Opsežno istraživanje kulturnih
potreba, navika i ukusa građana Srbije i Makedonije
tokom 2005. godine – pretočeno u knjigu s obiljem
podataka u neizbrojnim tabelama i grafikonima
– nastalo kao deo istoimenog projekta Odbora
za građansku inicijativu iz Niša, Centra za
savremenu umetnost iz Skoplja i Centra za balkansku
saradnju iz Tetova, finansijski je podržala
Evropska fondacija za kulturu. Cilj projekta
je bio da se sagleda realnost kulturnih potreba
i navika građana dveju susednih država i na
taj način pomogne kreatorima kulturne politike
u njima, pre svega ministarstvima za kulturu
dveju zemalja, ali i onima koji definišu umetničku
i poslovnu politiku u kulturnim institucijama
i u nevladinim organizacijama koje se bave kulturom
i kulturnim stvaralaštvom, te, kako priređivač
ove knjige ističe, »posebno onima koji žele
da unaprede saradnju između Makedonije i Srbije«.
Istraživanje je obavljeno u skladu sa standardizovanom
anketnom praksom i proveravalo je pretpostavku
postojanja više tipova ukusa (folklorni, urbani,
konvencionalni i elitni), a takođe je uvedena
i kategorija kulturnog stila koji ispitanici
poseduju. Kulturni stil, naime, odražava stepen
kulturnih potreba, kulturnih navika i posedovanja
relevantnih sredstava i opreme kojima bi se
te kulturne potrebe i navike mogle realizovati,
poput radija, TV aparata, video-rekordera, DVD-plejera,
kompjutera, interneta itd.
Uzorci su pravljeni kao stratifikovani i slučajni,
dok su stratumi određeni na osnovu teritorijalnog
rasporeda stanovništva u svakoj od država i
podeljeni su, razumljivo, po više osnova (polu,
uzrastu, nacionalnosti, zanimanju, obrazovanju,
socijalnom statusu).
Teško bi bilo u jednom ovakvom prikazu sveobuhvatno
predstaviti rezultate istraživanja jer su oni
razvrstani po najrazličitijim vrstama anketnih
pitanja i kategorijama ispitanika i čitaocu
bi, bez širokih tekstualnih objašnjenja i komentara,
delovali kao puka, monotona statistika. A izdvojiti
bilo šta iz mnoštva narušilo bi, pak, utisak
o celini jednog ovako velikog naučno-istraživačkog
poduhvata. Ipak, pre nego što radoznalog čitaoca
uputim na čitanje ove knjige kao najboljeg načina
da stekne kompletan utisak o istraživanju,
|
potrebno je istaći
da je ono zapravo potvrdilo generalna
saznanja iz sličnih istraživanja prethodnih
godina koja se odnose na kulturne navike
i potrebe pojedinih socijalnih grupa.
Burdijeova teorija homologije koja pretpostavlja
podudaranje socijalne i kulturne stratifikacije
se u mnogim aspektima potvrdila i u
slučaju Srbije i Makedonije ali sa nekim
karakterističnim protivrečnostima. Naime,
po toj teoriji, oni koji zauzimaju visoke
društvene položaje su najveći konzumenti
dela tzv. elitne kulture, dok srednji
i niži socijalni slojevi svoje kulturne
potrebe zadovoljavaju produktima popularne,
folklorne kulture. Međutim, autori ovog
istraživanja su razvili Burdijeovu teoriju
homologije i praktično je prilagodili
balkanskim prostorima uključivši u istraživanje
dve radne hipoteze: hipotezu o primarnoj
socijalizaciji građanina (sredina u
kojoj se čovek rodio i odrastao, kulturne
navike i potrebe roditelja, uticaj u
školi, krug
|
|
|
prijatelja i sl.), kao i njoj suprotstavljenu
hipotezu o naknadnoj kulturnoj adaptibilnosti
(kulturne potrebe i navike nisu zavisne u tolikoj
meri od primarnih socijalnih faktora koji deluju
u najranijem detinjstvu, nego se stiču učenjem,
ugledanjem, obrazovanjem, zapošljavanjem i sl.).
Ova potonja hipoteza je prilično ispravna za
nekadašnja socijalistička društva koja su se
odlikovala izvesnom socijalno-ekonomskom uravnilovkom,
u kojima društveno poreklo nije bilo od posebne
važnosti za razvoj kulturnih potreba i navika
pa i kulturnog stila, ili barem ne od prevashodne
važnosti, što je i istraživanje belodano pokazalo.
Na ovom mestu neka mi bude dozvoljena digresivna
opaska. Naime, sasvim drugi rezultati bi se
dobili u npr. razvijenim društvima na Zapadu
i, siguran sam, sasvim drugačiji će biti rezultati
kada se to istraživanje bude sprovodilo za deset
ili dvadeset godina u Srbiji i Makedoniji. Tada
će se možda potvrditi ne samo Burdijeova teorija
o potpunoj podudarnosti kulturne i socijalne
stratifikacije, nego i Petersonova teorija o
omnivorima unutar najviših društvenih klasa.
Naime, na Zapadu danas, na početku XXI veka,
i najveći društveni »krem« osim elitne kulture
uveliko i sa neskrivenim zadovoljstvom konzumira
i popularnu, narodnu kulturu. Kako bi pokojni
Čarls Rajt Mils to danas sa zadovoljstvom konstatovao,
masovno društvo, koje odlikuje masovna proizvodnja
i isto tako masovna potrošnja, ovladalo je celim
sistemom, svim društvenim klasama bez izuzetka,
pa je i sam »krem« poslednjih decenija od izolovanog
snobovskog univora postao masovni kulturni omnivor.
No, ipak treba reći da je istraživanje rađeno
isključivo za potrebe praktično shvaćene kulturne
politike pa je naglasak stavljen na estetsku
ravan kulture, odnosno njeno kvantitativno (kulturne
potrebe) i kvalitativno (ukus ispitanika) obuhvatanje,
a ne npr. na to kakvo mesto i ulogu kulturne
potrebe i navike imaju u načinu života građana
(nije se, dakle, zasnivalo na antropološkom
shvatanju kulture), te je razumljivo da su uglavnom
razmatrani, s jedne strane, kvantitativni odnos
prema čitanju dnevne štampe, gledanju TV programa,
čitanju knjiga, odlasku u biblioteke, bioskop,
pozorište, operu, koncert, bavljenje sportom,
bavljenju nekom vrstom umetnosti, načinu provođenja
slobodnog vremena i sl., a s druge kvalitativna
analiza tih relacija, odnosno izražene preferencije
građana u strukturi kulturnih potreba.
U knjizi se detaljno razmatraju i na osnovu
dobijenih podataka analiziraju tipologija ukusa
građana Srbije i Makedonije, potencijalni i
stvarni aspekti kulturne participacije, kulturni
stilovi i društveni faktori koji na njih utiču
(opšta politička situacija, ekonomska snaga
društva i pojedinca, nasleđe prošlosti i religijska
ograničenja i sl.). Značaj ovakvih, na jednom
mestu skupljenih informacija o kulturnim potrebama,
navikama i ukusima i kulturnom stilu građana
Srbije i Makedonije ne iscrpljuje se samo mogućnošću
komparativne analize dva susedna, istorijom
i do juče zajedničkom državom povezana društva,
nego one predstavljaju nesumnjiv revir za razne
vidove socioloških istraživanja kojih u ovoj
pak knjizi nema. Osim sociološkog razmatranja
pitanja uzroka – zašto su kulturne navike, potrebe
i ukusi građana takvi, ili zašto je njihova
socijalna distribucija takva kakva jeste a ne
drugačija, smatram da će od najvećeg značaja
zapravo biti analitičko sagledavanje korelacije
između postojeće kulturne prakse u Srbiji (i
Makedoniji), odnosno važećeg kulturnog obrasca
s održavanjem u životu određenog političkog
obrasca koji se definiše kao nemoderan ili konzervativan.
Drugim rečima, na osnovu prezentovanih informacija
biće moguće analitički sagledati funkciju koju
u srpskom društvu čini postojeća kulturna praksa.
A kada se to sagleda, uz sve političke i druge
otpore, biće potrebno dosta i rada i vremena
za njenu kvalitativnu korekciju. Upravo ovo
potonje je najveća zasluga ove knjige, odnosno
najveći rezultat čitavog istraživačkog poduhvata.
