tajno prevozile ubijene nedužne i nemoćne civile, sahranjujući ih u vojnim poligonima kako bi se prikrili tragovi nečoveštva, nije bilo bestijalnih zločina paravojski, nije bilo Arkana, Demirovića i Saše Cvjetana, zlikovaca koji su ne samo naneli neoprostivo zlo Albancima na Kosovu nego i zauvek uprljali obraz sopstvenog naroda. Kosovo je, po svemu rečenom, zaista jedinstven, atipičan slučaj koji zahteva i atipična rešenja.
Srbija, čak i ona koja sebe voli da zove demokratskom, nikada tu činjenicu nije prihvatila niti se ikada ozbiljno suočila s onim što je Milošević činio na Kosovu (i u Hrvatskoj i Bosni, dakako!), već je selektivno, isključivo prema vlastitim političkim potrebama zločine verbalno, prilično nevoljno osuđivala. Setimo se samo koliko dugo je Haški tribunal

za srpsku vladu bio »deveta rupa na svirali«. Pa ni danas dva najveća zlikovca, Mladić i Karadžić, ne samo da nisu isporučena sudu u Hagu nego, voljom medija i dela sadašnje vlasti, u svesti dobrog dela stanovnika Srbije važe za »nacionalne heroje«. Poslednjih godinu dana od kada Demokratska stranka participira u vladi, osim prazne retorike o »neminovnosti saradnje sa Hagom«, ništa nije stvarno učinjeno da Srbija ispoštuje međunarodno pravo i
		Kosovo je, po svemu rečenom, zaista jedinstven, atipičan slučaj koji zahteva i atipična rešenja

svoje međunarodne obaveze. Ulazeći u vladu Tadić je pristao čak i na to da pitanje Kosova bude prioritetno pitanje Srbije, a pitanje evropskih integracija i ulazak Srbije u EU bude tretirano u četvrtoj ili petoj tački koalicionog sporazuma sa Koštunicom. Pre nekoliko meseci pristao je da Parlament donese odluku o vojnoj neutralnosti Srbije i neulasku Srbije u NATO strukture, a da se o tome eventualno jednoga dana izjasne građani na referendumu. Da stvar bude crnja u tom aktu, tačnije »rezoluciji«, stoji poprilično drzak i »nacionalno osvešćen« stav da »s obzirom na ulogu NATO-saveza u agresiji na Srbiju 1999. godine (kurziv Z. M.), Srbija ne može prihvatiti ulazak u ovaj niti bilo koji drugi vojni savez«. Ovo je bio samo početak Koštuničinog perfidnog razaranja strateških ciljeva srpske vlade postavljenih nakon svrgavanja Miloševića 5. oktobra 2000, o neophodnosti ulaska Srbije u evroatlantske strukture.

I posle svega, kada je nezavisnost Kosova postala realnost, kada su je priznale najveće svetske sile, kao i veliki broj država u svetu (osim putinovske Rusije i još poneke azijske i afričke države), Tadićeva evropska politika je neminovno došla u realan sukob sa novouspostavljenim nacionalističko-šovinističkim merilima koja ovih dana vladaju Srbijom i koja prete da se ustale kao trajniji kulturni i politički model. U zaglušujućoj buci nacionalističkih i šovenskih parola, nasilja na ulicama srbijanskih gradova, u kojem stradaju privatne radnje nedužnih ljudi albanske nacionalnosti ali i prozori stranih »neprijateljskih« ambasada čega smo svedoci ovih dana, nakon olako usvojene odluke vlade zdušno podržane od DS-ministara da se neizostavno primeni akcioni plan koji predviđa diplomatske, političke i ekonomske mere protiv onih zemalja koje priznaju Kosovo, biće jako teško i spomenuti »evropske integracije Srbije«, a kamoli o tome ozbiljno razgovarati. Već sada, osećajući strah od nacifašističkih grupa koje lutaju Beogradom u potrazi za »stranim plaćenicima«, čak i nezavisni mediji se trude da takve teme izbegavaju ili da o njima govore na eufemistički način poput »potrebe da se sa svima u svetu sarađuje«. Stvara se, ako se već nije i stvorio, jasan front odbijanja prema ideji uključenja Srbije u porodicu evropskih naroda i tek ćemo biti svedoci koliko će taj »nacionalni front« ojačati.
Umesto da se još pre nekoliko godina prizna realnost, uspostave politički odnosi sa kosovskim političarima, koji bi vodili dobrosusedstvu i boljem međusobnom razumevanju nakon velikih zločina koji su se dogodili, da se prećutno, ako već ne izričito, prizna kosovska nezavisnost, a samo Kosovo kao mlada evropska država ekonomski »priveže« za Srbiju čime bi se omogućili mir i stabilnost u regionu i naravno bolji položaj srpske manjine (a uveren sam da bi takav nenasilni i miroljubivi koncept o ravnopravnoj međudržavnoj i dobrosusedskoj saradnji albanski političari na Kosovu prihvatili), srpska politička elita se po ko zna koji put u našoj istoriji, umesto racionalnosti, okrenula mitovima i prošlosti iako vrlo dobro zna da u etničkom smislu Kosovo odavno nije srpsko. Štaviše, četiri puna veka bilo je van Srbije, a u nju je uključeno pre nepunih stotinak godina (1912) i nikada srpski živalj tamo nije bio dominantan o čemu svedoče svi predratni popisi stanovništva, kao i oni nakon Drugog svetskog rata. (Osim, naravno, morbidnih pokušaja monarhističke Jugoslavije da se »Arbanasi« proglase Srbima zalutalim u muhamedansku veru. Istu sramnu stvar radi i današnja nacionalistička istoriografija veselin-đuretićevskog i vase-krestićevskog tipa, kada o Hrvatima i Bošnjacima govori kao o Srbima katoličke i islamske veroispovesti!)
Osim što će danas u Srbiji biti teško nanovo upostaviti proevropsku misao kao njen politički main stream, isto tako nema sumnje da će veštački provocirane »kosovske« frustracije dela stanovništva izazvati snažnu unutrašnju represiju oličenu pre svega u fašistoidnom divljanju i fizičkim napadima na političke neistomišljenike. Za obe pojave koje, rekosmo već, prete da se pretvore u trajniji vladajući model ponašanja krivicu ne snose isključivo nacionalisti i srpski fašisti, nego oni koji su sa njima svesno ili nesvesno paktirali i dozvolili im da preuzmu značajnu ulogu u javnom i medijskom prostoru.