»Beogradski jun« 1968. godine

Mašta je važnija od znanja.. Albert Ajnštajn

Pretpostavljajući da ponešto znamo o »pariskom maju«, zapitajmo se šta znamo o »beogradskom junu« 1968. godine?
Za očekivati je da sećanje učesnika, sada u poodmaklim godinama, na jedan događaj od pre četrdeset godina bude sentimentalno, makar kao »žal za mladošću«. Mogućno je i precenjivanje toga događaja, i sebe u njemu, pa i vajkanje nad propuštenim prilikama da se uradi nešto važno. Nije isključen ni gnev zbog njegovog zaborava, potcenjivanja ili neistinitog prikazivanja. Nadam se da svemu tome mogu odoleti. Naime, poziv sociologa mi nalaže analitički pristup.
Ovo moje sećanje oslanja se na rezultate istraživanja, započetog u vreme samog

događaja i produženo desetak godina potom, koje sam izložio u knjizi Društveni sukobi – izazov sociologiji, koja je 1983. godine, tik pred izlazak iz štampe, sudski zabranjena zbog, kako je rečeno u presudi, opasnosti da može »uznemiriti javnost«. Takva opasnost je toliko naglašena da je naloženo da se knjiga izreže vertikalno, kako nijedan redak ne bi mogao da se pročita. Mada u svetu postoji gotovo nepregledna biblioteka knjiga o događajima iz 1968. godine, ovdašnja vlast je sputavala i onemogućavala istraživanja (dabome, ne samo moja) tadašnjih zbivanja u Jugoslaviji, držeći je »mimo sveta«, čak kao »najbolji od svih svetova« – »samoupravni socijalizam« – superioran i nad kapitalizmom i nad »realnim socijalizmom«. To je dugo bila tabu-tema. I za neke inače kritički usmerene krugove u svetu, to što se neko »buni« u Jugoslaviji izgledalo je apsurdno i bezvredno za proučavanje. Pišem, dakle, ove retke na osnovu znanja stečenog

istraživanjem, ne samo vlastitim, a ne kao uvređena žrtva cenzure ili nepravedno zapostavljen autor.
Pre nego što sažeto prikažem šta se 1968. događalo u Beogradu (i s tim u vezi u Jugoslaviji), podsetio bih čitaoca da su mnoga istraživanja pokazala da studentski pokreti kao »planetarna pojava« u bezmalo svim većim univerzitetskim centrima sveta – od Njujorka i Pariza, preko Varšave i Beograda, do Kaira i Tokija – imaju mnoge zajedničke karakteristike. Svugde je izražena težnja za razmicanjem granica slobode mišljenja, izražavanja i komuniciranja, za afirmaciju akademskih sloboda i autonomije ustanova kulture, protiv represivne produktivističke ideologije, autoritarne i totalitarne vlasti, a naročito protiv nasilja čija je tadašnja paradigma bio rat u Vijetnamu, uz viziju drukčijeg, čovečnijeg sveta u kojem bi svaka jedinka mogla da razvije i ostvari svoje umne i čulne potencijale. Svaka od ovih zajedničkih komponenti imala je i lokalne osobenosti, uslovljene razvijenošću kulture, datim političkim poretkom, vizijama promena u konkretnom »kontekstu«, i u zavisnosti od raznih oblika nasilja.
Kao i svugde u svetu, i događaji u Beogradu imali su konkretan povod, složen tok zbivanja, neposredan ishod i oblikovali su razne tokove promena.

Povod za sve dublje sukobe u »beogradskom junu« bio je incident koji se 2. juna desio na jednoj priredbi, u Domu kulture na Novom Beogradu, namenjenoj brigadirima omladinske radne akcije na koju su, nepozvani, hteli da uđu studenti iz obližnjeg Studentskog grada, gde u vreme ispita boravi 7-8 hiljada ljudi. Intervenisala je policija, uz pomoć vatrogasaca. Snage režima su rasterivale studente, a oni su pružili otpor i, usred noći, krenuli ka centru Beograda, udaljenom oko 10 kilometara, gde se nalazi Univerzitet. Policija ih zaustavlja pred podvožnjakom ispod železničke pruge, kuda vodi put ka Beogradu, i rasteruje ih upotrebom i vatrenog oružja. Puno je pretučenih i ranjenih. U rano jutro 3. juna zvanični mediji žigošu studente kao huligane sklone nasilju. Neposredno potom, u Studentskom gradu se formira studentsko vođstvo koje protestuje protiv fizičkog i verbalnog nasilja režima. Oko podne studenti opet kreću ka Beogradu, i policija ih ponovo zaustavlja kod istog podvožnjaka i još brutalnijom silom ih rasteruje. Ranjeno je ili premlaćeno više od stotinu studentkinja/studenata i poneki profesor. Vesti o tome stižu do fakulteta Beogradskog univerziteta, koji broji oko 5.000 profesora i saradnika i oko 50.000 studenata.
Popodne istoga dana Savet univerziteta, u kojem se nalaze i predstavnici vlasti, u znak protesta zbog brutalnog nasilja proglašava sedmodnevni protestni štrajk Beogradskog univerziteta i zahteva od nadležnih organa vlasti da utvrde odgovornost za primenjeno nasilje i primene odgovarajuće sankcije.
Raste vreva u gradu. U večernjim satima pred zgradom Rektorata, gde se nalazi i Filozofski fakultet, okuplja se više hiljada građana. Nižu se protestni govori, sve glasniji su i zahtevi za raspisivanje slobodnih izbora.
Vlast zabranjuje ulične demonstracije i sprečava okupljanje na javnim mestima. Studenti i profesori, uz podršku fakultetske samouprave, zatvaraju se na fakultetima. Formiraju se akcioni odbori na svim fakultetima i zajednički za čitav Univerzitet. Održavaju se politički skupovi na kojima se komentarišu informacije o tekućim događajima i sve oštrije kritikuje ponašanje vlasti. Naporedo se održavaju i dinamične debate o razmerama i uzrocima sukoba, o idejama i ciljevima nastajućeg pokreta. Štampaju se bilteni i vanredna izdanja lista Student (i u više desetina hiljada primeraka), koja su naizmenično zabranjivana i oslobađana.
Fakulteti su opkoljeni policijom. Ulaze spolja kontroliše policija a iznutra studentska straža. Sve teže su komunikacije s okruženjem (prekidaju se telefonske veze i struja). Građani podržavaju studente, moralno i materijalno (hranom, pićem, novcem). Ipak, blokadu probijaju razni bilteni, leci, usmene informacije... Ponešto objavljuju i zvanični mediji.
Kroz višednevnu dinamičnu danonoćnu aktivnost, političku i intelektualnu, na javnim skupovima i teorijskim debatama, nastaje životna zajednica mladih ljudi i studentski pokret. U središtu pažnje je nasilje – fizičko i propagandno. Zahteva se neodložno utvrđivanje odgovornosti urednika najmoćnijih medija i šefova policije i preduzimanje odgovarajućih sankcija. Oštrica ovog zahteva vremenom splašnjava. Posle žučne polemike i sukoba unutar samog studentskog pokreta, većinom glasova je odlučeno da se izostavi zahtev za smenjivanje neposrednih glavnih vinovnika nasilja kao uslov za okončanje štrajka.
Svih dana štrajka rasplamsava se kritika režima, birokratije, društvene nejednakosti, nezaposlenosti i rastućeg siromaštva. Nastaje programska platforma pokreta. Na stotine profesora, gostujućih književnika, glumaca, muzičara i na hiljade studenata, od kojih mnogi prvi put javno govore, zastupa različite ideje, mahom iz tradicije humanizma, liberalizma i socijalizma. Izlažu se različite vizije promena strukture društva i uređenja države. Preovlađuju ideje nove levice i kontrakulture. U spektru najšireg pluralizma izražavaju se i dogmatske ideje i militantni stavovi, od davnašnjeg jakobinizma do novijeg maoizma. Uglavnom se potencira jaz između proklamovanog i realizovanog socijalizma. Zahteva se usklađivanje normativnog – demokratskog i samoupravnog – i faktičkog poretka, zasnovanog na monopolu vlasti jedine legalne političke partije (KPJ/SKJ).
Solidarnost s beogradskim kolegama širila se bezmalo po svim jugoslovenskim univerzitetima. Više dana traju javni politički skupovi i debatne tribine u Sarajevu, Zagrebu, Ljubljani... Svugde se najžešće osuđuje nasilje i kritikuje monopolistički režim vlasti i izlažu vizije demokratskih promena. Ponegde, već u junu, dolazi i do polarizacije; naspram pokreta levice pomalja se kontrapokret, najprimetnije u Zagrebu, a u jesen i u Prištini, o čemu će dalje biti nešto više reči.
Na zamah studentskog pokreta režim pojačava represiju. Odbija svaki dijalog o karakteru poretka i neophodnosti promena. Kritiku denuncira kao neprijateljski stav prema »samoupravnom socijalizmu« i to na veoma širokoj skali »neprijatelja svih boja«. Tobože, razume i podržava »sadržaj studentskih zahteva«, ali osuđuje »metod« – demonstracije i samoorganizovanje u autonoman pokret. Uz otpor raznih zvaničnih organa vlasti, primetno je i delovanje paralelnih (paradržavnih) struktura vlasti – raznih »štabova« – za obračun sa studentskim pokretom. Na razne načine infiltriraju svoje kadrove da rasturaju pokret iznutra. Primetni su i znaci paranoje, u studentskom pokretu se sluti revolucionarna smena vlasti a, kako najtvrđi branioci režima vele, »ova vlast je krvlju osvojena, bez krvi se ne predaje«.
Usred zaoštravanja sukoba raste neizvesnost ishoda – demokratskim raspletom ili novim talasom nasilja; pominje se i vojni udar. Privremeni rasplet odigrao se, međutim, na »treći način«. Na isteku sedmog dana štrajka BU (9. juna) Josip Broz Tito (predsednik partije i države i vrhovni komandant) održao je govor preko državne televizije i, neočekivano i za njegove najbliže pristalice, podržao je »90% studenata« i njihovih »zahteva«, tvrdeći da i on lično želi da se reše »gorući problemi«, te da će to vlast neodložno učiniti, a da oni mogu da se raziđu i prionu na ispite. Kao u opereti, klimaks uzbuđenja je naglo splasnuo. Mnogim studentima i profesorima, koji su poverovali rečima »s najvišeg mesta«, laknulo je zbog izostanka slutnje dramatičnog raspleta. Na mnogim mestima zaigralo se i »kozaračko kolo«, kao izraz lojalnosti partizanskom folkloru. Oni skeptičniji slutili su prevaru, da su najavljene reforme lažno obećanje, i da će slediti obračun s onima koji su ostavljeni u rubrici sumnjivih »10%«. O tome su i govorili na javnim skupovima i debatnim tribinama koji su još izvesno vreme trajali. Desetak dana kasnije Tito je u govoru na Kongresu sindikata pojačao oštricu prema sumnjivima, tražeći odlučan obračun s »krivcima« za »junske događaje«. On je vešto iskoristio planirani dan okončanja štrajka da mu dâ svoje tumačenje, a bio je veoma zainteresovan da se što pre ukloni »nered« u prestonici gde baš u to vreme očekuje visoku posetu predsednika Indije. Iako je godinama insistirao na obračunu s »krivcima«, prljavi deo posla prepuštao je nižim ešalonima vlasti, nastojeći da o sebi očuva »imidž« neospornog autoriteta doživotnog šefa države i svetskog državnika (nadajući se tih godina i Nobelovoj nagradi za mir).
Obračun sa studentskim pokretom bio je sistematičan. Izostalo je, doduše, brutalno upadanje oružanih snaga na univerzitet, kakvo se dešavalo čak i u demokratskim zemljama (na primer na univerzitetu u Kentu, SAD), ali pod agronomskim sloganom razdvajanja »žita« od »kukolja« godinama je trajao obračun sa svim onim što slobodno i autonomno misli i dela. Najpre su rastureni javni skupovi, zatim akcioni odbori, potom studentski listovi. Veoma žilava borba vođena je oko studentske štampe 1969/70. godine. Pošto pristalice režima nisu uspele da na tri studentske skupštine smene redakciju Studenta, tek nakon militaristički pripremljene četvrte skupštine uklonili su nepoćudne urednike i otvorili put potonjem uzdizanju i postavljanju podobnih.
Rasturanjem studentskog pokreta širi se »brisani prostor« za konačan obračun. Godinama je trajala propagandna kampanja protiv učesnika »junskih događaja«. Nizala su se razna policijska saslušanja, oduzimanja putnih isprava, otpuštanja s radnih mesta, sprečavanje zapošljavanja. Zaređala su, nakon mnoštva prekršajnih postupaka, i »politička suđenja«. Među prvima je na udaru, 1970. godine, student sociologije i jedan od studentskih vođa, Vladimir Mijanović, predsednik studentske organizacije Filozofskog fakulteta (povodom ovog »političkog procesa« studenti četiri fakulteta su deset dana štrajkovali, bez uspeha). Najzad, sledio je »kreščendo«, 1975. godine uklonjeni su s Univerziteta oni koji su označeni kao najveći »krivci« za »kvarenje omladine« (ova »čistka« obuhvatila je i pisca ovih redaka). U naučne, kulturne i obrazovne ustanove dolaze podobni koji će činiti sasvim novi »pejzaž«.
Ovde bi se mogao završiti opis početka, toka i ishoda jednog sukoba ukoliko bismo se ograničili samo na najvidljivije empirijske činjenice dostupne svakome, nezavisno od kapaciteta pamćenja. Izvesne činjenice, pak, ukazuju na dublje slojeve sukoba.

Sećanje, zna se, protekom vremena bledi. Ono je izvestan deo znanja o nekom događaju, ali ne može da zameni celovito i objektivno utemeljeno znanje. To pogotovo važi za složene društvene sukobe u kojima je teško ostati objektivan istraživač. Trudeći se da to budem, i posle mnogo godina, mada sebe vidim na gubitničkoj strani, posegnuću za jednim stavom pobedničke strane. Pobednici u junskom sukobu su, naime, jezgro sukoba videli ne toliko u njegovim ideološkim, političkim, ekonomskim i socijalnim aspektima, nego prvenstveno u kulturi. Na to ukazuje usredsređenost bezmalo svih resursa vlasti na višegodišnju borbu protiv, kako su to oni sami nazvali, »crnog talasa u kulturi«, naročito u razdoblju od 1969. do 1975. godine. Ta borba ogleda se, najočiglednije, u zabranama filmova, pozorišnih predstava, knjiga, listova i časopisa, naučnih skupova, u suzbijanju stvaralaštva i kritičkog mišljenja u umetnosti, filozofiji i sociologiji, u eliminaciji humanističke tradicije u obrazovanju i vaspitanju, u zavođenju

obavezujuće norme »moralno-političke podobnosti« prilikom zapošljavanja, u nametanju bitke protiv »neprijatelja svih boja«, uključiv i široku praksu potkazivanja. O tome svedoče mnogi dostupni izvori koje ovom prilikom ne možemo prikazivati. Pomenimo samo neke slikovite borbene pokliče predvodnika ove ogorčene borbe: »ići ćemo i s poluidiotima, ali ćemo pobediti«, »nećemo da školujemo omladinu za barikade, nego za fabrike«, »dotući poražene« itd. I kada bauk levice bude potučen i dotučen, za potrebe raznih obračuna biće prizivan makar kao vampir da bi ga i kocem proburazili. Ništa neobično, poznato je, naime, da i nakon holokausta ne nestaje antisemitizam. I kada nestane i poslednji levičar povremeno će se pokretati prave hajke na »šezdesetosmaše«. Ako promenimo tačku gledanja na kulturu onda nam se ukazuje suštinski drukčiji uvid u zbivanja u kulturi. Reč je, u stvari, o

zamahu slobode stvaralaštva i kritičkog mišljenja u umetnosti, filozofiji i sociologiji, koji je bivao sve snažniji nakon razlaza sa »sovjetskim lagerom«, posle 1948. godine. Tada je i sama vlast podsticala razvoj kulture, ali je nastojala da taj proces drži pod kontrolom. Međutim, proces duhovnog oslobađanja se otimao nametanim okvirima dopuštene slobode. Otklanjanje doktrine »socijalističkog realizma« u umetnosti otvorilo je širok prostor za različita poimanja i praktikovanja estetike. Nestajala je ideološka koprena s odnosa prema realnom životu. Na razne načine je tematizovana i uloga nasilja u ratu, posleratnoj »izgradnji«, nasilnom razvlašćivanju starih vlasnika i prinudnoj kolektivizaciji, nezakonitosti u obračunu s raznim »neprijateljima« i torturi u »konclogorima« (od kojih je najpoznatiji onaj na Golom otoku). Otvarane su razne tabu-teme.
Jedan od prelomnih događaja bio je i odbacivanje dogmatskog marksizma kao jezgra vladajuće ideologije na savetovanju jugoslovenskih filozofa i sociologa (Bled, 1960. godine). U središte filozofije i društvene teorije vraćen je pojam slobode i obnovljen značaj kritičkog mišljenja u istraživanjima i komunikacijama. To je olakšano pozivanjem na »mladoga Marksa«, što nije preterano smetalo vlastima jer je ipak reč o nekakvom marksizmu, ali je lagodnost hlapila kada je sve snažnije artikulisano poimanje marksizma kao »bespoštedne kritike svega postojećeg«. Dabome, pojam slobode ne može biti ograničen na bilo koju zasebnu školu mišljenja, nego otvara put dijalogu između raznih humanističkih, liberalnih i socijalističkih pravaca u svetskoj kulturi, a ne samo u domaćim relacijama. U tom pogledu je najprimetniji bio doprinos Korčulanske letnje škole, na kojoj su se, počev od 1964. pa do 1974. godine, okupljali jugoslovenski i svetski intelektualci u zaista plodnom dijalogu. Prilozi s ove Škole »permanentnog obrazovanja«, kako ju je definisao profesor Rudi Supek, središnja ličnost njenog desetogodišnjeg delovanja, objavljivani su u domaćem i međunarodnom izdanju zagrebačkog časopisa Praxis, čiji je glavni urednik bio profesor Gajo Petrović sve do »gašenja« i Škole i Praxisa, 1974. godine. Slične orijentacije bili su i beogradski časopisi Gledišta, Filozofija i Sociologija, ljubljanske Perspektive, sarajevski Pregled i Lica, kao i mnogi omladinski i studentski časopisi i listovi u čitavoj zemlji. Proces duhovnog oslobađanja i sve slobodnijeg komuniciranja trajao je, s raznim amplitudama, skoro dvadeset godina. Početak tog luka može se slikovito prikazati izvođenjem Beketovog komada »Čekajući Godoa« 1955. godine, godinu dana nakon njegove svetske premijere, najpre u privatnoj slikarskoj »radionici«, pošto je skinuta s programa Beogradskog dramskog pozorišta, da bi baš ova predstava utemeljila jedno novo pozorište, Atelje 212, koje će godinama, i danas, biti okosnica jednog od najpoznatijih pozorišnih festivala (BITEF). A taj se luk zatvara filmom Lazara Stojanovića »Plastični Isus«, 1973. godine, kada ovo delo biva »bunkerisano« a autor osuđen na trogodišnju robiju.
U tom širokom previranju možemo posmatrati i studentski pokret, kao jedan od njegovih izrazitih tokova, koji je davao podstrek nastojanjima da se prekorače granice kontrolisane i manipulisane slobode. Takav podstrek izvirao je i iz autonomnih tokova emancipatorskih praksi raznih grupa studenata, u svetu i Jugoslaviji, iz kojih je nastajao osobeni pokret još od nasilno ugušenih studentskih demonstracija 1954. godine u Beogradu, 1959. u Zagrebu i 1963/64. u Ljubljani, kao i iz brutalno razbijenih demonstracija protiv rata u Vijetnamu, krajem 1966. godine, u Beogradu, Sarajevu i Zagrebu. Sve do juna 1968. studentski listovi i časopisi donosili su informacije o studentskim prilikama u svetu i nizali su se protesti protiv sputavanja studentskog pokreta u Varšavi (povodom staljinističke čistke na Varšavskom univerzitetu) i Berlinu (povodom atentata na Rudija Dučkea). Polet nastajućeg pokreta izvirao je iz podsticajnih škola kritičkog mišljenja u zapadnoj filozofiji i sociologiji, od kojih su najpoznatiji »Frankfurtski krug«, pariski egzistencijalisti, američki bitnici itd. Podsticajni su bili i antikolonijalni pokret u »trećem svetu«, kritika »kulta ličnosti« u Sovjetskom Savezu, radničke demonstracije u Istočnom Berlinu, 1953, Poznanju i Budimpešti, 1956, »češko proleće« 1968. godine. Razmišljanja o promenama podsticali su i radnički štrajkovi u Jugoslaviji koji su, počev od 1958. godine, bili sve češći, uprkos tome što vlast nije priznavala ni samo njihovo postojanje. U jeku »beogradskog juna« vlast se naročito plašila povezivanja studentskog i radničkog bunta, poput onog u »pariskom maju«, ali do toga nije došlo.
Za razumevanje naše teme važan je i međunarodni kontekst. U tom pogledu je naročito značajno to što je Jugoslavija dugo bila »tampon zona« između Istoka i Zapada, koristeći pomoć s obeju strana za porast životnog standarda i sve veću otvorenost zemlje, pa i za rast njenog ugleda u svetu, kao predvodnika pokreta nesvrstanosti u »trećem svetu«.
Razvoj kulture i dinamična zbivanja u zemlji i svetu prate i razne vizije daljih promena koje se posmatraju i procenjuju sa stanovišta slobode, pojedinačne i zajedničke. Upravo takvo stanovište je najviše iritiralo vlast. Na talasu proklamovane destaljinizacije vlast je bila spremna za izvesno popuštanje ideološkog, čak i svojinskog monopola, ali nikako monopola na samu vlast. Čim je u tome ugrožena pokazala se spremnom da potegne sva sredstva da bi se odbranila od svakog ko dovodi u pitanje monopol jedine partije na vlast (krajnji »argument« je bio da je bolje da red zavodi domaća vlast nego ruski tenkovi). To je pravdala ne samo zaslugama u prošlosti nego i odbranom svoje vizije budućnosti kao neumitne pobede socijalizma/komunizma po sili istorijske nužnosti. Radi toga ne preza ni od revitalizacije arsenala samog staljinizma. Stoga jača monopol monolitne partije, partijske države, »kult ličnosti«.
Čak je spremna i na savez sa nacionalistima s kojima je vodila dugu i ogorčenu borbu. Jedan od poslednjih okršaja bio je i oružani obračun s albanskim nacionalnim pokretom u Prištini, krajem novembra 1968. godine. A u Zagrebu, u obračunu sa nastajućim levičarskim pokretom zajedno nastupaju staljinisti i nacionalisti. Oni prvi su stavili u pogon arsenal vlasti, a ovi drugi ideološku logistiku. Oslanjajući se na viziju jačanja nacionalne države, levičarske ideje denuncirane su kao »pomahnitala utopija« koja podmeće dinamit pod organsko jedinstvo »bića nacije«. Vizije budućnosti zaglušene su vizijama »slavne prošlosti« vlastite nacije. Na tim osnovama je, već u junu 1968. godine, nastalo jezgro nacionalističkog »masovnog pokreta« koji će biti u usponu sve do kraja 1971. godine, kada je ugrozio monopol na vlast vladajuće partije, pa je ona brutalno amputirala svoje najizrazitije nacionalističke saveznike (hapšenjem, suđenjem, izbacivanjem s radnih mesta i iz javnog života).
Praćenje ovog toka sukoba oko oprečnih vizija promena prevazilazi okvire ovog razmatranja i podrazumeva nova istraživanja jednog dugog razdoblja ratova za stvaranje suverenih nacionalnih država, tokom kojih je u vrtlogu retko viđenog nasilja nestala ne samo jedna država, Jugoslavija, nego je uništen (ubijanjem, pljačkom, raseljavanjem i »etničkim čišćenjem«) život miliona ljudi i ugrožen proces demokratskih promena ne samo na Balkanu nego i u Evropi i svetu.
Prateći tragove »beogradskog juna« pre razdoblja koje će u poslednjoj deceniji prošlog i na početku ovog veka obeležiti vrtlog populističkih revolucija, može se reći da su od njega ostali samo sve slabašniji fragmenti. Jedan od poslednjih trzaja ostataka studentskog pokreta bio je pokušaj studenata filozofije Beograda, Zagreba i Ljubljane da, početkom 1974. godine, formiraju savez ta tri fakulteta, koji je onemogućen hapšenjem i suđenjem inicijatorima u Ljubljani (među njima je bio i Zoran Đinđić koji je tri decenije kasnije ubijen kao prvi demokratski premijer Srbije). Manje grupe studenata i profesora okupljale su se na Cresu, Lošinju i Visu, ali su i te debate onemogućene. Iz istih krugova pokretane su i brojne peticije protiv raznih oblika represije a za odbranu ljudskih prava, ali su one samo u jednom slučaju premašile stotinu potpisnika. Posle Titove smrti (1980) pojavio se zračak nade u obnovu kritičke misli, pre svega o sve primetnijim simptomima duboke krize, ali je vlast i to onemogućila, braneći svoj politički i ideološki monopol pod devizom »i posle Tita – Tito«. Ni održavanje debata po stanovima, kroz razne vidove »slobodnog univerziteta«, nije duže opstalo; 1984. je protiv učesnika jedne takve debate organizovan poslednji spektakularni staljinistički montiran sudski proces. Novi režim u Srbiji, počev od 1987. pa do 2000. godine, oličen u »kultu ličnosti« partijskog vođe Slobodana Miloševića, dovršiće obračun i s poslednjim tragovima nove levice i kontrakulture. Od toga će ostati bezmalo samo »crna rupa«. Svojim silovitim naletom srpski populizam je dodao novu razornu moć dotadašnjim populističkim pokretima, i dao glavni pečat ratovima, zločinima i pljački, čiji tragovi još nisu zalečeni. Za rasplet ovog golemog zapleta potrebno je mnogo truda, i intelektualnog, koji ne može nadomestiti bilo kakvo sećanje, pa čak ni dosadašnje raspoloživo znanje.
Pomenimo pre završetka ovog teksta i kolosalnu ironiju da se stara levica (u stvari, staljinistička desnica), inače glavni grobar nove levice, i danas smatra za nekakvu levicu. A više od ironičnog obrta jeste falsifikovanje kulturne, političke i socijalne istorije tako što se iz nje eliminišu oni tokovi koji ne odgovaraju interesima trenutne vlasti. Takav udes preti i studentskim pokretima iz 1968. godine, ne samo u razvalinama nekadašnje Jugoslavije.

*

Vraćajući se početku ovog teksta, rekao bih da me sećanje na lično iskušavanje slobode u spletu širokih slobodarskih pokreta ispunjava neponovljivim zadovoljstvom jer takav život ne smatram promašenim i uzaludnim. Ne znam šta je sve onda bilo ostvarivo od tadašnjih vizija slobode i demokratije. Uveren sam da bi ondašnji potencijali kulture barem smanjili ako ne i onemogućili silovit zamah razornog svekolikog nasilja, kakav nas je zadesio nakon obračuna s »crnim talasom u kulturi«.
Pouzdanije znanje o konkretnim iskustvima bliže i dalje prošlosti doprinosi i razumevanju sadašnjosti i realno moguće budućnosti. Ako pristanemo na proklamovanu nužnost, nekada u socijalizam, a sada u kapitalizam, nestaje prostor slobode u makazama ovog ili onog rigidnog determinizma. Uprkos svim užasima koji nas snalaze, ne mogu da pristanem da u bilo kojoj konstelaciji moći nema alternative. To bi bio kraj ne samo istorije, koji razni proroci odavno najavljuju, nego i čoveka i njegovog sveta. Iskustva traganja za alternativom, dabome, nisu normativno obavezujuća, pa to važi i za vizije iz 1968. godine.
Bilo bi besmisleno bukvalno shvatiti parolu »mašta na vlast« iz »pariskog maja« još onda, jer mašta nikako i ne može biti na vlasti. Nikada. Ni ubuduće. To ne znači da je mašta beznačajna u ljudskom životu. Naprotiv. Bez mašte se ne može ništa stvoriti. Ni znanje o istorijskim zbivanjima. U tom kontekstu možemo razumeti i moto ovoga teksta, preuzet od jednog od najvećih naučnika modernog doba, Ajnštajna, za koga ni najveći ignoranti ne bi mogli reći da nije cenio znanje. U citiranoj rečenici je bitna interakcija, uticaj mašte na znanje i obratno, što je Rajt Mils objedinio u sintagmi »sociološka imaginacija«. Imajući ovo u vidu, možemo reći da i ovo novo doba ima nove izazove za uzlete mašte ali i za nova znanja o sposobnosti ljudi da oblikuju i preoblikuju svoj pojedinačni i zajednički život. Ka tom saznanju su me dovela i ova moja sećanja na »beogradski jun« i dosadašnja znanja o tome šta se tada i potom zbivalo.

	Nebojša Popov