Političke igre oko Kosova

Kosovske trube jerihonske

Onaj ko brižljivije prati kako se o Kosovu piše u beogradskoj političkoj publicistici – te u govorima partijskih lidera – mora ostati zbunjen. Svega ima u toj gami konotacija – osim stvarnog Kosova kao regiona pod upravom UN, koji odnedavno poveći broj evropskih zemalja priznaje kao samostalnu državu. Malo ko vodi računa o Srbima na Kosovu, posebno o onima na jugu Kosova, kojima je najteže jer se još nisu pribrali od šoka nakon one martovske eksplozije šovinističkog nasilja godine 2004. Reč je dobila značenje etikete koju politički lideri lepe jedni drugima kada treba označiti patriote i izdajnike. Opasna igra traje i lideri su se svojski razigrali, posebno u izbornoj kampanji koja započinje. Tu je kockica zvana Kosovo zaista važna. Miting na kojem su Vojislav Koštunica i Tomislav Nikolić harangirali masu završio se znamo kako – kao »moleban«. Bilo je vatre i pljačke ali se ništa uradilo nije. Pločica–kockica stoji i dobro funkcioniše, a šta će biti sa srpskom zajednicom na Kosovu to nije u prvom planu. Kosovo je negde daleko a najvažnije je »ovde« osvojiti poziciju.
I u državi i u Crkvi to je potpuno isto i niko živ ne može precizno da odredi ko koga tu »kopira«.

Vladika raško-prizrenski – koji je nedavno proširio titulu sintagmom »i kosovsko-metohijski« – sasvim jasno poručuje da su šef države Boris Tadić, ministar spoljnih poslova Vuk Jeremić i ministar vojni Šutanovac »izdajnici jer neće vojskom da brane

Kosovo«. Preosvećeni je već sredinom februara – Danas, 13. 02. 2008 – još precizniji. Ne treba nam sporazum sa EU, treba se obratiti azijskim zemljama, pozvati ruske dobrovoljce i »kupiti najsavremenije borbene sisteme od Rusije«. Ratna truba je visoko podignuta iako se preosvećeni načas ogradio izjavom da je to »njegov lični stav« a ne SPC u celini. Već početkom marta – Danas, 5. 03. 2008 – preosvećeni Artemije se javno sukobio sa prvim čovekom Sinoda SPC mitropolitom cetinjskim Amfilohijem – mnogo šta je tu postalo jasno. Izdao je preosvećeni Artemije posebnu zabranu sveštenstvu i monaštvu Kosova da ne opšte ni sa kojom institucijom na Kosovu. Stav crnogorsko-primorskog mitropolita – i on je svoju titulu proširio rečju arhiepiskop – bio je razumniji jer Crkva mora, i uvek je tako činila, da sarađuje »sa postojećim vlastima«. Vekovima je tako bilo. Zna se i to da sukob u SPC ima svoju istoriju – crkvena vlada je odbila predlog vladike Artemija da budu tužene sve zemlje koje su priznale Kosovo. Da treba tužiti te zemlje stav je i premijera srpskog Koštunice. Saznalo se još da je

Sinod odbio predlog vladike Artemija i da je lično patrijarh Pavle sa kosovskim ministrom kulture potpisao Memorandum o razumevanju, ali je i patrijarhov potpis proglašen nevažećim – ko zna koji put oduzimaju patrijarhu pravo da odlučuje. A radilo se o obnovi porušenih svetinja naših, koju je preuzimala kosovska vlast uz garanciju međunarodnih institucija – sredstva su već bila obezbeđena. Vladika Artemije se nije zaustavio na tome – 11. marta je objavio – Blic, 11. 03. 2008 – da se njegova eparhija u izbornoj kampanji koja započinje svrstava uz DSS i SRS. Cilj je, kaže preosvećeni, da se druge partije »stave daleko od pozicija vlasti«. Jasno da jasnije biti ne može. On poziva birače da se uzdrže od podrške DS ili G 17 plus i drugih koji »neće« da vrate Kosovo.

I tako boj na Kosovu traje i malo ko veruje da bi se rešenje moglo postići ratom.
Sam vođa SRS Nikolić je kazao da njegova partija »nikog ne zove u rat« i da mi – kazao je – »niti hoćemo niti možemo da ratujemo«. Utoliko je čudnija izjava vladike Artemija. Zna preosvećeni – a ko bi bolje od njega znao – onu divnu Knjigu Isusa Navina, posebno mesta u 6.1–20, pred čijim neponovljivo talentovanim autorom blede i najbolje stranice iz Tacita ili Herodota. Vojevao je hrabri biblijski junak na predstraži Hanaana, legendarne zemlje obetovane, ali nisu ratničke trube srušile Jerihon – biblijska je arheologija to dokazala – već manevarsko umeće i srčanost vojnika. Sve ono o nekim akustičkim vibracijama koje su navodno razorile zidine tvrđave je legenda. Ljupka, divna, ispričana neponovljivo lepo i umetnički uspelo. Politika nije legenda ni mit – u Beogradu i Koštunica i vladika Artemije od toga prave politiku. I to ići neće, to će plaćati Srbi na Kosovu, koji sigurno očekuju drugačiju poruku. Valjalo bi im se i u Beogradu i na Kosovu suočiti s realnošću i graditi moguće. A to je istorijsko izmirenje Srba i Albanaca. To nije nemoguće i za to sigurno kasno nije. Trube jerihonske neće ništa učiniti a neće ni zapaljiva retorika na mitinzima i besede na nekom molebanu. Ipak je Kosovo blizu – a Rusija daleko. Tu poruku čekaju i Albanci i Srbi, a i iz Beograda i Brisela.

	Mirko Đorđević