Kulturna revolucija ’68.*

U jednom trenutku, početkom maja 1968. godine, našao sam se u Parizu, gde je jedan ogranak UNESKO-a organizovao džinovsku konferenciju o »Marksu i savremenoj naučnoj misli« radi obeležavanja 150. godišnjice njegovog rođenja. Kao većina takvih skupova, njegova očita funkcija je bila da pruži velikom broju akademskih ljudi besplatan put do prijatnog turističkog centra; a kao i većina konferencija o Marksu, posebno ova kojoj je četa ideoloških birokrata iz SSSR-a doprinela ekstremno dosadnim radovima koji nikoga nisu zanimali, ohrabrivala je učesnike da izađu iz konferencijske sale na ulice. A osmog, devetog i desetog maja ulice Pariza su – posebno one u petom i šestom arondismanu – bile pune studentskih demonstranata. Ogromnom slučajnošću, ova komemoracija Marksove godišnjice se poklopila sa klimaksom velike pariske studentske pobune. Za dan-dva

ona je postala više od jedne studentske pobune, naime pretvorila se u opšti radnički štrajk i veliku krizu De Golovog režima.1 Za nekoliko meseci »majski događaji« su prepoznati kao epicentar bikontinentalnog izbijanja studentske pobune, koja je prelazila političke i ideološke granice od Berklija i Meksiko Sitija na Zapadu, do Varšave, Praga i Beograda na Istoku.
Dok ovo pišem, gledam slike tih pariskih dana u antologiji fotografija iz 1968. godine, koja je štampana kao knjiga trideset godina kasnije.2 Nekoliko najimpresivnijih slika je napravljeno završnog dana konferencije o Marksu – još se prisećam kako je suzavac pekao posle spaljivanja Latinskog kvarta – ali moja najtrajnija uspomena je uhvaćena na nedatiranoj fotografiji Anri Kartije Bresona (Henri Cartier Bresson), masovnog studentskog protestnog marša – ogromna gomila mladih, uglavnom muškaraca, bez kravata, stisnutih pesnica, još uvek skoro bez izuzetaka, sa pristojnim podšišanim frizurama prethipijevskog vremena, uz skoro sakriveno prisustvo ponekog odraslog lica. Ipak se najživlje sećam tih odraslih lica, jer ona predstavljaju i jedinstvo i nespojivost stare generacije levičara – moje sopstvene – sa novom. Sećam se kako je moj prijatelj i drug Alber Sobul (Albert Soboul), profesor na katedri za istoriju francuske revolucije na Sorboni, uspravan, svečanog izraza, obučen u crno odelo sa kravatom akademskog velikodostojnika, marširao rame uz rame sa ljudima dovoljno mladim da budu njegova deca, koji su izvikivali slogane koje je dubinski odbacivao kao lojalni član francuske Komunističke partije. Ali kako je mogao čovek iz tradicije Revolucije i Republike, da ne siđe na ulice (»descendre dans la rue«) u takvoj prilici? Sećam se Žana Prontoa (Pronteau) – još uvek partijskog rukovodioca u to vreme – koji je komandovao ustankom protiv Nemaca 1944. godine u Latinskom kvartu, kako mi govori koliko ga je dirnuo prizor barikada spontano podignutih na istom uglu ulice Gej Lisak, na kome su podignute 1944, a nesumnjivo su tamo bile tokom revolucija 1830, 1848. i u Pariskoj komuni 1871. godine. Ako plemstvo obavezuje, to sigurno čini i revolucionarna tradicija. (...) Istina je da karakteristični posteri i grafiti 1968. nisu bili stvarno politički u tradicionalnom smislu te reči, osim ponovljenih optuživanja Komunističke partije, verovatno od strane militantnih pripadnika raznih levičarskih grupa i frakcija, skoro bez razlike poteklih iz neke lenjinističke šizme. Pa ipak, kako su retka bila pozivanja na velika imena te ideologije – Marksa, Lenjina, Maoa, čak Če Gevaru – na zidovima Pariza.3 Oni su se kasnije pojavili

na bedževima i majicama, kao ikone koje simbolizuju rušenje sistema. Studentski sunovraćuje. Uvek sam predavao mojim studentima u okviru istorije radništva da je veliki štrajk dokera 1889. sunovraćuje. Uvek sam predavao mojim studentima u okviru istorije radništva da je veliki štrajk dokera 1889. pobunjenici su podsećali teoretičare na odavno zaboravljeni bakunjinovski anarhizam, ali su ako ničem drugom, bili najbliži »situacionistima« koji su najavljivali »revoluciju svakodnevice« kroz preobražaj ličnih odnosa. To (i njihova veoma galska briljantnost u izmišljanju pamtljivih slogana) je razlog zašto su postali glasnogovornici jednog inače neorganizovanog pokreta, mada je skoro sigurno da za njih jedva da je iko čuo do tada, izvan malog kruga levičarskih slikara. (Ja sigurno nisam.) Sa druge strane, slogani 1968. nisu bili samo izrazi odbačene kontrakulture, uprkos očitom zanimanju za šokiranje buržoazije (»LSD

tout de suite!« – LSD odmah). Želeli su da sruše društvo, ne samo da iskorače iz njega.
Za sredovečne levičare poput mene, maj 68, a zapravo i šezdesete kao celina su bile i izuzetno dobrodošle i izuzetno zbunjujuće. Činilo se da koristimo isti rečnik, ali nije izgledalo da govorimo istim jezikom. Štaviše, čak i kada smo učestvovali u istim događajima, oni među nama dovoljno stari da budu roditelji tim mladim borbenim ljudima, očigledno nisu imali isto iskustvo tih događaja. Dvadeset posleratnih godina su naučile nas koji smo živeli u kapitalističkim demokratijama da društvena revolucija u tim zemljama nije na programu. U svakom slučaju, kada neko pređe pedesetu, ne očekuje revoluciju iza svake masovne demonstracije, koliko god impresivne i uzbudljive bile. (Stoga smo bili, sticajem okolnosti, iznenađeni – kao i svi drugi – nesrazmernom političkom delotvornošću studentskih pokreta 1968. godine, koji su na kraju krajeva zbacili predsednika SAD i posle kratkog perioda, za spasavanje obraza, predsednika Francuske.) Osim toga, za nas odgajane na istoriji 1776, 1789. i 1917, a dovoljno stare da su doživeli preobražaje posle 1933. godine, revolucija, koliko god bila intenzivno emotivno iskustvo, imala je i politički cilj. Revolucionari su želeli da zbace stare političke režime, domaće ili strane, sa ciljem da ih zamene novim političkim režimima koji bi onda uspostavili novo i bolje društvo, ili postavili temelje za njega. Ipak, ono što je dovelo većinu ove omladine nije bilo to. Nenaklonjeni posmatrači, kakav je Rejmon Aron (koji je sebe video u ulozi de Tokvila koji je komentarisao Pariz 1848. godine), zaključivali su da uopšte nije bilo cilja: 1968. treba naprosto razumeti kao kolektivni ulični teatar, »psihodramu« ili »verbalni delirijum« jer je ona bila »kolosalno oslobađanje kolektivnih potisnutih osećanja«.4 Oni naklonjeni, kao sociolog Alen Turen (Touraine), autor jedne od prvih i još uvek najkorisnijih knjiga napisanih o ovim neobičnim nedeljama, mislio je da je implicitni cilj šezdesetosmaša povratak na utopijske ideologije pre 1848. godine.5 Ali nije se zaista mogla pročitati utopija sa generalno antinomijskih slogana kakav je »zabranjeno zabranjivati«, koji je verovatno došao najbliže tome da izrazi osećanja mladih pobunjenika – bilo o vladi, nastavnicima, roditeljima ili svemiru. U stvari, izgleda da oni nisu bili mnogo zainteresovani za socijalni ideal, komunistički ili drugi, toliko različit od individualističkog ideala odbacivanja svega onoga što je tvrdilo da ima pravo da vas spreči da radite sve ono što vaš ego i id osećaju da bi radili. Pa ipak, ukoliko su nalazili javne bedževe da ih zakače na privatne revere, to su bili bedževi revolucionarne levice, ako ni zbog čega drugog, ono samo zato što su oni po tradiciji bili povezani sa opozicijom. (...)

Gledajući unatrag posle trideset i kusur godina lako je videti da nisam razumeo istorijski značaj šezdesetih godina. (...)

Moja starosna grupa nije razumela da su studentske generacije na Zapadu šezdesetih godina verovale, kao i mi nekada, mada na način koji je bilo daleko teže odrediti kao »politički«, da žive u jednom vremenu u kome će se sve promeniti, jer se sve oko njih već menjalo, revolucijom. Mi, ili barem urođeno pesimistični sredovečni crveni kao ja, koji smo već nosili ožiljke pola života u razočarenju, nismo mogli da delimo skoro kosmički optimizam mladih, dok su se osećali da su »uhvaćeni u vrtlogu međunarodne pobune«.6 (...)

Naravno, sve su nas zahvatile ove velike globalne bitke. Treći svet je šezdesetih godina zaista povratio nadu u revoluciju u Prvi svet. Dva velika međunarodna nadahnuća su bili Kuba i Vijetnam, trijumfi ne samo revolucije, već Davida protiv Golijata, slabih protiv svemoćnih. »Gerila« – ta simbolična reč epohe – postala je kvintesencijalni ključ za promenu sveta. (...) Više od bilo čega drugog šezdesetih godina, veličina, heroizam i tragedija vijetnamske borbe su bili ono što je pokrenulo i mobilisalo levicu na engleskom govornom području i povezalo njene generacije i skoro sve obično zavađene sekte. (...)

|Na trenutak krajem šezdesetih su mladi, ili barem deca stare srednje klase i nove mase onih koji su se uspinjali u srednjoklasni status preko eksplozije visokog obrazovanja, osećali da žive revoluciju, bilo pomoću jednostavnog kolektivnog izlaska iz sveta vlasti, roditelja i prošlosti, bilo pomoću stalnog, kumulativnog, skoro orgazmičkog uzbuđenja političke ili prividno političke akcije, ili gestova koji su zauzimali mesto akcije. Raspoloženje političke omladine »tog hektičnog proleća i leta« 1968. godine je bilo prepoznatljivo revolucionarno, ali neshvatljivo starim levičarima moje generacije, ne samo zato što situacija jasno nije bila revolucionarna u bilo kom realističkom smislu. (...)

Međutim, čim su se gusti oblaci maksimalističke retorike i kosmičkih očekivanja pretvorili u kišu svakodnevice, opet je postala vidljiva razlika između ekstaze i politike, stvarne snage i snage cveća, između glasa i akcije. Jerihon nije pao od zvukova Jošuinih kolektivnih truba. Politička omladina je morala da razmotri kakva je akcija bila neophodna. Pošto su i starija i mlađa generacija revolucionara govorile istim jezikom uglavnom u jednom ili drugom marksističkom dijalektu, privid komunikacije je postao ponovo moguć, naročito od kada su aktivističke grupe prekinule sa maglovitim verovanjem u spontanu inspiraciju i često se vraćale tradiciji disciplinovane avangardne organizacije. U stvari, ipak je i dalje postojao veliki jaz između stare i mlade levice. Revolucija nije bila na dnevnom redu u našim zemljama. Za revolucionare moje generacije centralni problem je bio i ostao šta marksističke partije treba da rade, šta bi mogla da bude njihova stvarna funkcija, u nerevolucionarnim zemljama. A drugde? Onde gde je uspešna pobuna ili gerilsko osvajanje vlasti bilo realno na dnevnom redu, mi smo – barem ja – još uvek bili za to. (...)

Nisam imao nikakve simpatije za organizaciju pobunjenika, ili prilično malih grupa za oružanu akciju, koje su se pojavile iz ruševina velike pobune 1968. godine. Bilo je prostora za razumno neslaganje sa takvim grupama u vrlo različitoj političkoj situaciji Latinske Amerike, ali u Evropi su njihove akcije bile ili besmislene, ili kontraproduktivne. (...)

Pošto revolucija nije bila u izgledu, evropski revolucionari iz 1968. godine su morali da se pridruže mejnstrim levici, ukoliko nisu, budući vrlo bistri mladi intelektualci, pobegli od realne politike u akademski život, gde su revolucionarne ideje mogle da prežive bez

mnogo političke prakse. Politički je šezdesetosmaška generacija prošla dosta dobro, posebno ako se uključe oni koji su regrutovani u državnu službu i trustove mozgova, kao i nabujali broj savetnika u privatnoj službi političara. Dok ovo pišem, francuski premijer Lionel Žospen je bivši trockist, nemački ministar spoljnih poslova je Joška Fišer, bivši ulični borac, a čak i »Nova laburistička« Tonija Blera sadrži među svojim manje važnim članovima više od jednog podstrekača nemira iz tih dana. Samo u Italiji, gde je ekstremna levica zadržala svoje snažno nezavisno prisustvo, mejnstrim levica nije bila podmlađena mladim šezdesetosmaškim radikalima. Da li je to išta više ili išta manje od neumitnog curenja bivših revolucionara od radikalizma do umerenosti u svakoj intelektualnoj generaciji posle 1848. godine? Ono što je stvarno preobratilo zapadni svet bila je kulturna revolucija šezdesetih godina. Godina 1968. može da se pokaže kao manja prekretnica u istoriji dvadesetog veka od godine 1965. koja nema nikakav politički značaj, ali je godina u kojoj je francuska industrija odeće po prvi put proizvela više ženskih pantalona nego suknji, i kada je broj onih školovanih za rimokatoličke sveštenike počeo vidljivo da se

sunovraćuje. Uvek sam predavao mojim studentima u okviru istorije radništva da je veliki štrajk dokera 1889. godine, istaknut u svakom udžbeniku, možda manje značajan od toga da su mase britanskih industrijskih radnika tiho usvojile u neko vreme između 1880. i 1905. godine, vrstu kape koja je postala prepoznatljiva kao znak pripadanja njihovoj klasi, poznatu šiljatu kapu. Može se tvrditi da stvarno značajan pokazatelj istorije druge polovine dvadesetog veka nisu ideologija ili studentska zanimanja, već marš blu džinsa.
Ali avaj, ja nisam deo te istorije. Jer Levis je trijumfovao, kao i rok muzika, kao znak mladosti. Onda više nisam bio mlad. Nisam imao mnogo simpatija za savremeni pandan Petru Panu, odraslom koji je želeo da zauvek ostane adolescent, niti sam mogao da vidim sebe kako uverljivo igram ulogu najstarijeg tinejdžera na sceni. Stoga sam odlučio, skoro kao pitanje principa, da nikad ne nosim tu odeću i nikad to nisam činio. To me je hendikepiralo kao istoričara šezdesetih godina: stajao sam izvan njih. Ono što sam napisao o šezdesetim godinama je ono što može napisati autobiograf koji nikada nije nosio džins. (...)

Ipak, nemojmo se razoružati u vremenima nezadovoljstva. Još treba osuđivati društvenu nepravdu i boriti se protiv nje. Svet neće sam od sebe postati bolje mesto.

* Iz: Erik Hobsbaum, Interesantna vremena, preveo s engleskog Predrag Marković, CID, Podgorica 2005, str. 227–228, 229–230, 231, 233–234, 234, 237–238, 238, 239, 240, 380. Oprema redakcijska.
1 Moje tadašnje ocene majskih događaja videti u poglavlju »Maj 1968« napisanom kasnije te godine u E. Hobsbawm, Revolutionaries, London, 1999, poglavlje 24.
2 MAGNUM PHOTOS: 1968 Magnum Throughout the World, tekst napisali Erik Hobsbaum i Mark Vajcman, Pariz, 1998.
3 To tada nisam svesno primećivao, ali je ovaj stav dobro obrazložio Iv Paž koji je izdao kompletnu zbirku grafita na Sorboni, koju je petoro zaposlenih na univerzitetu sakupilo i sačuvalo. Videti No Copyright. Sorbonne, 1968: Graffitti, Pariz, 1998, str. 11.
4 Navedeno u H. Stuart Hughes, Sophisticated Rebels, Kembridž MA i London, 1988, str. 6.
5 Alain Touraine, Le Mouvement de Mai ou le Communisme Utopique, Pariz, 1968.
6 Sheila Rowbotham, Promise of a Dream, London, 2000, str. 196.

	Z. M.