Zbornik Integrativna bioetika (ur. Ante Čović i Thomas Sören Hoffmann) čine radovi koji predstavljaju priloge sa Prvog bioetičkog foruma za jugoistočnu Evropu koji se održao 2005. godine u Malom Lošinju (Hrvatska). Napomenimo da pored međunarodnog interdisciplinarnog skupa Lošinjski dani bioetike, koji se od 2002. godine, sada već možemo reći tradicionalno, održava u Malom Lošinju i koji okuplja filozofe, sociologe, teologe, medicinske profesionalce, biologe, agronome i druge brojne istraživače i naučnike, pomenuti Bioetički forum postaje još jedno značajno međunarodno interdisciplinarno okupljanje.
Zbornik sadrži radove koji su tematski svrstani u dve celine. Prvi deo zbornika čini deset radova (na nemačkom jeziku) u kojima autori obrazlažu osnovna pitanja koncepta integrativne bioetike. Sama ideja i koncept integrativne bioetike nastao je prevashodno u krugu filozofa okupljenih oko pomenutog međunarodnog interdisciplinarnog skupa Lošinjski dani bioetike zahvaljujući podsticajima profesora Čovića. Ovaj koncept pretpostavlja polje bioetičke refleksije koje se odnosi na sva pitanja života (bios), života kao takvog. U najmanju ruku, to znači da bioetika ne bi trebalo da se redukuje na (bio)medicinsku etiku, kako se to često čini, jer, bez sumnje, polje bioetike ne obuhvata samo medicinska pitanja već i pitanja religije, duhovnosti itd., politička, te globalno-ekološka pitanja. Dakle, koncept integrativne bioetike uključuje pluriperspektivan pristup bioetičkoj materiji koji ne znači samo interdisciplinarnost već pretpostavlja uključivanje i polja politike, religije, javnog mnenja, obrazovnih institucija itd. u bioetički diskurs. S tim u vezi, navedimo sasvim prihvatljivu definiciju bioetike, koju obrazlaže Hrvoje Jurić: bioetika predstavlja otvoreno područje susreta i dijaloga različitih nauka i delatnosti, te različitih pristupa i pogleda na svet, koji se okupljaju radi artikulisanja, diskutovanja i rešavanja etičkih pitanja vezanih za život, za život u celini i u svakom od delova te celine, za život u svim njegovim oblicima, stupnjevima, fazama i pojavnostima.
Drugi deo zbornika posvećen je brojnim pitanjima bioetike u kontekstu jugoistočne Evrope, te ćemo ukratko razmotriti neke teme.
U radu »Etika nauke i tehnologije« Marijan Jošt, pored ostalog, obrazlaže određene nacionalne strategije u svetlu održivog razvoja, koje su u Hrvatskoj usvojene od 1999. godine, kao i poslednji zakon o genetski modifikovanim organizmima (GMO) (2005. godina). Autor napominje da Hrvatska sledi evropske tendencije, te proglašava GMO slobodne regije: tako je 2005. godine preko 50% oblasti Hrvatske proglašeno GMO slobodno, a uskoro će procenat biti i veći. Najzad, 2004. godine, na simpozijumu Bioetika i nova epoha, održanom u Malom Lošinju, biva potpisana Lošinjska deklaracija o biotičkom suverenitetu, novi dokument koji definiše biotički suverenitet, te njegove povrede u Hrvatskoj.
Bardhyl Çipi u svom radu »Bioetički problemi kraja života: kriterijum smrti i eutanazija« u osnovnim crtama obrazlaže aktuelna razmatranja kriterijuma smrti, te problem eutanazije u Albaniji. Naime, u Albaniji je, prema Krivičnom zakonu, eutanazija zabranjena. U nekim naučnim radovima eutanazija biva razmatrana kao obično ubistvo. Ipak, član 32 Kodeksa medicinske etike iz 2002. godine nagoveštava postojanje i primenjivanje tzv. pasivne eutanazije (na primer, eutanazija za neizlečive bolesnike i ranjene ljude u slučajevima kada ne postoji oprema za reanimaciju itd.). Najzad, autor navodi rezultate istraživanja sprovedenog tokom 2001. i 2002. godine, koje se bavilo različitim problemima smrti, te u kojem su se ispitivali stavovi studentske populacije prema problemu eutanazije. Prema rezultatima, 60% anketiranih studenata bilo je »za« primenu eutanazije uopšte.
U poslednjem odeljku rada »Paradoks slobode i života i smrti u bioetici« Valentina Kaneva navodi konkretne slučajeve koji su podsticali neke bioetičke rasprave u bugarskom društvu: od donacije bubrega, preko »trafficking« kanala za donatore bubrega iz Bugarske, do privatnih klinika u Turskoj, kao i problem eutanazije u slučaju Terri Schiavo. Najzad, autorka pominje raspravu o eutanaziji koja je održana u Sofiji 2005. godine i na kojoj je, pored ostalog, zaključeno da je u medicinskoj praksi u Bugarskoj eutanazija realan problem – sa nejasnim dimenzijama i nedostatkom opisa slučajeva.
Makedonski filozof Kiril Temkov u radu »Specijalna edukacija i rehabilitacija kao

populacije prema kloniranju (istraživanje je sprovedeno 2005. godine na uzorku od 492 studenta Sveučilišta u Zagrebu).
Rečju, možemo zaključiti da pominjana istraživanja, bioetički simpozijumi, javne rasprave o brojnim bioetičkim temama, te izdavačka delatnost koja promoviše bioetičku tematiku, zasigurno čine, utvrđuju i jačaju bioetičku arenu, tačnije arene nama susednih i bliskih društava jugoistočne Evrope. Eto i podsticaja razvoju bioetike u našoj naučnoj zajednici i društvu.