Kosovski ekspres »Marti Ahtisari – nadzirana nezavisnost« ubrzanim tempom je stigao u Prištinu. Ovdašnji veliki i mali listovi, tri nacionalne (ABC, NBC i CBS) i sve »političke« kablovske TV mreže (CNN, MSNBC, Fox, PBS, C-Span) su na prvim stranicama, odnosno u glavnim programima vesti, dali upečatljive slike masovnog oduševljenja i opširne izveštaje o proglašenju nezavisnosti u Prištini, glavnom gradu, kako su istakli, nove evropske i 193. suverene države na svetu. Taj udarni termin u javnim medijima koji je, za trenutak, potisnuo na drugo mesto čak i zahuktale i sve ogorčenije kampanje Obame, Hilari Klinton i MakKejna, impresivno je postignuće za tako malu i siromašnu zemlju kao što je Kosovo i njenu ovdašnju dijasporu.
Na fotografijama i na ekranima dominirale su crvene i crne boje kosovskih/albanskih zastava, ali »kosovski ekspres« napušta Prištinu i u potrazi za svakojakom podrškom i pomoći hita u Vašington, Brisel itd. (mada još ne u Beograd!) sa novom plavo-žutom zastavom. U njoj šest jednakih zvezdica predstavlja šest kosovskih etniciteta – dok bi Beograd hteo da vrati Kosovo pod omražena atavistička znamenja. Kosovari, ovde se zapaža, neće nikom prstom u oko, bar do daljnjeg. Kosovo je markantan slučaj u kojem, taktički, pas (SAD) vrti rep (Prištinu), ali je rep (Priština) strateški izvrteo psa (SAD), nateravši ga ustankom na vojnu intervenciju i pretnjom novog gerilskog rata na odlučan kurs ka nezavisnosti.
U svim izveštajima, iz Beograda, Prištine, Kosovske Mitrovice, Njujorka (Savet bezbednosti), dat je znatan prostor stavovima i argumentima zvanične Srbije i kosovskih Srba protiv nezavisnosti Kosova, a na poznatoj »diplomatskoj« platformi od tri »N«: »Nećemo!«, »Ne damo!« i »Nikada!« Takođe i paljevinama i neredima srpskih demonstranata i rulje na granici Kosova severno od Mitrovice.
I Buš i Kondoliza Rajs, priznavši novu državu, podvlače i »tradicionalno prijateljstvo« SAD i Srbije izražavajući tople nade za njihovu lepšu budućnost, sa Srbijom u pravoj Evropi. Kondoliza je čak izvukla iz naftalina savezništvo iz dva svetska rata, diplomatski prećutavši tri poslednja (Hrvatska, Bosna, Kosovo) u kojima su Beograd i Vašington bili na suprotnim stranama. Zanimljivo je argumentirala tezu o Kosovu kao »specijalnom« slučaju koji »nije« i »ne može« biti presedan za druge.
Ukazujući da svakako nema »povratka na staro«, u medijima se identifikuju značajni i kompleksni problemi koje će nezavisno Kosovo i njegovi međunarodni sponzori morati da

savladavaju: aktivna opstrukcija Srbije i Rusije; ekonomski (60% nezaposlenih); bezbednosni (srpske enklave, promet kriminala, oružja, navodno i terorista); diplomatski (priznanja, †ne‡prijemi u OUN, OEBS itd.). A posebno sudbina teritorije severno od Ibra (oko 15% Kosova, baš kao što je Kosovo bilo 15% Srbije), koja je de facto pod upravom Beograda. Međutim, pošto je glavno obavljeno (nezavisnost) – a 17.000 NATO vojnika ostaje – nije uopšte isključeno da će se prećutno pribegavati dugotrajnom zamrzavanju statusa quo (kao Brčko i Severni Kipar). Redakcijski uvodnik

Vašington posta već dan posle proglašenjane zavisnosti ocenio je da su »i Rusija i Srbija već malčice odstupile, okanivši se priznavanja drugih secesionizama i upotrebe sile«. Nebo nad Prištinom se još nije zacrnelo od padobranaca Voje–Borisa–Tome–Velje–Amfilohija–Artemija–Smajlovićke i Cece. Povlače se ambasadori, koji će se vraćati.
Sva tri pomenuta vodeća kandidata (dvoje demokrata i jedan republikanac) pozdravila su nezavisno Kosovo. Čvrsta podrška Hilari i MakKejna datira još iz prošlog veka, ali ta činjenica, i šta ona znači, nije nikad interesovala one kod nas koji su se zamajavali s avetinjskim »moćnim odborom prosrpskih kongresmena« i još »moćnijim« lobistima koji će da okrenu i mobilišu američko javno mnenje za Srbiju.
Od naše poslednje, februarske, kolumne senator Džon MakKejn je praktično postao republikanski predsednički kandidat. Iako je sedamdeset jednu godinu star, iako je, do sada, najčvršći saveznik nepopularnog Buša u nastavljanju nepopularnog iračkog rata »do pobede«, smatraju ga iz niza drugih razloga najnezgodnijim republikanskim rivalom za demokrate. U demokratskoj trci Obama je u međuvremenu tako snažno grunuo da je sasvim ozbiljno doveo u pitanje šanse Hilari Klinton. Njena opadajuća uzdanja ostaju martovski demokratski predizbori u Teksasu, Ohaju i Pensilvaniji. Pominju se i moguće nepoštene manipulacije sa lažnim »delegatima« Mičigena i Floride (dođu mu kao Gogoljeve mrtve duše), i 700 ex oficio »super-delegata« partijskog establišmenta. No, sve to ostavljamo za našu narednu kolumnu. U svakom slučaju, ko god da 20. januara 2009. postane novi predsednik SAD Srbiji neće mnogo pomoći ako ga sačeka sa njenim današnjim tragikomičnim timom Voja–Boris i komp. i sa njihovom apsurdnom »spoljnom politikom«.

	Cvijeto Job