Ideologija neoliberalne globalizacije prepoznaje se od ranih osamdesetih. Ona, u stvari, nije nova ideja u istoriji modernog svetskog sistema, iako se tvrdi da jeste. Pre će biti da je vrlo stara ideja da vlade u svetu moraju da se sklone s puta velikim, efikasnim preduzećima u njihovim naporima da vladaju svetskim tržištem. Prva politička implikacija bila je da su vlade, sve vlade, morale da dozvole ovim korporacijama da slobodno prelaze sve granice sa svojom robom i kapitalom. Druga politička implikacija bila je da su vlade, sve vlade, morale da se odreknu bilo koje uloge, pošto su i same vlasnici ovih produktivnih preduzeća i privatizuju sve što poseduju. I treća politička implikacija bila je da su vlade, sve vlade, morale da minimizuju, ako ne i eliminišu, neke pa čak i sve vrste finansiranja socijalnog blagostanja svojim građanima. Ovo se uvek, ciklično, vraćalo u modu.
Osamdesetih, ove ideje bile su predlagane kao kontragledište jednako starim kejnzijanskim i/ili socijalističkim gledištima, koja su preovlađivala u većini zemalja sveta – da ekonomije treba da budu izmešane (državna plus privatna preduzeća), da vlade treba da zaštite svoje građane od pljačke kvazimonopolističkih korporacija, koje su u posedu stranaca, i da vlade treba da pokušaju da izjednače životne šanse svojim siromašnim stanovnicima prenosom povlastica (posebno u obrazovanju, zdravstvu i doživotnim garancijama nivoa prihoda), što je zahtevalo, naravno, oporezivanje boljestojećih stanovnika i korporativnih preduzeća.
Program neoliberalne globalizacije iskoristio je priliku svetske stagnacije profita, koja je počela posle dugog perioda globalne ekspanzije, bez presedana, u periodu posle 1945. do početka sedamdesetih godina, koji je podstakao kejnzijanska i/ili socijalistička gledišta o dominantnoj politici. Stagnacija profita stvorila je probleme ravnoteže troškova za vrlo veliki broj vlada sveta, posebno na globalnom jugu i u tzv. socijalističkom bloku nacija. Neoliberalnu kontraofanzivu vodile su vlade desnog krila SAD i Velike Britanije (Regan i Tačer) plus dve glavne međuvladine finansijske agencije, Međunarodni monetarni fond i Svetska banka, udružene one su kreirale i nametnule ono što će biti nazvano Vašingtonski konsenzus. Slogan ove globalne udružene politike iskovala je gospođa Tačer, TINA ili nema alternative. Bilo je predviđeno da slogan bude uručen svim vladama koje bi morale da slede liniju preporuka ove politike ili bi bile kažnjene sporim rastom i odbijanjem međunarodne pomoći, u bilo kakvim teškoćama koje bi ih zadesile.
Vašingtonski konsenzus je obećavao ponovni ekonomski rast svima i izlaz iz globalne stagnacije profita. Politički zastupnici neoliberalne globalizacije bili su veoma uspešni. Vlada za vladom na globalnom jugu, u socijalističkom bloku i u jakim zapadnim zemljama privatizovale su industrije, otvorile svoje granice trgovini i finansijskim transakcijama, i prekidale su sa državom blagostanja. Socijalističke ideje, čak i kejnzijanske ideje, bile su u velikoj meri diskreditovane u javnom mnenju i napuštene u političkim elitama. Najdramatičnija vidljiva posledica bio je pad komunističkih režima u istočnoj i centralnoj Evropi i bivšem Sovjetskom Savezu, plus prijateljsko usvajanje tržišne politike u još, nominalno, socijalističkoj Kini.
Jedini problem s ovim velikim političkim uspehom je taj da nije bio praćen ekonomskim uspehom. Stagnacija profita u industrijskim preduzećima se nastavila. Podizanje indeksa svuda na berzama nije bilo zasnovano na produktivnim profitima već, u velikoj meri, na sumnjivim finansijskim manipulacijama. Distribucija prihoda širom sveta i u pojedinim zemljama postala je vrlo neravnomerna – masivni porast u prihodu 10% najvećih a posebno 1% svetske populacije, ali opadanje u realnom prihodu većine ostatka svetske populacije.
Razočaranje u veličanstvenost neobuzdanog »tržišta« počelo je da nastaje sredinom devedesetih. Ovo se moglo videti u mnogim pojavama. U mnogim zemljama povratak na vlast vlada koje su više orijentisane ka socijalnom blagostanju, u mnogim zemljama pozivaju se vlade na protekcionističku politiku, posebno od strane radničkih pokreta i seljačkih organizacija, svetski porast pokreta alterglobalizacije, čiji je slogan »drugačiji svet je moguć«.
Ova politička reakcija rasla je sporo ali nepokolebljivo. U međuvremenu, zastupnici neoliberalne globalizacije nisu popuštali već pojačavali svoj pritisak sa režimom Džordža V. Buša. Bušova vlada je simultano gurala sve iskrivljeniju distribuciju prihoda (preko velikog smanjenja poreza za vrlo bogate) i spoljnu politiku unilateralnog mačo militarizma (invazija Iraka). Ovo je finansirala fantastičnom ekspanzijom zaduživanja (prezaduženost) prodajom obveznica trezora SAD kontrolorima zaliha svetske energije i jeftinih olakšica proizvodnje.
To je izgledalo dobro na papiru, ako bi sve što se čita bili berzanski brojevi. Ali, bio je to balon super-kredita koji je pretio da pukne i koji sada puca. Invazija Iraka (plus Avganistan plus Pakistan) pretrpela je veliki vojni i politički fijasko. Ekonomska solidnost SAD je diskreditovana, uzrokujući radikalan pad dolara. A svetske berze su u strahu jer se suočavaju sa pucanjem balona.
Koji su politički zaključci koje izvlače narodi i vlade? Izgleda da ih je četiri. Prvi je viđenje kraja uloge dolara SAD kao tekuće rezerve sveta, što čini nemogućim nastavljanje politike super-prezaduženosti i vlade SAD i njenih potrošača. Drugi je povratak protekcionizmu visokog stepena, i na globalnom severu i na globalnom jugu. Treći je povratak državnom podmirivanju dugova propadajućih preduzeća i primena kejnzijanskih mera. Poslednji je povratak redistributivnih politika za više socijalnog blagostanja.
Politička ravnoteža se zaljuljala unazad. Kroz deset godina pisaće se o neoliberalnoj globalizaciji kao cikličnom ljuljanju u istoriji kapitalističke svetske ekonomije. Realno pitanje nije da li je ova faza završena već da li će ovo ljuljanje unazad moći, kao u prošlosti, da restaurira državu relativne ravnoteže u svetskom sistemu. Ili, da li je učinjena velika šteta? I da li smo mi sada pred većim nasilnim haosom u svetskoj ekonomiji i, otud, u svetskom sistemu kao celini?