(u Srbiji tako neomiljene!) ukaže na jednake psihološke korene idolatrijske percepcije u različitim društvima (npr. američkom i kosovsko-albanskom).
Javili su se mnogi umetnici koji su osudili vandalski čin cepanja postera sa likom Jašarija.
Bilo je, na moje veliko zaprepašćenje, i onih umetnika koji su tvrdili kako »za izložbu nije izabran pravi trenutak«. Kao da su zaboravili da umetnost ne samo da ne poznaje granice nego ni »trenutke« u kojima treba ili ne treba da bude stvarana; umetnost poznaje samo zakone unutrašnjih emocionalnih stanja njezinih tvoraca. Od usvajanja javnog diskursa da za neku izložbu, film, knjigu ili pozorišnu predstavu »nije vreme« pa do akta zabrane – kratak je put.
Ali u zemlji u kojoj se izjednačavaju žrtve i zločinci, heroji i izdajnici, fašisti i antifašisti (i to zakonima usvojenim u parlamentu!) u kojoj poslednju reč ima patrijarh (»posle kojeg se ne govori« – Velimir Ilić), u kojoj se pred kvislingom Nedićem »ima stajati mirno i salutirati« (ministar Milan Parivodić) malo šta može da čudi. Naša istoriografija nema hrabrosti da se suoči sa daljom i bližom prošlošću. Osim vrlo dobre i iscrpne studije dr Olivere Milosavljević o kvislinškoj vladi Milana Nedića, odnosno kolaboraciji u Srbiji 1941–1944. godine (Potisnuta istina, Beograd 2006), knjige dr Jovana Bajforda o antisemitizmu vladike Nikolaja, i istraživanja dr Predraga Ilića o tobožnjem »stradalništvu« episkopa Nikolaja u logoru Dahau, tekstova mog cenjenog kolege Mirka Đorđevića mahom u Republici, mi drugih ozbiljnih radova nemamo i biće potrebno još mnogo istraživačkog napora da se inače dostupne arhive o istrebljenju Jevreja u Beogradu, logoru na Banjici, streljanjima rodoljuba u Jajincima i o drugim zločinima srpskih kvislinga i fašista u Drugom svetskom ratu pretoče u knjige i studije koje će doprinositi istini i obaveštavati najširu srpsku javnost o njoj. Tada ćemo, valjda, moći da bezbrižno, bez obzira »na trenutak« i bez straha od provale stihije nasilja uživamo u umetnosti.