Ideja evropske integracije
nije novijeg datuma i ne pripada samo drugoj polovini
XX veka. Naprotiv, brojni razlozi ekonomske, političke,
kulturološke ili vojne prirode o stvaranju evropske
zajednice naroda postojali su i mnogo pre ovog
našeg vremena. Nosioci ideja evropske integracije
od ranog XVI stoleća i kroz sve vekove docnije
bili su ugledni evropski državnici, učeni ljudi
i intelektualci.
Prvi nosilac »grand decision« (velike odlučnosti)
o stvaranju zajednice država čuvara evropskog
mira bio je francuski vojvoda Maksimilijan de
Sali (1560–1641). Njegovu koncepciju evropske
federacije trebalo je da čine »hrišćanske republike«
koje bi, u zaštiti mira, predvodila Francuska.
Značajan doprinos ideji evropske zajednice naroda
dao je »otac međunarodnog prava« Holanđanin Hugo
Grocijus (1583–1646) koji u svojim pravnim studijama
Slobodno more (1609) i
O pravu rata
i mira (1625) nastoji uspostaviti takav sistem
normi ponašanja koje bi, ako već ne mogu da obezbede
mir, ublažile i ograničile okrutnosti rata. Sent
Pjer (1658–1743), Francuz izrazite demokratske
orijentacije »oštro usmerene protiv apsolutističke
vladavine Luja XIV«, govorio je »o federativnoj
zajednici suverenih evropskih država«. On je razvio
jedan projekat evropske republike, koji treba
da čini stabilna alijansa država sa svojim organima,
kao što je »parlament saveza« ili »kongres saveza«.
Francuski filozof politike Šarl Monteskje (1689–1755)
štampao je 1734. godine spis političko-pravnog
sadržaja sa »idejom
|
univerzalnog evropskog
ujedinjenja«, a Žan Žak Ruso (1712–1778)
imao je rukopis pod naslovom: »O federaciji
kao sredstvu koje kombinuje korist malih
republika sa velikim državama,
posvećen ‘ideji i stvaranju specifične
evropske federativne asocijacije’«. Ovaj
rad predstavlja neku vrstu anticipacije
ideje evropske federacije koja i danas
odiše svežinom i aktuelnošću. Jednu zanimljivu
»profederativnu evropsku poziciju«XVIII
veka nalazimo kod nemačkog filozofa Imanuela
Kanta (1724–1804). U njegovom rukopisu
»Ka večnom miru« iz 1795. godine izneta
je koncepcija jedne »federalno organizovane
Evrope republikanskih država« koja se
oslanja na dva osnovna principa – građanski
ustav u svakoj državi treba da bude republikanski,
a međunarodno pravo treba da se zasniva
na federalizmu slobodnih država.
»Profesionalni revolucionar«, kako na
novom tako i na starom kontinentu, podjednako
i Englez i Amerikanac, maštar o republikama
širom sveta i pravima čoveka – Tomas Pejn
(1737–1809) – nadahnuto je pisao o savezu
republika Evrope i Amerike. Veliki zagovornik
»ideje evropejstva« bio je poznati književnik
Viktor Igo (1802–1885). On je vizionarski
izneo ideju evropskog zajedništva i kohezije,
koja dva veka kasnije dobija puni socijalni,
kulturni i politički značaj. »Naš kontinent
će biti država jednog naroda. Neće biti
granica ni carine, ni zabrana, biće samo
slobodnog protoka roba i ljudi. Treba
stvoriti jedinstven
|
|
|
novac na kontinentu, metalni i papirni, koji bi
za jemstvo imao kapital cele Evrope, a za motor
pokretač slobodnu aktivnost 200 miliona ljudi.
Taj novac zamenio bi postojeće apsurdno monetarno
šarenilo sa likovima vladara koji su uzrok narodnog
osiromašenja«
, pisao je Viktor Igo davne
1855. godine.
Dvadesetih godina XX veka, odmah nakon okončanja
Prvog svetskog rata, projekat ujedinjene Evrope
dobio je nove podsticaje. Paralelno uz
Društvo
naroda rađa se
Panevropski pokret
u kojem značajnu ulogu ima austrijski grof Kudenhof-Kalergi
(1894–1972). On je najpre izdao jedan manifest
pod nazivom »Panevropa«, a potom je organizovao
Panevropski kongres u Beču 1926. godine
.
Drugi svetski rat i nacionalsocijalistička histerija
nisu uspeli da uguše ideju ujedinjenja evropskih
država. U najvećoj žestini ratnog požara koji
hara Evropom i svetom, nemački sveštenik Hans
Šenfild promovisao je 1942. godine u Stokholmu
manifest u kojem se zalaže za evropski savez država
slobodnih nacija sa zajedničkom vladom i učešćem
Velike Britanije, Poljske i »češke nacije«.
Članovi
Pokreta otpora u Francuskoj, Belgiji i Holandiji
delili su ubeđenje prema kojem »zajednička Evropa«
treba da bude zasnovana na principu dobrovoljnog
davanja pristanka svih evropskih naroda, a takvu
»zajedničku Evropu« nije poželjno da vodi jedna
snažna država ili savez jakih država!
Svoju pravu i ozbiljnu realizaciju ideja evropskog
ujedinjenja dobija tek nakon Drugog svetskog rata.
Prvi predstavnik jedne države »na nivou vlade«
koji evropskom ujedinjenju daje izuzetan doprinos
i neprocenljiv početni impuls bio je britanski
premijer Vinston Čerčil. On je 1946. godine u
Cirihu izjavio sledeće: »Ako Evropa treba da se
spase od neograničene bede, od konačne propasti,
moramo da izgradimo novo poverenje u evropsku
porodicu naroda... i da joj damo političku strukturu
u kojoj Evropa može da živi u miru, sigurnosti
i slobodi... Postoji samo jedan lek. Moramo stvoriti
neku vrstu Sjedinjenih Država Evrope, a prvi korak
ka tome mora biti konstituisanje Evropskog saveta.
Ako na početku sve
evropske države
ne budu htele ili mogle da pristupe Uniji, ipak
moramo da krenemo sa poslom i da one evropske
države koje to hoće i mogu, povežemo i ujedinimo...«
U posleratnoj fazi tzv. hladnoratovske politike
od 1945. do 1950. centralna preokupacija evrointegracija
je nacionalna i državna bezbednost. Tada je definisan
zajednički evropski interes i osnovni koncept
međusobnog državnog povezivanja. U periodu od
1950. do 1957. evropskoj zajednici pristupilo
je prvih šest zemalja–članica osnivača: Francuska,
Nemačka, Italija, Belgija, Holandija i Luksemburg.
Tada su, pored
Evropske zajednice za ugalj
i čelik,utvrđeni i okviri Zajedničke evropske
odbrane (koja docnije završava u NATO varijanti).
Danas, 2008, EU ima 27 zemalja članica. Poslednje
primljene države bile su Bugarska i Rumunija,
a po protokolu sledeća država za prijem je Hrvatska.
I dok sve zemlje Evrope pažljivo grade međusobne
integrativne spone, Srbija uporno i bahato ruši
sve mostove sa EU. Taj poslednji porušeni most
je nepotpisan Sporazum o stabilizaciji i pridruživanju
28. januara 2008. Predsednik Vlade Srbije i ministar
za KiM poslali su jasnu i tvrdu poruku Briselu
da Srbija treba da odbije potpisivanje SSP. Uprkos
tome, Brisel je ponudio Srbiji »politički sporazum«
kao odložnu kartu za EU.
Integracija Srbije u EU opet je na novom početku!
Srbija se bolje oseća kad je napuštaju (Crna Gora,
Kosovo) nego kad treba da se uključi u civilizovanu
zajednicu država. Srpske vlasti ne privlače temeljni
principi evropskog zajedništva: slobodan protok
ljudi, roba, usluga, novca, nauke i znanja, obrazovnih
standarda, kulturnih obrazaca itd. Vlast u Srbiji
ne računa šta sve Srbija gubi usporavanjem tempa
ulaska u EU. Ona ne uzima u obzir ni da su sve
okolne zemlje odavno potpisale SSP. Na primer:
Mađarska 1995, Bugarska 1995, Rumunija 1995, Slovenija
1999, Hrvatska 2005, Crna Gora 2007. godine itd.
Šta Srbiju sistemski i sistematski usporava na
putu u EU? Odakle se decenijama u Srbiji taloži
nepoverenje prema Evropi i prema kulturi evropskih
naroda?
Odgovor na ova pitanja sadržan je u rigidnoj kleronacionalističkoj
strukturi vlasti koja se opire modernizaciji i
reformi srpskog društva, u mitomanskoj opsesiji
nacionalnom prošlošću koja se ugrađuje u sadašnjost,
u smišljenom izbegavanju saradnje sa međunarodnim
sudskim instancama koje demaskiraju srpsko nacionalističko
lice, u otporu stvarnoj vladavini prava i modernom
konstitucionalizmu, u ogrezlosti srpskog društva
u korupciji i kriminalu, u hipokriziji kao novoj
ideologiji društva nedovršene tranzicije, u nezapočetoj
lustraciji, nedovoljnoj informisanosti građana
o pitanjima koja se tiču njihovih interesa i života
i u nepostojanju institucija koje omogućavaju
pravni i politički legitimitet građanske države
itd., itd. Dakle, »putuj Evropo, ne čekaj na nas...«
