Senka minulih epoha

kao što je i bivalo i kako će – izvesno je – zauvek i biti. Nekada iz famozne senke istorije izranjaju potisnute i prećutane istine, a nekada pak aveti neprevladane prošlosti, sa kojima se uvek mora računati. Banalna je istina da je rešenje toga problema na temelju dokumenata, ali ni dokumenti ne vrede mnogo bez refleksije istoričara koji ih pozicionira u svom vremenu. Postoji i obrnuti proces – istoričar ređa dokumenta tako kako to odgovara njegovoj »zadatoj« istorijskoj istini. Misli se da se tako u izvesnom smislu može odstraniti famozna senka prošlosti, i otuda i teorije o ponavljanju istorije, pri čemu se zaboravlja da se ponavljaju samo određeni obrasci ponašanja, i kulturni obrasci, a ne sami događaji – ostalo je dobro poznato u svakom pristupu prošlosti. Ove napomene ne bi bile nužne da nema događaja koji ne vraćaju i istorijske istine i istorijske bauke i aveti. Ako je do »povoda« to se nađe i iz senke istorije izrone zbivanja za neke zaboravljena. Takav povod je sigurno s razlogom bio susret u Raveni sredinom

oktobra 2007. godine kada je mešovita komisija za teološki dijalog pravoslavnih i katolika objavila opsežniji dokument o misiji Crkve u savremenom svetu i prevladavanju vekovnih razlika između dvaju krila u hrišćanstvu – katolika i pravoslavnih koji su razdeljeni velikim raskolom još 1054. godine. Podela se vremenom manifestovala kao razlika između kulturnih i civilizacijskih krugova Evrope, koja se vidi kao fatalna suprotnost Istoka i Zapada. U momentu kada Evropa traži formulu svog jedinstva ovaj dokument iz Ravene se počeo ne samo različito već i bukvalno senzacionalistički čitati – činilo se i uglednim analitičarima da je to konačno nađen oblik unije razdvojenih hrišćana na najširem prostoru u punim ekumenskim razmerama. Konačno je prevladan raskol iz XI veka i Evropa će početi da diše »na oba plućna krila«. Brzo se pokazalo da stvari ne stoje tako. Evroskeptici i oni nenaklonjeni ekumenizmu nisu bili jedini koji su se oglasili. Kardinal V. Kasper je tešio i jedne i druge – »Vidi se barem crvena nit dijaloga koji traje među hrišćanima«. Ta se nit može opaziti ali radovanje je bilo bez razloga – deseta sesija visoke komisije je ponudila dokument i tu je kraj. Sam papa Benedikt XVI nije uspeo da umiri analitičare i da ih privede skromnijim zaključcima. Senka nekakve unije je bila

dovoljna da skup propadne. Predstavnik Ruske pravoslavne crkve moskovskog patrijarhata Ilarion napustio je skup i to u momentu kada je prevladana i najveća prepreka kada su pravoslavni priznali čak i primat rimskoga pape u stvarima vere u prihvaćenoj formulaciji »prvi među episkopima sa sedištem u Rimu«. Onda su svi prionuli debelim tomovima naučnih disertacija da vide sve to o uniji i ono još neugodnije – o Moskvi kao trećem i poslednjem Rimu. Iz istorijske senke pojavile su se sintagme o uniji koja je zlo po pravoslavne – misli se na uniju sklopljenu u Firenci 1439. godine – i ona o Moskvi koja je jedini i poslednji Rim. Čak i oni koji su mislili da sve o tome znaju bili su zatečeni – naše vreme je istorijske sintagme i zbivanja počelo da čita u savremenom ključu.1 Nisu potrebna veća znanja iz istorije ili teologije da bi se jasno videlo da je problem političke prirode i tiče se savremenih prilika u Evropi. Stoga je

neuspeh u Raveni – nakon napuštanja od strane RPC – doživljen dramatično. Problemi, međutim, nisu novi ni tako nepoznati kako se može nekom učiniti jer o tome i na našem jeziku postoji obimna literatura – ovde će osvrt na firentinsku uniju biti samo podsećanje s povodom.2 Unija u Firenci – potom su sesije nastavljene u Ferari – sklopljena je u jednom dramatičnom trenutku evropske istorije i predstavlja pokušaj da se premosti jaz koji od 1054. deli pravoslavne i katolike, ali i savez Istoka i Zapada pred najezdom sile koja se zvala Otomanska imperija, koji se nametao kao potreba jer je nakon bitke na Marici 1371. bilo jasno u Evropi da se bez nekog sistema kolektivne bezbednosti Evropa ne može odbraniti. Mučna je i sumorna istorija samog susreta u Firenci. Ona nije nepoznata iako se na problem gleda različito među istraživačima – kod nas postoji studija jeromonaha Irineja Bulovića – aktuelnog episkopa bačkog – koja detaljno o tome govori, od koje je u Teološkim pogledima (br. 1, Beograd 1975) objavljen samo otisak. Bez nje je teško ući u ovaj problem, iako ima i drugih autora koji se s njegovim zaključcima ne slažu. Ovde će biti reči samo o osnovnim »porukama« koje se nameću našem vremenu u smislu koji smo napred i naglasili. Kada se istorijski događaj ovako vrati u vremenu on nije samo istorijsko pitanje već i pitanje našem vremenu o čemu govore upravo i napetosti oko neuspeha u Raveni ali i sve ono što se odvija na relaciji Beograd–Moskva–Carigrad i Zapad.

Danas se različito čitaju saborska akta iz daleke 1439. godine, što je po sebi razumljivo. Onaj pak ko pažljivije čita čuvenu bulu sjedinjenja objavljenu na grčkom i latinskom jeziku

6. jula godine 1439. pod patetičnim naslovom – reči su uzete iz biblijskog psalma – Laetentur coeli et exultet terra – mora priznati da sama ideja o jedinstvu nije bila neiskrena. Razloga da se raduju nebesa i da kliče Evropa zaista je bilo. To je bilo jasno i papi Jevgeniju i caru Jovanu Paleologu i carigradskom patrijarhu koji su došli u Firencu i potpisali – potpisali su i predstavnici Ruske crkve – bulu evropskog verskog i političkog jedinstva. No kako je tekao rad sabora bilo je jasno još nešto – predstavnici pravoslavnog Istoka bili su izloženi lukavstvima papske diplomatije. Prve je rukovodio strah od turskog nadiranja, a katolici su mislili da je to prilika da pravoslavne konačno prevedu u »pravu veru«. Danas su poznati primeri najgrubljeg pritiska kojima su bili izloženi predstavnici Vizantije iz raznih izvora, a najvažniji je svakako obimno delo
		Sabor se pocepao na dve struje a to se reperkutovalo na prostoru pravoslavnog Istoka gde su se svuda – pa i u Srbiji – pojavile političke partije u doslovnom smislu reči – u Vizantiji su se zvale »deme« – koje su se opredeljivale »za« i »protiv« unije potpisane u Firenci

jednog člana pravoslavne delegacije, Silvestra Siropulosa, koje nije prevedeno na naš jezik, iako je publikovano paralelno na grčkom i francuskom jeziku. Ovaj bogati istorijski izvor omogućuje solidan uvid u rad sabora, u prilike u Evropi sa nizom detalja koji govore o ljudima u vremenu Evropljanina XV veka.3
Bez uvida u ovo delo nije moguće razumeti uniju u Firenci ali ni ono što se danas događa ili nam se »ponavlja«.
U atmosferi spletki i pritisaka ipak je potpisana bula sjedinjenja ali su stvarni učinci bili mali. Već 1453. pada Carigrad i pravoslavni Istok je pod vlašću Otomanske imperije. Ruski potpis je na dokumentu bio ali je izaslanik moskovski uskoro bio dezavuisan i prognan. Frustracije ljudi onog vremena su bile velike, ali sve nije bilo lišeno ni poveće doze sujeverja, a i to potvrđuje napetosti u kojima je sabor radio.4 Kuga je harala Evropom a glasnici smrti su bili za ljude onog vremena realnost. Rad sabora je ipak odredio i dao mu smer očekivanog neuspeha episkop iz Efesa Marko Evgenik koga naša SPC u zvaničnom kalendaru pominje pod imenom sveti Marko Efeski svake godine 1. februara. On je odbio da potpiše bulu sjedinjenja i njegovi su argumenti danas dobro poznati – on se plašio da katolici ne »pounijate« pravoslavce i tako se sabor pocepao na dve struje a to se reperkutovalo na prostoru pravoslavnog Istoka gde su se svuda – pa i u Srbiji – pojavile političke partije u doslovnom smislu reči – u Vizantiji su se zvale »deme« – koje su se opredeljivale »za« i »protiv« unije potpisane u Firenci. Marko Efeski je u tom završnom delu sabora bio u manjini – bio je bezmalo sam – ali je njegov stav nagnao papu Jevgenija da izrekne gorko priznanje – »Elem, ništa nismo uradili«. Veliki pobornik

pravoslavlja M. Evgenik, vladika iz Efesa, nije ostao sam u tome; on je sve koji su potpisali bulu sjedinjenja – a to su bili i car i patrijarh – nazvao izdajnicima koji su se »prodali za šaku zlata«. Za njega su oni bili osvedočeni »izdajnici i plaćenici«, kako sam naglašava, iako mnogi istoričari dovode u sumnju tačnost njegovih izjava. Istorija i legende se često prepliću, ali ostaje istina koju istraživač izvodi refleksijom i
		Naša Crkva i vladar Srbije despot Đurađ Branković bili su jedini koji nisu hteli da prisustvuju saboru u Firenci

uvidom u sva dokumenta i celinu prilika. Unija u Firenci je propala i vreme je pokazalo da unije nisu »model« za vaspostavljanje hrišćanskog jedinstva koje se mora tražiti po principu jedinstva u različitosti. Tako da danas ne bi valjalo ići po principu proste

analogije, iako mnogi upravo to čine i plaše jedni druge »unijaćenjem«. U pomenutim memoarima S. Siropulosa postoji mnogo podataka o držanju vladara Srbije i SPC u vreme firentinske unije. Naša Crkva i vladar Srbije despot Đurađ Branković bili su jedini koji nisu hteli da prisustvuju saboru u Firenci. Poznavajući stanje u Srbiji, iz Vizantije su poslali u više navrata posebnu diplomatsku misiju sa zadatkom da Crkvu i vladara Srbije pridobiju za odlazak u Firencu – računalo se na despoticu Irenu koja je bila Grkinja, a u narodu srpskom je ostala zapamćena po nadimku Prokleta Jerina. Crkva je – po tvrđenju istoričara SPC – jedva davala znakove života, bližio se kraj srpske države, a despot već nije mogao da kontroliše ni Golubac ni Stalać iz prestonice Smedereva. On je ostao uporan u stavu da ne razgovara sa Latinima i to je saopštio izaslanicima vizantijskog pravoslavnog imperatora sasvim jasnim rečima koje zvuče zbunjujuće – »Ja sam ovde sused

Latina i imao sam u mnogo navrata odnose s njima. Mnogo sam razgovarao s njima, dobro znam jezik kojim govore, njihove stavove i njihove običaje. Budući da sam u toku sa svim što se njih tiče, ja neću da šaljem delegaciju na sabor«. Despotova država je imala – tako kaže Č. Mijatović – »tri sreza«; bila je zaista »invalidska država«; ali je on ostao ponosan i ta se država ugasila već nekoliko godina nakon pada Carigrada – padom Smedereva. Ako bi se reklo da se nama istorija ponavlja bio bi to primer zaključivanja po principu proste analogije, jer ispravnije je reći da se ponavljaju ne okolnosti već obrasci ponašanja.
Stoga u ovom podsetniku s povodom o firentinskoj uniji neće biti reči o tome kako se ona danas u nauci ocenjuje.5

Saborski oci Istoka i Zapada okupljeni u Firenci nisu rešili crkvene sporove – u dogmatskoj ravni se otišlo napred ali problem primata rimskog biskupa je ostao kamen spoticanja – niti su izgradili neki održivi model budućih potraga za jedinstvom hrišćana. Sve potonje unije nisu uspevale iz istog razloga: razlog je bio političke prirode i Evropa je ostala razdeljena upravo u trenutku kad joj je jedinstvo bilo najpotrebnije. Pad Carigrada 1453, potom i pad Smedereva su datumi: odjeci sabora u Firenci bili su znaci nejedinstva od Balkana do daleke Rusije. Na ulicama Carigrada, ali i na ulicama drugih gradova na Istoku, na masovnim zborovima mogla se čuti parola koja je zlokobno zvučala – Bolje pod Prorokov turban nego pod papsku tijaru.
Tada se javlja teorija o Moskvi kao trećem i poslednjem Rimu čiji magični sjaj ne gasne vekovima.
U blizini grada Pskova u Jelizarovom manastiru kaluđer Filotej je izrekao – u pismu velikom knezu – jednu patetičnu frazu koja je odražavala realno stanje stvari na pravoslavnom Istoku – »dva su Rima pala, treći – Moskva – stoji, a četvrtoga neće ni biti«. Iz sačuvanih spisa ovog mislioca – koji su objavljeni 1901. godine – znamo dve važne

činjenice. Filotej je imao precizna saznanja i odlično je razumevao geopolitičku situaciju u Evropi: on je Moskvi namenio ulogu trećeg Rima i to je bio izvor crkveno-imperijalne ideje koja je tokom istorije menjala oblike ali je suština ostajala ista. Mora se priznati da je Filotej bio ideolog takvog formata i umeća da mu na tome mogu zavideti ideolozi sve do današnjeg dana. Rusija je preuzimala pravo »prejemstva« i sebe je smatrala jedinim čuvarem prave vere – svi ostali hrišćani su jednostavno otpadnici i jeretici. To traje do danas u konzervativnoj crkvenoj svesti ali traje i kao obrazac imperijalne državne politike
		Ako bi se reklo da se nama istorija ponavlja bio bi to primer zaključivanja po principu proste analogije, jer ispravnije je reći da se ponavljaju ne okolnosti već obrasci ponašanja

i velikih i malih naroda. Brojni su primeri koji se mogu navesti – i koje smo navodili u mnogo navrata – kao potvrda trajanja ovog obrasca kojem se ideološki uspeh sigurno ne može sporiti. Uostalom, ideološki obrasci–slogani i ne moraju biti tačni, njima je dovoljna uvek inspirativna magija koja ih čini privlačnim. Onaj ko je pažljivo čitao poznati spis Justina Popovića Pravoslavna crkva i ekumenizam, objavljen u Solunu 1974, lako će se setiti o čemu je ovde reč. Jedan naš ugledni teolog i crkveni velikodostojnik to pregnantno formuliše – »Evropa se može ujedinjavati na ekonomskom, političkom i svakom drugom, ali ne i na crkvenom planu. Može, ali samo u odustajanju od zabluda koje je Rim promovisao u proteklih 950 godina. Ne može se govoriti o ujedinjenju crkava, one se ne mogu ujediniti takve kakve su, nego o prisajedinjenju Crkvi«.
Firentinska unija nije samo istorijsko akademsko pitanje – sudeći po mnogo čemu ona je više od toga.

1 Manje se zna – a u Srbiji publiciteta skoro da nije ni bilo – da je sve počelo u Beogradu 2000. godine kada su načinjeni prvi koraci u istorijskom susretu. Tada se iz Beča oglasio vladika Ilarion – ovaj koji je napustio susret u Raveni – sa »zvaničnim protestom« i pokazalo se da Moskva i RPC ne prihvataju jedinstvo sa katolicima. Vladika Ilarion je daroviti teolog, poliglota i godinama je već u Beču i Briselu kao zvaničnik RPC akreditovan kod struktura EU. Vladika Ilarion nema ništa protiv saradnje sa katolicima u »sferi morala«, ali problem otvoren 1054. formuliše upadljivo drugačije, za njega »jaz« nije premošćen i neće skoro to biti – »Jaz koji postoji ne deli tek katolike i pravoslavne, već bi se pre moglo reći da on razdvaja tradicionalne hrišćane i one koji su liberalno nastrojeni«. To je, naravno, tačno i zbog toga on ostaje tradicionalista sa Istoka koji se boji svakog otvaranja. On je svestan da se određene razlike u liturgijskim obrascima – čak i filioque i pričešćivanje u oba vida – mogu prevazići, ali papski primat je za njega simbol neke i nekakve prevlasti Zapada nad Istokom. Tako se na sceni savremene Evrope, koja gradi jedinstvo u različitosti, vratila i teorija iz XVI veka o Moskvi kao trećem Rimu, zajedno sa firentinskom unijom iz daleke 1439. godine, kada je Evropa pokušavala da nekako premosti pomenuti jaz.
2 Beogradska Republika je o tome objavila u svoje vreme više priloga različitih autora. Objavljen je i naš ogled pod naslovom »Strah od Zapada«, koji se može naći i u našoj knjizi Sjaj i beda utopije (izdanje »Srpska reč«, Beograd 2006, str. 93–111) sa nešto širim uvodom. Sve je bilo predmet – ako ništa drugo – zanimljivih polemika u novinama.
3Les »memoares« du Grand Ecclesiarque de l’Eglise de Constantinople sur le concile de Florence 1438–1439, Pariz 1971, na grčkom i francuskom jeziku, sa odličnim komentarima V. Laurenta.
4 U memoarima S. Siropulosa (IX, 10–12) imamo jedan karakterističan detalj. Vizantijski car Paleolog je u dvoranu ulazio i u plenumu govorio obavezno vodeći svoga psa. Za sve vreme dok je car govorio pas koji je ležao kraj carevih nogu nije prestajao da laje i niko ga nije mogao umiriti – lajao je sve dok car nije završio izlaganje ex cathedra. To su svi prisutni shvatili kao sasvim jasno predskazanje da se sve neće dobro završiti, a tako je i bilo.
5 Godine 1989. u pariskom naučnom časopisu Simvol, koji u Parizu izlazi na više jezika, objavio je iguman Inokentije Pavlov »pogled iz Moskve« na firentinsku uniju – on ističe da događaji iz vremena unije »definišu državno-crkvenu ideologiju moskovskog samodržavlja u XV i XVI veku«. Tada je ruska država formulisala svoju ideologiju koja se zapravo vekovima nije menjala. Od XI veka – to je godina raskola 1054. – u Rusiji je negovan antilatinski diskurs u publicistici sa famoznim spiskovima latinskih »jeresi«, dok je Rim nastojao da prodre sve dublje u Rusiju upravo s idejama unije. Bilo je u Rusiji i suprotnih tendencija; one su dolazile često s juga Evrope, iz Srbije posebno. I pre unije u Firenci imali smo i jednog Grigorija Camblaka – pisca žitija Stefana Dečanskog – koji je bio aktivan i cenjen u Rusiji. Sve se prelamalo u dogmatskoj ravni kao teorija o pravu »prejemstva« koje je – tvrdilo se – posle pada Carigrada godine 1453. prešlo na Rusiju i Rusku pravoslavnu crkvu. Pavlov, koji odlično poznaje izvore, smatra da se to ne može danas bukvalno poimati, iako i takvih poimanja ima i u Rusiji i u Srbiji.