

I izbori u Španiji su prošli, mada nisu samo oni bili problem za vlast socijalista: Katalonija, a posebno Baskija nisu time neutralisale opasnost od agresivnog separatističkog nacionalizma. Iako su upozorenja koja već mesecima na sve strane stižu iz Beograda, da bi priznavanje Kosova bilo opasan presedan i da bi imalo i kratkoročne i dugoročne posledice po stabilnost i mir u svetu, delovala, zbog interesa onog ko ga šalje, ne samo suvišna već i pomalo neumesna, znalo se da nisu nimalo deplasirana. »Poseban slučaj«, kako su SAD i velike zemlje EU obrazlagale svoje namere da priznaju Kosovu nezavisnost, nije ubedio ni poznavaoce međunarodnog prava, a o praktičarima da i ne govorimo. Najjači »odziv« je dobijen u Abhaziji i Južnoj Osetiji, delovima Gruzije koji su na referendumima odlučili da se pripoje Rusiji, a javlja se ponovo i moldavsko Pridnjestrovlje. Sve to Rusiji, sa učvršćenom i uvećanom ličnom vlašću Vladimira Putina, daje snažan podsticaj, a SAD i posebno EU stavlja pred nove izazove. Pobedničkim

scenarijem sa izborom Dmitrija Medvedeva za Putinovog naslednika Putin je pokazao da ima kako podršku na izborima (i to ogromnu) tako i da se njegova moć kontrole, ne samo institucija već i najvećeg dela društva, popela do samog vrha. Potvrda unutrašnje moći brzo je pokazala i uvećanje spoljašnjeg uticaja Rusije, što se brzo pokazalo u poseti nemačke kancelarke Angele Merkel Putinu i Medvedevu. Povećanje uverljivosti Kremlja odmah se pokazalo u izjavi Merkelove da na aprilskom samitu NATO
		Ilustracija iz knjige Art klinika - Prva petoletka, Novi Sad 2007.

Nemačka nije spremna da tek tako podrži ulazak Ukrajine i Gruzije u NATO, zbog unutrašnjih podela i nestabilnosti u tim zemljama! Ukrajina je, iako je njena vlast prozapadna i želi u EU i NATO, bojažljiva kada je u pitanju nezavisnost Kosova jer se, kako se komentariše, boji da se ne otvori pitanje statusa Krima.
Energetska kriza i propast američkog rata u Iraku, kao i velika previranja u SAD koja se jasno vide u dugačkoj predizbornoj kampanji, Rusiju osnažuju što, nažalost, u Beogradu kod dela političara izaziva neku vrstu »imperijalno-pravoslavnog delirijuma« koji je Srbiju prilično gurnuo od njenog osnovnog interesa. Pametan zaključak da samo kao članica EU Srbija može da učini nešto konkretno da osnaži svoje interese na Kosovu, biće stavljen na testiranje na republičkim i lokalnim izborima 11. maja. Zapadni zvaničnici, suočeni sa mogućnošću da se deo Kosova pretvori u stalno žarište, sada, kao šef švedske diplomatije Karl Bilt, govore o neophodnosti novih razgovora Beograda i Prištine oko regulisanja osnovnih potreba građana Kosova. I iz NATO se čuju »ohrabrujući signali« pred bukureštanski samit: generalni sekretar NATO Jap de Hop Shefer kaže da se sa aprilskog susreta očekuje »snažan signal Srbiji«. Iz Beograda nude nove pregovore, ali pre svega o statusu. I dok ministar Samardžić komanduje Srbima na Kosovu i kvari sve što se da pokvariti, Vuk Jeremić, ministar spoljnih poslova (sada svi samo »vršioci dužnosti«), ide po čitavom svetu u potrazi za podrškom koja bi trebalo da se potvrdi u septembru, na Generalnoj skupštini UN. Bio je i u Libiji, kod Moamera Gadafija, i u Vijetnamu... Tamo se žalio, nekadašnjim prijateljima iz trećeg sveta, da je Srbija, baš kao i oni, žrtva moćnih i okrutnih. U čemu svakako ima istine, ali to nije »cela istina«.

Šta može ministar, on zastupa politiku tehničke vlade, a ona uporno ne može da se suoči sa pitanjem elementarnog nacionalnog dostojanstva: zašto Srbija ne pokaže da je u prošlosti njena vlast mogla i drugačije, da nije bila toliko nemoćna koliko se sada predstavlja, prikazujući se manjom i nemoćnijom nego što zaista jeste. A naročito u odnosu na vreme kada je mogla bolje da upravlja svojom sudbinom. Što nije samo vreme vlasti Slobodana Miloševića, već se tiče i vladanja onih koji su njega nasledili. Umnogome, ta je vlast pokazala da je »nasledila« i pristup problemu statusa Kosova, negirajući odgovornost srpske i jugoslovenske države za loše odnose Albanaca i Srba, za zločine koje je, po svemu poznatom, smislila država 90-ih godina prošlog veka. Da je to pitanje apsolvirano prvih godina nove vlasti Srbija bi imala bolju i kredibilniju poziciju i niko je, za podršku oko Kosova, ne bi mogao ucenjivati poklanjanjem državne imovine. Samokritičnost je pitanje nacionalnog dostojanstva, normalno je u razvijenom svetu i dešava se, bar s vremena na vreme...
Pokušaj da se sada realizuje verovatni »plan B«, podela Kosova, koja nije prihvaćena kao tema u pregovorima o statusu, uveliko je osujećen izazivanjem nereda i tragedije u Mitrovici. Uvećavanje straha, na sve tri involvirane strane u rešavanju krize, samo će uvećati nesposobnost onih »na terenu« da se racionalno ponašaju. To ne važi za Beograd i perjanice njegove »kosovske« diplomatije. Oni će se vratiti kući.

	Nastasja Radović