U Ohridu krajem oktobra 2007.
vladika SPC šabački Lavrentije je – za mnoge neočekivano
– u vezi sa sporom između SPC i MPC izjavio sasvim
jasno – »Dijalog je bio ugrožen ne teološkim razlozima
nego zbog uplitanja politike«. Srž problema je
zaista u tome i to traje decenijama. Još daleke
1967. kada se problem otvorio patrijarh srpski
German je opominjao da Makedonci mogu imati svoju
autokefalnu crkvu kada budu imali samostalnu nezavisnu
državu. To je i pisano i nepisano pravilo na pravoslavnom
Istoku – svi su tako – pa i SPC – zadobili crkvenu
samostalnost.
Sve ostalo je svima dobro poznato, ali to nije
pomoglo ni boljim analitičarima crkvenih prilika
da se izbave iz nevolja i nedoumica. Negde u balkanskom
prostoru – nad Vardarom posebno – sve su češće
i sve gušće crkveno-političke magle. A to je zapravo
ono na šta je ukazao šabački vladika Lavrentije.
Znamo, naravno, i ostalo – odnosi između MPC i
SPC su bili u znaku dramatičnih kolizija koje
su se prenosile na međunarodne odnose. Crkveni
nesporazumi su bukvalno određivali državnu politiku
i jedne i druge strane. SPC je godinama isprobavala
»modele« koji su se svodili na to da je Republika
Makedonija njena kanonska teritorija. To u crkvenom
smislu i može biti tako da nije političkih pretenzija
koje se nisu mogle prikriti. Tako Makedoncima
Grci ne priznaju ime države, iz Bugarske teritoriju,
a iz beogradskog ugla sve je još komplikovanije:
stvorena je Ohridska arhiepiskopija sa vladikom
Jovanom koga neće ni MPC ni makedonska država
za koju Ohridska arhiepiskopija postoji u okviru
MPC koja se vaspostavlja.
Tu je još jedna, ovoga puta istorijska nevolja
a ona se sastoji u sledećem: tu Ohridsku arhiepiskopiju
nije dovodio u pitanje ni sveti Sava daleke 1219.
godine. Problem je u Pravoslavnoj ohridskoj arhiepiskopiji
(POA) koju forsira SPC i država Srbija ali je
u Makedoniji niko neće.
Svi znaju u čemu je problem ali svi se boje jer
se u toj magli kriju dalekosežne političke namere.
U tom smislu je važna ideja sa kojom je nastupio
član Sinoda SPC mitropolit zagrebačko-ljubljanski
i vascele Italije Jovan. Tu je razumnu formulu
mitropolit obrazložio jasno – u Zagrebu, u susretu
sa makedonskim predsednikom Sobranja – ovako:
»Pravoslavna ohridska arhiepiskopija je makedonska
crkva i za srpske vernike SPC treba da osnuje
svoju eparhiju u Makedoniji«. Već krajem aprila
2007. godine on je bio dezavuisan i to je proglašeno
za njegov »individualni stav« od kojeg se SPC
ograđuje i ostaje uz POA koju je u Makedoniji
sama formirala. Tako smo se vratili tamo odakle
|
nismo mnogo ni iskoračili
bili. Političke namere i jedna i druga
strana prikrivaju crkvenim velom i tako
niko nije prihvatio ideju mitropolita
Jovana, koja nudi sve najbolje i zavađenim
crkvama i državama. I zaista niko nema
hrabrosti da stvari pomeri s mrtve tačke
– nikad u politici nije jasno šta će sutra
biti. MPC sve više prirasta uz srce državi,
a SPC i država su odavno u »simfoniji«.
Nisu slabe snage koje smatraju da je makedonska
država – pa i jezik i nacija – prolazna
stvar. A kada se ko potrudi da kroz ove
magle proviri iz Sofije ili Atine stvar
je još komplikovanija. Političari neće
da problem ostane crkveni ili međucrkveni,
njih zanima problem Makedonije i »čija
je zemlja Makedonija«. I predstavnici
MPC i SPC su se bili dobro zabrinuli da
ne uspeju pregovori u Nišu – njima je
najbolje tako, i oni nisu ni uspeli. Ako
bi SPC imala eparhiju za Srbe u Makedoniji
i MPC eparhiju za Makedonce u Srbiji –
što je sasvim logično – političke
|
|
|
strukture bi ostale bez svoje uloge a ona je,
po njima, strogo politička sa RM kao državom koju
priznaju i druge države i sve crkve pa i SPC.
Tu je nevolja koja zadaje muke i najiskusnijim
analitičarima balkanskih prilika.
To potvrđuje i najnoviji korak koji je SPC načinila
početkom februara 2008. godine.
Čvor se još jednom zavezao i, sudeći po svemu,
sada još komplikovanije. SPC je odnela u Carigrad
»tomos« – svečani akt priznanja koji Crkvu obavezuje
– kojim je dala autonomiju ne MPC već Pravoslavnoj
ohridskoj arhiepiskopiji (POA) sa vladikom Jovanom
na čelu, a nju u RM ne prihvataju. U odnosima
između SPC i vaseljenskog patrijarha Vartolomeja
ne cvetaju ruže, i ne zna se kako će on sve primiti.
Kako god bilo, zna se da spor ostaje i da će zadugo
opterećivati odnose među državama. Iz SPC sve
oči se okreću ka »trećem Rimu« – ka Ruskoj crkvi
– ali ni tamo još nije sigurno za koga će se moskovski
duhovni poglavari opredeliti. I tamo presuđuju
političari. Za sada znamo makar jedan razlog ovog
čina i on je oficijelno potvrđen u SPC – čekalo
se kako će se odvijati »mučni pregovori o statusu
Kosova i Metohije«. MPC nije dobila autonomiju
jer neće ništa manje od autokefalnosti, a autonomiju
je dobila POA i sada smo tu gde smo i bili recimo
pre deset i više godina. A čija je zemlja Makedonija
najbolje se čita po ovim crkveno-političkim kombinacijama
kojima skoro kraja biti neće. Stav SPC je tu jasan
– za SPC »jedina legitimna crkva je POA«. To ne
rešava crkveni problem – ali političarima ostavlja
manevarski prostor za »igre« oko Makedonije.
