Još 1957. godine, kada sam prvi put došao u Sarajevo u sklopu maturantske ekskurzije, posle Zagreba, Ljubljane, Rijeke, Splita i Dubrovnika, doživeo sam izvesno uzbuđenje. Za jednog provincijskog gimnazijalca, inače sklonog burnim emocijama, mada potičem iz grada s dugom urbanom tradicijom, preplavila me radost što živim u jednoj velikoj i

moćnoj državi s toliko raznolikih gradova. Oskudno znanje nije me omelo da razrogačenim očima posmatram kako se prepliću orijentalne i evropske naslage u jednom živahnom gradu s puno lepih devojaka. Protekom vremena, bivalo mi je sve jasnije da je pomenuta raznolikost veliko bogatstvo, između ostalog i zbog toga što se uvek nađe prostor za slobodno mišljenje i izražavanje, kada režim pojača represiju u jednom delu zemlje naći će se već neka oaza slobode u nekom drugom delu Jugoslavije. A kada je, sedamdesetih godina, pojačana represija u Sarajevu, hapšenjem i

suđenjem bliskim prijateljima, recimo Božidaru Jakšiću, i za članke o ’68, obuzimao me je strah, pa sam nastojao da izbegnem zadržavanje u tom gradu. Osamdesetih godina, pak, bio sam među onim Jugoslovenima koji su u Sarajevu tražili uporište za otpor nadolazaćem nasilju i ratu, nastojeći da se odupremo »totalnom ratu u Bosni i Hercegovini«, za šta su se svim snagama zalagali profesor Gajo Sekulić iz Sarajeva i pesnik i carinik Željko Rebac iz Mostara. Gorčina poraza nije me paralisala, svih godina rata, zajedno s mnogim Beograđanima, izražavali smo solidarnost sa svim ljudima u opsednutom i masakriranom gradu. Smatrali smo za ljudsku i građansku dužnost i da dođemo u stradalnički grad usred rata, 1994. godine, i da se zajedno suprotstavimo stihiji straha, mržnje i nasilja. Uzbuđenja su se nizala i nakon rata, u grču obnove normalnog života. I, evo, sada dolazim u Sarajevo, pozvan da učestvujem u razgovoru o jednom davnašnjem događaju 1968. godine, za koji me vezuju takođe snažne emocije, i da lično doživim sadašnje pulsiranje grada i njegovih žitelja.

Ako se u planetarnom pokretu mladih 1968. godine ne može pouzdano razdvojiti spontanitet i organizovanost, sadašnje sećanje na te događaje je veoma organizovano. Pod geslom Olimpijada je u Sarajevu bila i prošla (1984), pozamašni festival – institucija »Sarajevska zima« je »ostala i opstala«, kao »praznik za oči i uši«, evo, već 24 godine kontinuirano. Ovogodišnji program, pod naslovom »Barikade bez granica – ’68. Novi (vrli) svijet« trajaće od 7. februara do 21. marta. Reč je o seriji filmova, koncerata, pozorišnih predstava, performansa, izložbi, debata, promocija knjiga. Učesnici su, doslovno, iz čitavog sveta. Tako nešto mogao je da zamisli i realizuje samo hiperaktivni Ibrahim Spahić, direktor »Sarajevske zime«, dakako uz podršku i pomoć brojnih institucija, državnih i privatnih, kako iz same Bosne i Hercegovine tako i iz celoga sveta.
Već sam početak je spektakularan, na i oko Železničke stanice, 7. februara, gde su se sreli učesnici i gosti koji su već stigli i koji tek dolaze u Sarajevo. Pozdravne govore drže predsednik Predsedništva BiH Željko Komšić, gradonačelnica Semiha Borovec, direktor Festivala Ibrahim Spahić i legendarni vođa »Pariskog maja« Danijel Kon-Bendit, sada poslanik Evropskog parlamenta. Koncert priređuje više muzičkih grupa. Tu su i ulični akrobati. I policajci. Sledi i bučni vatromet. Izgleda kao da se ponavlja ulična živost Pariza i mnogih drugih gradova, poput one iz 1968. godine. I sve to pod sasvim upadljivim pokroviteljstvom vlasti i mnogih institucija.
Uzbuđenja na pretek. Raduje me što ponovo srećem »crvenog Denija« (on je 1968. imao 23 a sada ima 62 godine, ali podjednako živahan), prisećamo se poslednjeg susreta pre desetak godina u Frankfurtu. Žalim što nije došao Adam Mihnjik, ni njega nisam video skoro deset godina (kažu da je zauzet drugim poslom). Tu su i drugi poznanici, a neke znam samo kao autore tekstova o zbivanjima 1968. godine.
Iste večeri prikazan je film Kon-Bendita »Toliko smo voleli revoluciju«, koji čine četiri dela, svaki od po oko sat vremena (»Protest«, »Radnici«, »Terorizam« i »Demokratija«). Prikazan je samo prvi deo, kao preludij za predstojeću debatu. Nižu se prizori demonstracija u Parizu, sukoba s policijom, radničke demonstracije, debate na univerzitetu i po ulicama, kazivanja aktivista u Parizu, Holandiji, SAD... Ni reči o zbivanjima u Jugoslaviji. Mi smo tu, kako reče Spahić, »nepoznat prostor«.

U sali Rektorata glavni ton celodnevnoj debati daju gosti iz Francuske. Kon-Bendit dočarava atmosferu »planetarnog događaja« u čijem je jezgru sloboda, kao polazište i kao projekt. O Jugoslaviji, kaže, nema reči jer je ona bila shvaćena kao »tranziciono

područje«, u kojem, pod Titom, postoji nekakav drukčiji socijalizam, samoupravljanje. Mada su poznata vrenja oko časopisa Praxis i Korčulanske letnje škole, svemu tome nije ukazana odgovarajuća pažnja. I antropološkinja Veronik Nam-Grape govorila je u istom tonu, stavljajući u fokus težnje za slobodarskom promenom života, a ne samo poretka. Danas se, veli ona, ne zna šta je i gde je protivnik, i nema reči koja podstiče revolt, neophodne su nove

reči, nova kritika, novi pokreti. I Roman Gopil je govorio o današnjem odsustvu slobodarskih težnji, da nema letaka, listova i časopisa u kojima se raspravlja o problemima savremenog sveta, kao što ih je bilo pre 40 godina. Danas su namaknute etničke granice koje sputavaju slobodarski i kritički duh.
Asim Mujkić, docent Sarajevskog univerziteta, poredeći 1968. sa 2008, zapitao se da li je onda bio kraj levice, jer danas nema otpora datoj konstelaciji moći, nema levice, listova i časopisa zamašne analitičke i kritičke misli, nema pobune. Prema Kon-Benditu, primarna je radikalna misao, a ne levica. Povela se debata i o ukorenjenosti alternativaca. Preovlađuje gledište da oni nemaju postojan koren i identitet, ni etnički ni ideološki i politički, već da je lično iskustvo slobode njihov stvarni »koren«. Hose Angel Irigarej iz Baskije smatra da je za novi kritički odnos prema savremenom svetu neophodan novi jezik, novi diskurs. O dubokim i trajnim tragovima 1968. u kulturi govorili su Ješa Denegri i Miško Šuvaković iz Beograda, Jasna Šamić iz Sarajeva i Pavel Zgaga iz Ljubljane.
O zbivanjima s ove strane »gvozdene zavese« razgovor je započeo Lukaš Šimjak, istoričar iz Poljske, ukazujući na potiskivanje tragova iz 1968. sve jačim naslagama populizma. Rajko Đurić, ondašnji student filozofije i jedan od vođa studentskog pokreta u Beogradu, evocirao je sećanja na početak pobune, 2. juna u Studentskom gradu, kada su se on i drugi, daleko poznatiji studentski vođa, Vladimir Mijanović, student sociologije,

našli na čelu pobunjenih studenata. Podsetio je i na jedan rečiti podatak, da se s one strane kordona policajaca i vatrogasaca nalazio Slobodan Milošević, tada režimski aparatčik a potonji nacionalni vođa koji je umro u zatvoru Haškog suda, gde mu je suđeno za zločine tokom ratova u poslednjoj deceniji XX veka na tlu Jugoslavije. A Mijanović je posle tri sudska procesa pobegao iz zemlje a posle

duže grčevite borbe za puko preživljavanje nedavno je došao u Beograd, zaboravljen, napušten i bez elementarnih uslova za normalan život. Jedino mu pomažu nekadašnji prijatelji, najpre sam Đurić koji je takođe dugo boravio van zemlje, da bi izbegao represiji, a sada je vođa jedne političke stranke, narodni poslanik i jedan od rukovodilaca nekada najmoćnije novinske ustanove (Tanjug).
Ja sam, na osnovu rezultata višegodišnjih istraživanja ondašnjih zbivanja, pripremio pisani prilog debati koji sam sažeto usmeno izložio i koji je primljen s pažnjom i bez osporavanja. Ovde ga u celosti prenosim jer smatram da nam još uvek nedostaju elementarne informacije za dalju, temeljitu analizu.
Nedostatak elementarnih informacija bio je primetan i ovom prilikom. Naime, tvrdnja sarajevskog profesora Zdravka Greba, nekadašnjeg studentskog vođe na demonstracijama u Sarajevu 1968. godine, da su samo u tom gradu studenti dobili batine od policije, izazvala je žučnu polemiku Drenka Orahovca, učesnika studentskih demonstracija u Beogradu (a potom višegodišnjeg radnika sarajevske televizije) koji je osporio tačnost iznete tvrdnje, uz naglašenu ljutinu i prema meni što nisam reagovao na rečenu neistinu. Drugi primer oskudnih informacija je izložba u auli Rektorata koju je savesno pripremila Mina Kujović, kustos Arhiva Bosne i Hercegovine, ali nije mogla da pribavi odgovarajuću građu, od naučnih i kulturnih ustanova, pa ni od policije, pa su se, tako, među eksponatima našle stranice iz moje nekada zabranjene knjige i iz knjige

dokumenata o »lipanjskim gibanjima«, koja je, takođe, delom zabranjena. Znalci lokalnih prilika, u razgovoru, tvrde da i u policiji postoji obilje građe, ali da se njome raspolaže s drukčijim motivima, a ne radi sistematizacije i naučnog proučavanja istorijskih zbivanja. Brojni učesnici u dugoj debati, svakako, nisu u svakom trenutku bili na zavidnom akademskom nivou niti su pretresane teme uvek bile jednako zanimljive. To nije ništa neobično. Neobično je, pak, kada jedan od domaćina debate, prorektor Samir Arnautović, uz to još i profesor filozofije, pokaže potrebu da učesnike »polije hladnom vodom«, tvrdeći da se sve vreme dosađivao prateći banalna kazivanja o beznačajnim stvarima. Ipak, traganja za objašnjenjima minulih događaja su nastavljena. U

tom pogledu je naročito podsticajan francuski film »Umreti u tridesetoj« koji podrobno prati intelektualno, moralno i političko formiranje pariskih gimnazijalaca i potonjih studenata, njihove individualne i grupne biografije, ljubavna i politička iskušenja, podvige i tragične udese. I dokumentarni film Jasne Šamić »Quo vadis ’68« podstiče dalja istraživanja, pogotovo time što povezuje konkretne događaje s kontekstom u kojem se odigravaju, i to naporedo, u Parizu i Sarajevu. I ovde se pokazuje analitička prednost sređenih znanja u francuskoj kulturi nad improvizacijama sećanja u našoj haotičnoj kulturi. U takvim okolnostima, onda, olako se izriču odsečni sudovi o pojedincima–učesnicima događaja, bez pouzdanog znanja o samim događajima i o kontekstu u kojem se dešavaju. A kada to ne znamo deluje kao sablažnjiv kuriozitet to što su sarajevskim demonstrantima ’68. govorili Radovan Karadžić i Milorad Ekmečić, koji su se četvrt veka kasnije osvedočili kao protagonisti zločinačke ideologije i politike.
Dabome, razgovori traju i van zvaničnog programa. Saznajem nove činjenice i upoznajem različita njihova tumačenja, i o onome što se nekada zbivalo i o ovom što se potom dešava. Iako sve to traje satima i danima nije toliko naporno koliko na prvi pogled izgleda, jer iskrenost u traganju za istinom i prisne komunikacije – relaksiraju.

U međuvremenu, šetam gradom a u hotelu čitam omiljene pisce (ovom prilikom Nenada Veličkovića i Andreja Nikolaidisa), prelistavam štampu i gledam televiziju.
Obilazim i svoja »kultna mesta«. U knjižari »Buybook«, po običaju, pregledam najnovija izdanja iz književnosti, filozofije, sociologije i istorije. Kupujem tovar knjiga i razgovaram s knjižarima, oslanjajući se najviše na preporuke Damira Uzunovića.
Nezaobilazna je i Baš-čaršija. Nekada sam zalazio u više aščinica, i u svakoj se nečim

sladio. A sada, sveo sam se na »malo paće«. Potom, obavezno, kafa iz fildžana kod čuvenog Sebilja, uz jato golubova (plebejskih, ne rasnih, kakve posmatram u zavičajnom Banatu). Od preteklih para kupujem nešto suvenira, za porodicu i prijatelje (obožavaju ratluk i muštikle). Zaobilazim dućane i pijace s hranom, gde sam nekada kupovao stelju i sireve, što poslednjih godina moram da izbegavam. Češće

predahnem u nekom kafiću, posmatram grad i prolaznike, uživam kad god vidim štogod lepo.
Očekivao sam da ću na zvaničnim skupovima sresti davnašnje prijatelje. Uzalud. A ne mogu sve pojedinačno da obilazim. Izuzetak je Gajo Sekulić s kojim sam u stalnoj vezi svih dramatičnih godina uoči, tokom i posle rata. Prisećamo se uzaludnih napora da, kao »ujdijevci«, sprečimo rat, pa i da mu pružimo snažniji otpor kada je već izbio. Nismo u

tome bili jedini, ali smo ostali malobrojni, izolovani i usamljeni. Posebno je tragičan udes našeg zajedničkog prijatelja Željka Repca, koji je godinama u Mostaru pružao otpor nadolazećem užasu. On je pokrenuo, 1990. godine, okrugli sto o Kosovu, u Mostaru i Prištini, koji će rezultirati zapaženom knjigom Kosovski čvor – drešiti ili seći. Govorio mi je: »Šta si zapeo da obiđeš Most, biće za to

vremena«. A nije bio naivan, s vremena na vreme, dok smo se okupljali u Mostaru, govorio je: »Mi pričamo i pevamo, a oni se naoružavaju«. Kasnije, kada je oružje progovorilo, on je ućutao i bio prinuđen da se s »mešovitom« porodicom negde skloni. A kada se vratio nisu nestale nevolje, pa je u drugom pokušaju uspeo sebi da oduzme život, da se utopi u Neretvi. Ostali smo, mi pretekli prijatelji, dužni da mu obiđemo porodicu i grob, makar i dugo ćutali, o svemu.
U prohladnoj noći, na mostu kod Skenderije, nad nabujalom Miljackom, pokušavam da »sredim utiske«. Poslednji koji me je najviše uzbudio bio je kratak susret, u pauzi jedne

debate, sa sestrom nedavno preminulog Emina Zulfikarpašića s kojim sam se godinama družio u beogradskoj grupi »Živeti u Sarajevu«. Rekla je da zahvaljuje za prijateljski odnos s njenim bratom, a da ne zna, niti može znati, koliko je meni bilo dragoceno prijateljstvo toga osećajnog, pametnog i darovitog čoveka. Da ništa drugo nismo zajedno doživeli, jedna noć u njegovom stanu ostaje nezaboravna, kada je, usred ratnih grozota, satima zanosno pevala Vezira, inače medicinarka, već zaboravljene sevdalinke i stare gradske pesme, iznenađena i sama šta sve počiva u njenom sećanju. Snažna osećanja mogla su se bezmalo prstima opipati. Znali smo, i tada, i te kako da se volimo. A sada, nema Emina,

nema Emira, i Vezira je negde daleko, u Kaliforniji. Mnogi su na razne načine otišli, i u Kanadu, Australiju, Skandinaviju, a mi preostali smo se nekako raštrkali i razišli... Prisećam se i susreta u »Krugu 99«, nakon bombardovanja Srbije i pobede opozicije 2000. godine. Na eksponatima izložbe o otporima ratu i zločinačkoj politici, koje smo na jedvite jade dopremili do Sarajeva, uočavam odsustvo memorije o otporima, posebno empatije prema onima koji su se solidarisali sa Sarajlijama tokom opsade grada, čak se šapatom kazivalo kako Beograd nije dovoljno bombardovan. Ćutim i tugujem.
Sećanje na tople ljubavne struje, u svežoj noći na mostu, iznenada prekida osećaj tihe jeze. Naime, po dolasku u Sarajevo naišao sam na vest u novinama da su neki mladići u tramvaju, usred grada i u prisustvu mnoštva građana, najpre pretukli a potom zaklali gimnazijaca Denisa Mrnjavca. Posle sahrane usledio je revolt, čije se odsustvo često pominjalo na skupovima gde je evocirana ’68. Iskrsava mi prizor pred Katedralom, gde se toga dana okupilo na hiljade građana koji su krenuli u demonstracije protiv vlasti s povicima »Lopovi«, »Izlazite napolje«, »Ostavke«. Gnev je izbio zbog bujanja maloletničke delinkvencije i ravnodušnosti vlasti. Da li će sadašnje nasilje izazvati nove snažnije i uspešnije otpore građana? S ovim emocijama i mislima odlazim s mosta, gegam se ka hotelu, jer morao zorom poraniti da stignem na avion za Beograd.
Po povratku u Beograd čitam Ziju Dizdarevića u Oslobođenju od 11. februara: »Rat, nekažnjavanje najtežih ratnih zločinaca, održavanje međuetničke mržnje, društvena i medijska afirmacija (po)ratnih profitera, prekonoćnih ‘poslovnih uspješnika’ i najtežih kriminalaca – razorili su vrijednosni sistem, tačnije okrenuli ga tumbe. Opšta tabloidizacija bh. medija učinila je tračerske rubrike i crne hronike udarnim sadržajima, a tu je i kičerska afirmacija estradnih ‘umjetnika’, starleta, partijanerica... Nije li ubicama Denisa zasmetalo upravo to što je bio uljudan, skroman, vedar i dobronamjeran mladić?«
Zar ne zvuči poznato? I ne samo u Sarajevu i Beogradu?
Nadam se da će čitaoci u ovom tekstu naći informacije o temama koje ih zanimaju, i da im neće smetati sećanja tamo-amo, i dijagonalno, niti emocije koje ih prate. Pomenuću još jednu. Naime, tokom ovih trodnevnih razgovora u Sarajevu nisam osećao nekadašnju teskobu koja je dugo pratila odnos prema ’68. kao tabu-temi. Naprotiv, puna sloboda mišljenja i kazivanja deluje lagodno, čak kao nešto veoma prijatno u izrazito prijateljskom okruženju. A nove teskobe i zebnje ostavljamo za druge prilike, druge razgovore a verovatno i druge ljude, i ovde i drugde, a, zašto da ne, i za nove uzlete slobode.

	Nebojša Popov