Višednevno huligansko pustošenje Beograda i sve otrovnija retorika naših čelnika ponovo na Srbiju navlače onu strašnu sliku s kraja prošlog veka. Vlast nije u stanju da zauzda izgrednike, Vlada se raspada, svet se zgražava, Savet bezbednosti UN i Evropska unija pozivaju nas da zavedemo red, a kod nas još nema valjanog odgovora zašto je do svega ovoga došlo i ko je za to odgovoran. Da su nešto naši zvanični organi od većeg političkog integriteta, nesumnjive moralne snage i pouzdanije pravne sposobnosti takvu istinu bilo bi relativno lako otkriti. U današnjoj Srbiji, međutim, koja je odavno na ivici bezdržavlja, uslova za tako nešto još nema pa nam zato i ovaj najnoviji sunovrat još više produbljuje tragičnu situaciju.
Hronika odgovornosti za nastale događaje počinje zapravo odmah posle drugog kruga predsedničkih izbora 3. februara. Nezadovoljne proevropskim rezultatima izbora, konzervativne i nacionalističke snage odlučile su da uzvrate udarac i stvari preokrenu u suprotnom pravcu. Kosovo je bilo samo dobar povod i još bolji izgovor. U svemu tome glavni je akter bio Koštunica koji se, sa svojim manjinskim delom Vlade, potrudio, s jedne strane, da izbegne potpisivanje političkog sporazuma sa EU, a s druge, da zajedničkom većinom s radikalima isposluje osudu slanja Euleksa na Kosovo. Ništa nije vredelo što su mu tih dana razumno objašnjavali da su ustavno nedopustive odluke Skupštine bez prethodno obrazloženih stavova Vlade. Nastala je najbizarnija i politička i pravna blokada ustavnih organa iz koje se najzad izašlo ponovnim kompromiserskim popuštanjem

Demokratske stranke. Bio je to još jedan trijumf neustavne prakse u Srbiji. Posle svega, svima nama ostao je samo gorak utisak – tih dana je, na inicijativu naše zemlje, bilo lakše sazvati Savet bezbednosti nego sednicu sopstvene Vlade. Kada se tako ponaša premijer zašto bi ministri bili bolji? Umesto da sprečavaju kasnije nerede, oni su čak i podsticali izgrednike na nasilje. Slobodan Samardžić je za paljevinu kontrolnih punktova u Jarinju i Brnjaku na Kosovu rekao da »nije lepo, ali je legitimno«, a drugi ministar, Velja Ilić, je sa nonšalantnim smeškom ovako pred novinarima okarakterisao nasrtaj izgrednika na ambasade u Beogradu: »I razbijanje prozora je demokratija«. Da je Srbija kojim slučajem ustavna i parlamentarna država i premijer i njegovi ministri bi i te kako povukli konsekvence i pred Skupštinom i pred javnošću. Pošto se taj konac istraživanja odgovornosti prekinuo na najvišem mestu, onda se nekontrolisana pravna

samovolja nastavila i na nižim nivoima piramide vlasti, među policijom.
Još u nedelju, 17. februara, u rušilačkom besu prvih uličnih izgrednika, nije bilo ni traga od spontanosti već su bile očigledne manipulacije i usmeravanja koje ambasade treba razbijati. Policijske snage, iako i same ugrožene, začudo su se veoma uzdržano ponašale izbegavajući da na nasilje izgrednika odgovore zakonitom protivakcijom. Nešto više svetla u ovu zagonetku pokušao je da unese nezadovoljan sindikat policije koji je javno postavio pitanje zašto je toliko veliki broj povređenih među snagama javnog reda. Tražili su i komandnu odgovornost, ali je ova inicijativa brzo zamrla u birokratskim kanalima vlasti. Ostala je samo sumnja, jasna i svakom laiku, da se u svim ovim neredima, paljenju ambasada, pljačkanju radnji i stranih preduzeća, uništavanju automobila i terorisanju novinara osećala jedna ruka i isti rukopis u vođenju rušilačkih grupa. To se najbolje potvrdilo i neki dan kasnije kada su za vreme mitinga » Kosovo je Srbija« američka i hrvatska ambasada više sati ostale potpuno nezaštićene prepuštene osvetničkoj rulji.
Istini za volju, mora se reći da su dodatna ohrabrenja izgrednicima dolazila i iz Narodne skupštine koja je 18. februara rešavala o poništavanju odluke Skupštine Kosova o proglašenju nezavisnosti. Tog dana je šef socijalista Ivica Dačić javno zatražio zabranu svih partija i nevladinih organizacija koje odobravaju nezavisnost Kosova. Šta ćete bolji i jasniji poziv žestokim momcima, teškim na zakonu, a lakim na pesnicama, da se obračunavaju sa svima koji imaju drugačije mišljenje. Građani su to dobro razumeli pa su se u strahu razbežali sa ulica Beograda, prepuštajući svoj grad nasilnicima.
Ali, Dačić je dodao još neke pretnje: »Ako KFOR ne može ili neće da zaštiti Srbe na KiM, moraju da intervenišu naša vojska i policija«. Toma Nikolić je govorio slično: »Borba neće prestati dok na ovaj ili onaj način ne vratimo Kosovo i Metohiju u ustavni poredak Srbije«. Dačić je još jednom potvrdio privrženost svoje stranke ideji o večnom i neprekidnom menjanju granica na ovim prostorima: »Ako UN priznaju nezavisnost KiM, pozovimo Skupštinu RS da proglasi nezavisnost Republike Srpske«. On nam, u stvari, vraća onu staru Miloševićevu formulu da sva pitanja od nacionalnog značaja i dalje treba rešavati »institucionalno i vaninstitucionalno, statutarno ili nestatutarno«. Zato neprekidno i vlada posebna atmosfera: ovde rata nema, ali niko ne sme da se zakune da je i mir siguran.
I šta sada? Da li je ovo bezvlašće ili dvovlašće? Možda je ovo prvo sudeći po raskomoćenim ekstremističkim grupama koje nesmetano nasilnički prekidaju kulturne priredbe i javne skupove. Ali je i dvovlašće očigledno. Vlada i dalje formalno postoji, a vladavina faktički prelazi u ruke DSS i SRS koje sve više demonstriraju jedinstvo misli i akcija. Težište vlasti se pomerilo ne udesno nego ekstremno desno. Većinski deo Vlade deluje zbunjeno i dezorijentisano, a šef države daje izjave pune opštih mesta, bez pravih sugestija kako da se rasplete ovaj dualizam. Time se ovaj srpski čvor dvovlašća samo još više komplikuje. Nama ostaje samo sumorna perspektiva – da li će u Srbiju pre doći vanredni izbori ili uvođenje vanrednog stanja.