U eri »trijumfa liberalizma« treba se podsetiti značajnog razlikovanja između »revolucionarnog francuskog liberalizma«, koji je označavao »moralni suverenitet (siromašnih) građana«, i »konzervativnog engleskog liberalizma«, koji naglašava, pre svega, pravo privatne svojine i konkurenciju privatnog interesa na tržištu (Lj. Tadić, 1988, 346); iz čega proizlaze i različite koncepcije građanskog i kapitalističkog društva. A u savremenoj liberalnoj demokratiji dominantnu poziciju ima nasleđe engleskog

rada već učestvuje i u delu vlasništva kapitala kao radnik–akcionar i u tom kontekstu treba istraživati i prirodu savremenog sukoba u kapitalizmu.
Šta se u tom pogledu promenilo u odnosu na klasični sukob rada i kapitala? Da li je uspostavljen partnerski odnos između oba aktera u procesu ekonomskog i društvenog razvoja? Odnosno da li moderna država podjednako štiti i stečena prava iz radnog odnosa i prava većinskog (državnog ili privatnog) vlasnika kapitala? Sledeći tradiciju engleskog liberalizma, pravo privatne svojine je uzdignuto na pijedestal vrhunske vrednosti, s jedne strane, redukujući pluralitet svojinskih odnosa, a s druge strane prebacujući zaštitu na prava privatnih posednika svojine, koji dobijaju punomoćje da arbitrarno regulišu prava iz radnih odnosa.
Ovaj problem se najeklatantnije pojavio u zemljama u tranziciji, a čini se da je u Srbiji najakutniji, što se ispoljava u sledećem: a) u apsolutizaciji privatizacije u procesu svojinske transformacije, sa otvorenim ignorisanjem akcionarske svojine radnika i poricanjem uloge javnog dobra/strateški važnih državnih preduzeća i ustanova, i b) u drastičnom ograničavanju vekovima sticanih prava radnika, koji se i dalje tretiraju kao najamni radnici, koji lako mogu biti zamenjeni zahvaljujući velikom broju nezaposlenih (a koji se uvećava upravo zbog skoro neograničenih prava novih vlasnika). Da država štiti prvenstveno nove vlasnike (čak i ne pitajući se o kredibilitetu kupca i kojim parama je kupljena firma, a najčešće više firmi i da li se stvaraju novi privatni monopolisti) može se lako dokazati uvidom u dosadašnji proces privatizacije u Srbiji: na pritužbe radnika akcionara i sindikata da novi vlasnik ne ispunjava preuzete obaveze i da upropašćuje preduzeće, inspekcije Agencije za privatizaciju prihvataju »dokaze« vlasnika da je izvršio svoje obaveze, iako se na osnovu postojeće dokumentacije pokazuje suprotno (videti: analizu događaja u »Šinvozu« u Zrenjaninu u Republici br. 422–423, 2008, što je samo jedan od brojnih sličnih slučajeva, na koje ukazuje Savet za borbu protiv korupcije).
Ovaj problem se očituje i na slučaju »Jugoremedije«, koji već tri godine puni stranice Republike (i još nekih medija), koji pokazuje kako je teška i bolna borba radnika akcionara u dokazivanju svojih vlasničkih prava, potvrđujući činjenicu da država štiti i vlasnika koji naočigled javnosti dovede preduzeće na rub propasti, ignorišući i rešenja pravosudnih institucija; a i kada konačno bude raskinut ugovor sa bivšim kupcem država ne žuri da registruje novonastalu strukturu vlasništva, pa i »... čitavu godinu dana nakon raskida ugovora država nije preuzela odgovornost za svoj deo vlasništva«, te firmom i dalje upravlja »kontroverzni biznismen« (»Otimanje od očaja«, Republika br. 422–423, str. 23). Pitanje je da li će kroz slične Scile i Haribde prolaziti i akcionari »Šinvoza«, jednog od najstarijih industrijskih giganata u Zrenjaninu koji postoji već sto godina i da li će i toj firmi biti dodeljena sudbina da propad(ne)a; odnosno da li će radnici u toj firmi imati snage za dugotrajnu borbu, ne samo protiv zloupotreba novog vlasnika, već i protiv države koja se oglušuje o njihove žalbe na pogubno ponašanje istog i njegovo kršenje svih preuzetih obaveza?

Vratimo se na šire teorijsko i praktično pitanje: kako se ovakvi i slični događaji odražavaju na klasne odnose, tj. da li iščezavaju klase i njihovi sukobi ili se jaz između onih koji imaju (ogromno bogatstvo) i onih koji nemaju prava na svoj udeo u vlasništvu i čak ni elementarne uslove za život – produbljuje u okvirima sve prekomernije socijalne diferencijacije, koja destabilizuje sadašnje srbijansko društvo.1 U kontekstu promena u postoktobarskoj Srbiji klasne razlike dobijaju drugačije oblike, pored sukoba radnika i poslodavaca, vlasnika korporacijskog dela kapitala i vlasnika privatnog kapitala, dobijaju dakle i šire značenje u pogledu produbljivanja jaza između različitih slojeva društva i sve

borbe pluralni i zahtevaju različite strategije, ali se ne sme prevideti ni obnavljanje novih oblika »klasnih sukoba«. Ono što povezuje tu skalu raznovrsnih sukoba jeste suprotstavljenost hegemonističkih sila/moći i obespravljenih »aktera« lišenih moći.
U ovom kontekstu akcenat je na jednom od novih/starih sukoba, koji izbija nanovo na površinu sa »invazijom neoliberalizma« (P. Burdije), koja briše sa mape društvene strukture trudbenike koji i dalje žive samo od svog rada (lišeni prava vlasništva), budući da se i dalje tretiraju samo kao pogonska snaga za uvećavanje kapitala novih korporacijskih sila i njihovih protagonista. Drugim rečima, nije samo nejednaka raspodela društvenog bogatstva motivator novih sukoba između radništva i ekskluzivnih vlasnika kapitala, već i opstajanje starih oblika moći onih koji su prigrabili sav društveni kapital i podrška države u legalizovanju jednostranog shvatanja svojinskih oblika i svojinske transformacije.
O potrebi vraćanja sfere rada u žižu savremenih sukoba pišu poznati filozofi i sociolozi,2 ali na to ukazuju i empirijska istraživanja, koja pokazuju da se ni u poimanju »rada« i prava na rad, kao i prava iz rada nije skoro ništa u suštini promenilo: rad je i dalje tegoba i muka (bez obzira na sve tehnološke inovacije) i u najvećem delu populacije samo sredstvo da se preživi. To je daleko, moglo bi se reći nekoliko svetlosnih godina, od novog, modernog pojma »radnika«, kao ravnopravnog i kreativnog učesnika u procesu društvenog razvoja i društvenog učešća u raspodeli stečenog bogatstva, što se odnosi ne samo na poimanje radnika akcionara, već i radnika kao glavnog aktera »proizvođenja« svih oblika društvenog života i jednakopravnog nosioca proklamovanih ljudskih i građanskih prava. Nasuprot tome rad i danas nosi oznaku ropstva i otuđenosti vis-a-vis aktivnosti privilegovanih slojeva, umesto shvatanja rada kao osnovne (ljudske) vrednosti. Stoga je emancipacija ljudskog potencijala kroz rad i dalje nedostižna težnja za većinu učesnika u radnom procesu.

Kako se navedene globalne tendencije primaju u Srbiji na početku novog milenijuma u procesu tranzicije?
(1) Poenta je u načinu na koji je protumačen koncept svojinske transformacije, gde je a) pluralni oblik svojinske transformacije redukovan na pretvaranje svih drugih oblika u privatno vlasništvo; b) shodno tome, uništavanje državne svojine nad strateškim industrijskim privrednim objektima i poljoprivrednim gazdinstvima i stvaranje privatnih monopola; c) zloupotreba procesa privatizacije u cilju ostvarenja privatnih/partijskih interesa (širenje korupcije na vrhu piramide vlasti, legalizacija pranja novca i ilegalno stečenog bogatstva, jeftina rasprodaja državne imovine u političke svrhe, izigravanje zakona o sukobu interesa itd.).
(2) Nepriznavanje i obezvređivanje akcionarske svojine svodi se: na podelu besplatnih akcija zaposlenima, koje jeftino kupuje novi vlasnik i na taj način uvećava svoj udeo u vlasništvu i svoju moć nad radnom snagom. Analizirani slučajevi problematične privatizacije pokazuju da su u tom procesu uvek gubile korporacije »malih akcionara« u korist privatnih kupaca koji često nisu ispunjavali ni osnovni zahtev da je njihova delatnost u skladu sa delatnošću firme koju kupuju (a budući da je bilo slučajeva da su i lica koja su bila optuživana za kriminalne radnje ili bila na poternicama za utvrđeni kriminal, ili lica sa potpuno nepoznatim izvorima prihoda, dobijala na tenderima, pokazuje da Agencija za privatizaciju nije vršila ni elementarnu kontrolu u procesu privatizacije3); i da su komisije za tendere, ipak, i u problematičnim slučajevima davale prednost privatnom kupcu, uprkos upornom dokazivanju radnika akcionara, koji su takođe učestvovali na tenderu, da su prekršene osnovne uredbe o procesu privatizacije (o čemu postoje opširni i konkretni izveštaji u analizama koje je sačinio Savet za borbu protiv korupcije).
(3) Državne inspekcije pod ingerencijom Agencije za privatizaciju prelazile su preko očiglednih kršenja ne samo zakonskih obaveza novih vlasnika već i problematičnih procena vrednosti preduzeća koja se prodaju i ignorisale su besmisleno nisku procenu zahvaljujući sprezi sa konsultantskim firmama koje su vršile procenu i prisilnim stečajevima preduzeća predviđenih za privatizaciju (nekontrolisani rad trgovinskih sudova i stečajnih upravnika), što je izazivalo sumnju o korupciji, koja se tek posle nekoliko godina samo delimično dokazala.

Da li je to sudbinski proces, kao neminovnost jednodimenzionalnog shvatanja globalizacije i »prelaza iz socijalizma u kapitalizam« u Srbiji i u drugim zemljama bivšeg »realnog socijalizma«? Odnosno da li se u 21. veku mogu nalaziti opravdanja za ponavljanje beskrupuloznih oblika »tranzicije« s kraja 18. veka u vidu »prvobitne akumulacije kapitala«, ignorišući sva iskustva razvijenih demokratskih društava pre invazije neoliberalne koncepcije, koja priznaje samo čistu ekonomsku racionalnost (M. Vujošević, 2004) i utilitarne vrednosti naglašenog ekonomizma?
Ako se prihvati fatalizam u pogledu kretanja savremene istorije, tada nema mesta pitanju o novoj ulozi radnika akcionara i njihovoj mogućnosti da utiču na koncipiranje i ostvarenje alternativnih modela društvene transformacije. I tada će pojedinačni slučajevi borbe protiv uništavanja privrednih resursa i društvenog bogatstva u korist »tajkuna« ostati marginalni pokušaji, čiji će uspeh zavisiti isključivo od hrabrosti i spremnosti na sve rizike, kao i od izdržljivosti onih koji su se upustili u takve pokušaje; a tada će i svi drugi koji krenu tim trnovitim putem morati prolaziti kroz neravnopravnu borbu sa predstavnicima moći (među kojima su sve više i takozvani veliki biznismeni, najčešće udruženi sa političkim moćnicima) bez izvesnih izgleda na uspeh.
Stoga je danas aktuelno pitanje: mogu li radnici i drugi subjekti/grupe pogođeni tako shvaćenom »tranzicijom«, koja nas, u stvari, vraća unazad, da se suprotstave ovakvom napredovanju nepovoljnih trendova, koji sigurno neće omogućiti da Srbija postane »normalno društvo«; jer tamo gde je broj »gubitnika« znatno veći od broja »dobitnika«, gde se jaz između bogataša/tajkuna i sve masovnije zastupljene sirotinje iz dana u dan povećava, gde se podstiču najgore strane potrošačkog društva i tržišne konkurencije, bez moralnih normi i principa socijalne pravde – sigurno se ne može ići u susret normalizaciji ljudskih i društvenih odnosa.
To su shvatili radnici nekolicine opljačkanih preduzeća u Srbiji, koji se nisu pomirili sa takvom »sudbinom« (tu je na prvom mestu »Jugoremedija« i grupa radnika akcionara na

građanstva prema takvim pokušajima (što je slučaj »Jugoremedije« pokazao) i to će jačati samopouzdanje u poduhvat i kod samih učesnika. Činjenica da se u Zrenjaninu nagoveštavaju novi »slučajevi« takozvane radničke inicijative/participacije ohrabruje i druge, koji su ugroženi primenom loše shvaćene tranzicije, da preduzmu slične akcije.
Reč je i o širem i dubljem značaju talasa aktiviranja radnika akcionara, koji mogu da pokrenu demokratsku transformaciju društva odozdo,što i jeste glavni smisao dosledno shvaćenog procesa demokratizacije. Ali da se ne bi u svakom pojedinačnom slučaju ponavljao »hod po mukama« i da bi se izbeglo da pobedu odnesu oni faktori koji su i proizveli probleme, treba raditi i na tome da se na makroplanu postave neophodni zahtevi: 1) o izmeni zakona o privatizaciji i preciznom definisanju pojma trodimenzionalne vlasničke transformacije, 2) o promeni zakona o radu na osnovu preispitivanja retrogradnih odredbi kojima se ukidaju stečena radnička prava i daju prevelika ovlašćenja privatnim vlasnicima da bez kontrole sprovode mere radi zadovoljavanja isključivo svojih interesa; 3) za utvrđivanje sankcija za sve vrste zloupotreba u sferi rada i radnih odnosa. Ovde napominjem zahteve koji se odnose prvenstveno na sferu rada, budući da je pravo na rad – živeti od svoga rada – jedno od osnovnih ljudskih prava i osnovna/zajednička nit svih drugih prava, da bi svaki građanin bio tretiran jednako pred zakonom (to je principijelno načelo liberalne/demokratske države).
Primer generalne solidarnosti dali su nedavno udruženi radnici brojnih firmi, njihovi sindikati,4 zajedno sa studentima i srednjoškolcima u Francuskoj, u znak protesta protiv nameravanih izmena u zakonu o radu (u retrogradnom smislu), koji su izazvali opštu blokadu funkcionisanja sistema, zbog čega su predstavnici vlasti morali da popuste. Može se na to primetiti da je Francuska zemlja sa vekovnom demokratskom tradicijom, ali takva tradicija se stiče upornošću i aktivnošću građana, na iskustvima borbe za ostvarenje zagarantovanih prava (jer nema danas, bar u Evropi, ustava u kojem nisu deklarativno zagarantovana osnovna ljudska/građanska/radnička prava). Srbija je u težoj poziciji, jer građani tek treba da uče koja su im prava ustavom zagarantovana; ali i da se uče kako da se bore za njihovo ostvarenje, kako da izađu iz dugotrajnog nasleđa pasivnosti/paternalističkog shvatanja odnosa prema vlasti i svima koji imaju moć, i kako da aktiviraju i preuzmu odgovornost za svoju budućnost. To sigurno zahteva vreme i menjanje vlastitih navika i karakteristika, ali s tim treba početi odmah, da nas gubljenje vremena ne bi vratilo u periode za koje smo smatrali da su iza nas posle događaja u 2000-im godinama. Što se bude više razvijala solidarnost s onima koji u datom momentu započinju borbu protiv samovoljnih struktura moći, veći su izgledi na uspeh, ali i očekivanja da će i drugima, kada im zatreba pomoć, biti uzvraćena neophodna solidarnost. Na taj način pojedinačni slučajevi otpora postaće transparentni i formiraće se šire polje javnosti koja je značajan činilac u širenju demokratskog potencijala građana i samog društva.
Predavanje letargiji i pasivnoj rezignaciji5 vodi nas izravno u prošlost i potpunom predavanju manipulacijama političkih i ekonomskih moćnika, što predočava samo još dublje tonjenje i ponovo počinjanje od nule. Smatram, međutim, da je počinjeno već dosta nepravdi u takozvanoj demokratskoj tranziciji i da je krajnje vreme da dođemo k sebi i prihvatimo odgovornost za put kojim će dalje ići Srbija, odnosno mi u njoj. Ali, verujem da aktivizacija stanovništva može i treba da počne od radništva, zato što su oni na svojim leđima najviše osetili sve tegobe ove bolne tranzicije i nalaze se više nego drugi u stanju na koje je ukazao jedan od rodonačelnika liberalne demokratije, Džon Stjuart Mil, rekavši da, kada su ugroženi elementarna egzistencija i osnovna ljudska prava, građani imaju pravo na pobunu. Zato apelujem na one koji su najugroženiji da se pokrenu i svojim upornim aktivnostima prinude vlastodršce da prestanu da nam kroje sudbinu prema svojim sebičnim (partijskim) interesima, jer ćemo samo tako, ako se i svi drugi solidarišemo u tome, sprečiti da ponovo proživljavamo najtamnije strane naše istorije. Suprotstavimo se, stoga, očaju i pokažimo da otpor samovlašću ima smisla i da može da dovede do željenih rezultata, u pravcu stvaranja uslova za normalan život i za ostvarenje prava da se od poštenog rada može živeti. Za to već imamo dokaze u Zrenjaninu, koji mogu da nam budu putokaz šta nam valja i šta se može činiti da se uspravimo kao slobodni ljudi svesni svojih ljudskih prava.