Jedna od najvećih katastrofa XX veka, holokaust (Soa – Shoah), navela je nobelovca Imrea Kertésza (mađarskog Jevrejina, bivšeg logoraša u Aušvicu), da stoleće koje je za nama proglasi »nesrećnim vekom«.
Nažalost, i danas, u XXI veku, suočavamo se sa činjenicom porasta antisemitskog ponašanja u Evropi. To potvrđuju zvanični podaci iz 2006, sadržani u izveštaju Agencije Evropske unije za fundamentalna prava. Dokument otkriva da su slučajevi antisemitizma tokom 2006, u odnosu na 2005, brojniji u sedam zemalja, od devet uzetih u razmatranje u izveštaju. Optimizam, izražen u nedavnom izveštaju izraelske vlade, u kojem se navodi da antisemitizam u Evropi opada, sudara se sa negativnim podacima: u Nemačkoj, Velikoj Britaniji, Americi, Australiji i Ukrajini slučajevi antisemitizma su u porastu. Antisemitizam, ponekad pritajen, a ponekad jasno uočljiv, još uvek je prisutan.
Međunarodni komemorativni dan u znak sećanja na žrtve holokausta (ustanovljen rezolucijom Ujedinjenih nacija »Holocaust Remembrance« u novembru 2005), 27. januar (tog dana 1945. sovjetske trupe su oslobodile koncentracioni logor Aušvic), obeležen je dužnim poštovanjem u mnogim evropskim gradovima. Dan koji poziva na evokaciju prošlosti – genocid nad Jevrejima, Romima, Slovenima, kao i plansko uništavanje duševnih bolesnika, homoseksualaca i političkih protivnika – poziva i na suočenje sa večnim problemom zla, koji je u prošlom veku poprimio oblik nacističkog pokušaja da se unište Jevreji. Problem zla – problem totalitarnog i genocidnog zla – predstavlja univerzalan problem i holokaust zato treba da sačuva svoju univerzalnu rezonancu.
U Italiji (u kojoj je Dan sećanja ustanovljen zakonom 2000) oživljavanje kolektivne memorije na rasne zakone, progone i deportacije Jevreja i sve ostale žrtve masovnog proganjanja i uništavanja, kao i na one koji su se suprotstavljali stravičnom genocidnom projektu rizikujući sopstvene živote, označeno je brojnim prigodnim manifestacijama. Jer, kao što je rekao Primo Levi, »Ako je nemoguće da se shvati, neophodno je znati«. Mali doprinos u tom pravcu možda predstavlja i događaj, sedamdeset godina pod velom zaborava u Italiji, koji je pažljivo opisala Analiza Kapristo (Annalisa Capristo) u eseju objavljenom u Istorijskim sveskama (izdavač Dedalo, fas. 67, 2008).
Tri godine posle donošenja Nirnberških zakona Italija je odlučila da sledi Nemačku donošenjem zloglasnih zakona o rasi koji su dozvolili fašističkom režimu da organizuje progon Jevreja i njihovu deportaciju u Nemačku. Stradanje Jevreja u Italiji počinje 5. septembra 1938. kada je kralj Vittorio Emanuele potpisao prvu meru u cilju »odbrane rase«. Nakon donošenja Rasnog manifesta, u oktobru 1938, režim počinje da primenjuje Mere za odbranu rase u školi – nastavnicima i učenicima, pripadnicima jevrejske rase, zabranjen je pristup u školske ustanove.
Ova priča počinje u Milanu krajem decembra 1938. U tom periodu pozorište Skala poziva poznatog austrijskog dirigenta Eriha Klajbera (Erich Kleiber) da diriguje Betovenovu operu »Fidelio«, delo sa političkim značenjem, koje afirmiše slobodu i pravdu u borbi protiv tiranije. Dok Klajber priprema operu, njegov kolega, maestro Viktor Venecijani (Vittore Veneziani), dirigent hora u Skali, »u ime odbrane italijanske rase« prinuđen je da napusti posao u ovoj prestižnoj instituciji. To izgleda nije bilo dovoljno rukovodiocima Skale. Pozorište odlučuje (iako to nije bilo predviđeno zakonskim merama) da eliminiše ne

je bilo kojem ljudskom biću, uz to iz rasnih i verskih razloga, nedopustivo je«. Ugovor sa Klajberom je bez problema i odmah raskinut, a probe prekinute.
Ovaj potez dirigenta, koji nije želeo da bude saučesnik u fašističkim sramotama, odmah je naišao na odjek u međunarodnoj štampi. Dok su Vašington post i Njujork tajms slučaj proglasili međunarodnim skandalom, Skala se neubedljivo branila tvrdnjama da, umesto pretplate za celu opersku sezonu, Jevreji mogu da kupe pojedinačne karte za predstave.
Italijanska štampa nije komentarisala događaj u milanskom pozorištu. Jedino (možda pomalo začuđujuće) se oglasio Oservatore romano (Osservatore romano), zvanični organ Svete Stolice, navodeći da je rasna razdraženost nepropisna i u potpunosti nekorisna. Klajberovom protestu nije se pridružio niko od istaknutih predstavnika muzičke kulture u Italiji. U tom periodu čuo se neznatan broj glasova uperenih protiv diskriminacije Jevreja. Autorka eseja, Analiza Kapristo, u tom smislu, podsetila je na poznati »slučaj Toskanini«. U to vreme režim je prisluškivao dirigentove telefonske razgovore (Toskanini, član Fašističke partije na početku, od 1931. u otvorenom sukobu sa istom, emigrirao je u Ameriku pre početka Drugog svetskog rata. Vratio se u Italiju 1946. da bi dirigovao u renoviranoj Skali). Tako su u septembru 1938. zabeležene sledeće Toskaninijeve reči: »Ovome sada već nema granica... Deca ne treba da idu u školu. Ali ovo su stvari iz srednjeg veka«. Zbog ovih sudova Toskanini je kažnjen oduzimanjem pasoša. Od stranaca, koji su reagovali na rasne mere u Italiji, pominje se Artur Rubinštajn. Čuveni umetnik uputio je telegram Musoliniju, takođe u septembru 1938. Obaveštavajući Dučea (Duce – Vođa) da otkazuje svoju turneju u Italiji i vraća odlikovanje »Viteza italijanske krune«, Rubinštajn je u potpisu napisao »jevrejski pijanista«.
Pozorište Skala je mirno, kao da se ništa nije desilo, angažovalo drugog dirigenta, Nemca Vilhelma Sibena (Wilhelm Sieben), i »Fidelio« je na redovnoj premijeri, u martu 1939, pozdravljen aplauzom ushićene i »prečišćene« publike. Dotle, ne kao u Betovenovoj operi, u kojoj se osuđuje prepotencija vlasti i totalitarni režimi i gde na kraju trijumfuje sloboda, nacistički naum se, kao vrtoglavi kreščendo, kretao ka kulminaciji – konačnom rešenju (finalnoj soluciji) jevrejskog pitanja.