Odličan izdavački potez beogradskog PortaLibrisa predstavlja knjiga Sećanja na Džona Lenona koju je uredila i pripremila Joko Ono. Knjiga je, kako navodi priređivač, poklon Džonu, izraz zahvalnosti ovom neprevaziđenom rokeru, ali i »istinski blagoslov« za samog priređivača, multimedijalnu umetnicu i Lenonovu životnu saputnicu. Knjigu čini više od sedamdeset autorskih priloga posvećenih sećanjima na Lenona, kao i brojne ilustracije, fotografije, pa i sadržaj FBI dokumenata koji su se odnosili na Džona Lenona (John Lennon). Među autorima/autorkama priloga (tekstovi, pesme, ilustracije...) čitalac će prepoznati brojne muzičare, umetnike, rokere, novinare, naučnike, aktiviste: Tarik Ali (Tariq Ali), Džoan Baez (Joan Baez), Čak Beri (Chuck Berry), Bono Vox, Rej Čarls (Ray Charles), Piter Gebrijel (Peter Gabriel), Mik Džeger (Mick Jagger), Eni Libovic (Annie Leibovitz), Dezmond Moris (Desmond Morris), Kejt Pirson (Kate Pierson), Igi Pop (Iggy Pop), Karlos Santana (Carlos Santana), Džejms Soseda (James Sauceda), Džon Sinkler (John Sinclair), Pit Taunsend (Pete Townshend), Riči Jork (Ritchie Yorke)...

smislu, hipi pokret, otkrivanje i ekspanzija droga, Vijetnamski rat, protesti, feministički pokret, Crni panteri, neprevaziđena Lenonova pesma i himna antiratnog pokreta »Give Peace a Chance«, te, svakako, žudnja i borba za ličnu slobodu – slobodu pojedinca...; dakle, duh vremena koji je zasigurno nepoznat ili malo poznat većini današnje omladine. Ipak, knjiga ima i posve aktuelne konotacije. Na primer, bunt i rok muzika sa svim svojim brojnim pravcima, pa i marginalizovana rok muzika, kao što je slučaj u savremenoj Srbiji i na ex-Yu prostorima, jeste bunt nastupajuće generacije protiv vrednosti dominantne generacije odraslih; bunt koji prati rok muziku jeste i borba svakog tinejdžera za ličnu slobodu, za sopstveni identitet, borba protiv autoriteta. Itd. Otuda bi ova knjiga mogla biti i valjano sociološko štivo za generacije akademaca čija je pažnja, bar kada je o Srbiji reč, redukovana i/ili usmerena na prebrojavanje bodova, Bolonju, na dilemu »jeste ili nije master«... ali i na već dosadne, konvencionalne jedinice literature predviđene programima studija.
Verovatno najinspirativniji deo ove knjige jeste prilog Dezmonda Morisa, značajnog britanskog naučnika, zoologa i etologa, koji je 1969. godine intervjuisao Džona Lenona i Joko Ono i koji je Lenona uvrstio u svoj izbor za čoveka decenije u istoimenoj televizijskoj emisiji (»Man of The Decade«, ATV). Moris u svom prilogu slojevito analizira Lenona buntovnika i Lenona borca za mir, podsećajući čitaoce na univerzalnu vrednost Lenonove pesme »Imagine«: »... Pažljivo ispitivanje reči pesme ‘Imagine’ može da nam otkrije mnogo toga o Lenonovom trajnom suprotstavljanju društvenoj hipokriziji. On je posmatrao način na koji su političke i verske vođe, koje su propovedale mir i ljubav, u stvarnosti podsticale rat i mržnju i to je ono što su jednostavne reči njegove pesme isticale. Reči pesme su napadale nacionalizam, patriotizam, kapitalizam, društvene nejednakosti, religije i koncept zagrobnog života...« Slično, Moris obrazlaže zbog čega je baš Lenona izabrao za čoveka decenije: »Džon Lenon, čovek decenije. Možda će vas šokirati pomisao da stavim jednog Bitlsa uz rame takvim veličinama kao što su Kenedi i Ho Ši Min. I sam smatram da je poređenje šokantno, ali iz naročitog razloga. Upravo su sledbenici Ho Ši Mina, koliko znamo, zatvorenike spaljivali žive sa rukama vezanim iza leđa. I upravo su sledbenici Kenedija, koliko znamo, ubijali i masakrirali malu decu i stare žene. Da, ja sam šokiran poređenjem. Bitlsi, sasvim sigurno nisu u toj ligi. Oni su zapalili šezdesete i pružili ništa drugo do ogromnog zadovoljstva i uzbuđenja milionima mladih i ne tako mladih ljudi. Ali oni su postali simbol nečeg važnijeg – simboli mladalačke neposlušnosti i vedrog protivljenja narastajućoj zagušljivosti i hipokriziji materijalističke kulture...« Itd.
Uzgred, zamerimo izdavaču na izvesnim nepreciznostima, na primer, Dezmond Moris je prevashodno zoolog i etolog (a ne sociolog i antropolog, kako je naznačeno u knjizi), dok je Kejt Pirson veoma popularna pevačica benda B-52 (a iako je openly lesbian, zasigurno nije pevač benda koji je »oduvek želeo da upozna Džona...«).
Najzad, optimizam koji se provlači kroz većinu priloga zapravo odslikava zrelog umetnika, Lenona – borca za mir: »... Uvek će neko nositi zastavu i udarati u bubnjeve, zato oni – ko god da su – nemaju šanse, jer ne mogu da pobede ljubav...« (deo Lenonovog intervjua Dezmondu Morisu iz 1969. godine). S druge strane, u intervjuu za Rolingstoun (Rolling Stone) 1971. godine, Lenon zaključuje: »... Moć je i dalje u rukama iste kopiladi i isti ljudi upravljaju svime. Sve je potpuno isto! Malo smo odrasli, svi mi, i bilo je nekih promena, malo smo slobodniji i sve to, ali su pravila igre i dalje ostala ista... San je okončan, potpuno je isto, izuzev što sam ja tridesetogodišnjak i što puno ljudi nosi dugačku kosu, to je sve«.
Dakle, opet ukazujemo na aktuelnost ove knjige, jer jasno je da prethodni zaključci deluju, nažalost, veoma prepoznatljivo i današnjim tridesetogodišnjacima. Od bubnjeva i zastava, studentskih protesta, poleta i optimizma, preko simboličnog reza načinjenog 5. oktobra 2000. godine u Srbiji, do danas – do rezultata izbora i osećaja koji je već dugo sveprisutan i jak – da je nekako, ne znamo kako, opet sve isto... Razmišljajmo o tome!