Beogradom kruži SMS poruka da oni koji nisu uspeli da dođu do jakni, patika i parfema ne treba da brinu, jer će biti još mitinga. U potpisu poruke – Koštunica. Mali tekst, nadmoćan u svojoj duhovitosti, sadrži svu tragiku naše stvarnosti koja će još potrajati, 20 godina pošto je Milošević počeo svoje »mitinge istine« i ukinuo autonomiju Kosova, a njegove vojske i paravojske počinile surovosti i nezapamćene zločine u »južnoj srpskoj pokrajini«, zbog kojih smo bombardovani. Vlada sad ponovo organizuje mitinge i tako gura »narod« u nemoguću misiju. Pa kad ne bude uspeo, kriv je narod, ne vlada. Ono što je pre 20 godina počelo kao tragedija razvodnilo se do 21. februara 2008. u otužan igrokaz na fonu dugogodišnjeg raspadanja.
»Miran i dostojanstven miting« koji je nazvan »Kosovo je Srbija« bio je parada kiča i samosažaljenja, i kao i svaki kič morao je loše da se završi. Kič je kada predsednik države, koji tek što je izbore dobio na evropskoj opciji, sa radikalom Tomislavom Nikolićem i Vojislavom Koštunicom, kome je Evropa »deveta rupa na svirali«, dogovara miting. Te tako Nikolić ne samo što je zamenik predsednika svoje stranke već biva proizveden u »dopredsednika«, kako je to lucidno primetio Vojin Dimitrijević. Kič je kada se predsednik Republike izvuče i otputuje nedogovoreno u Rumuniju, pa odande poziva na red, pošto se »miran i dostojanstven miting« pretvorio u napad na nezaštićene ambasade i u pljačku prodavnica markirane robe. I predsednikovo zalaganje za Evropu sada je kič, a njegova hrabrost je u obrnutoj srazmeri sa njegovom visinom i gromoglasnim nastupima u predizbornoj kampanji.
Kič je kada premijer na mitingosu čita »poetski« sastav koji mu je drugi napisao, kao što je kič kada mitropolit na molitvi drži politički govor. Kič je kada se dopredsednik Nikolić zaklinje da se neće smiriti sve dok se Kosovo ne vrati (zašto onda kaže »Kosovo je Srbija«?). Samo je nasilje bilo stvarno. Drugačije i ne može biti kada nijedna institucija ne radi svoj posao. Predsednik države je na »službenom putu«, predsednik Vlade javno čita poeziju, crkva se, umesto dušama, bavi politikom, a policija posmatra nasilje. Zaista, šta je ostalo od države Srbije? Premijer Kosovo naziva »lažnom državom Kosovo«, a sam ne mari za izbore u svojoj državi; u Ustavu mu je važna jedino preambula, njegovi ministri podstiču nasilje i legitimišu ga; sam odbija da sazove Vladu i praktično ne priznaje rezultate predsedničkih izbora i većinsko opredeljenje građana za približavanje Evropi; nije ga briga za standard građana; Rusija mu je važnija od njih. Otkako smo se prodali Rusiji za gas naši političari i patriote deluju kao da su stalno pod gasom.
Biće, znači, još mitinga. Neka se pripreme pesnici, profesionalne narikače, a i prodavci bi zarad Kosova trebalo da poskidaju stakla sa izloga. Nema smisla da ih patriote opet razbijaju, pa da Kosovo opet bude »najskuplja srpska reč«.

	O. R.