Knjiga Bojana Jovanovića, koja je povod ovog teksta, prilika je da se razmotri nekoliko pitanja koje autor otvara u okvirima antropološko/etnoloških i psiholoških analiza takozvanog nacionalnog karaktera (Srba), ili nasleđa naravi, kojima se, delimično, mogu objasniti i neki savremeni događaji u Srbiji. Sve to je, međutim, u knjizi uklopljeno u jednu religioznu perspektivu, koja kao ekskluzivni ideološki pogled na svet nastoji da pomiri naučni i verski pristup, koji dovodi do fatalističkog zaključka o stalnom cikličnom ponavljanju istorije. Eksplicitno, to je autor izrazio sažeto u stavu da je »religija osnova duše«, a »duša prirodno religiozna«, zbog čega se »osnova karakternih činilaca određenog kolektiva ne može adekvatno sagledati bez poznavanja njegovog religioznog života« (165). Autor zato pokušava da celokupno ranije nasleđe naravi objasni naglaskom na paganskom nasleđu kao predvorju hrišćanske etičnosti, ili nižim stupnjem religioznosti.
Ima se, pak, utisak, čitajući knjigu do kraja, da ta ideja ne prožima celokupno razmatranje u ovoj studiji o nasleđenim korenima naravi, koji se mogu uočiti kod Srba i u današnje vreme; i ti delovi knjige su najzanimljiviji za ovo moje razmatranje, koji ukazuju na izvesne istorijske/vremenske dimenzije, u okviru kojih dolazi do buđenja arhaičnih oblika ponašanja. Ta poenta knjige podstakla me je da naknadno razmišljam o dopunama objašnjenju o obnovi plemenskog/kolektivističkog duha probuđenog tradicionalnog nacionalizma poslednjih decenija prošlog i početkom novog veka, s jedne strane, a s druge, o pojavi bekstva populacije u populizam i konformizam posle kratkog perioda samoosvešćenja u borbi protiv režima Slobodana Miloševića 90-ih godina.
Mislim da Jovanovićevo ukazivanje na nasleđene korene naših naravi, u kontinuitetu sa istraživanjima Cvijića, Dvornikovića i drugih pisaca, ima značajniji naučni karakter od uvodnih religijskih (ideoloških) predstava i tim idejama vredi posvetiti pažnju, s ciljem da se ustanovi u kojoj meri postoji analogija u pogledu društvenih previranja i kretanja u današnjem periodu, sa ranijim istorijskim kriznim situacijama, kao preduslov revitalizacije izvesnih arhaičnih oblika ponašanja. I kroz tu analizu proveriti tezu o »urođenom nacionalnom karakteru« koji, navodno, neminovno obnavlja nacionalistička opredeljenja kao suštinsko osećanje pripadnosti svojoj (srpskoj) naciji.
Zalazeći dublje u istoriju Jovanović ukazuje na činjenicu da je posle rušenja srpske države i pada u tursko ropstvo došlo do obnavljanja »narodne/paganske religioznosti« i do »retradicionalizacije kulture«, povezano sa magijskim i mitomanskim shvatanjima, s ciljem da se otkriju uzroci nepoznatih pojava koje su izazvale i ličnu i društvenu nesigurnost;a u kulturi pojave dobijaju sakralni karakter (traženjem odgovora u natprirodnim pojavama, kojima se pridaje karakter svetosti) i dolazi do širenja magijskih praksi (vračanje, proricanje sudbine i sl.). Ovde je naglasak na promenjenim društveno-istorijskim okolnostima koje su izazvale, pre svega, nesigurnost i neizvesnost u pogledu budućnosti, usled čega dolazi do vraćanja u poznatu prošlost i zaklanja se iza praksi koje su pretendovale da objasne »nepoznato« iracionalnim pristupom imaginarnim pojavama onostranog sveta, budući da im srušeno »zemaljsko carstvo« nije nudilo rešenja.
Uočljivo je i bez naknadnih analiza da se srpsko društvo poslednjih decenija sve naglašenije vraća ideji o »pobedi nebeskog nad zemaljskim carstvom« (iako je novovekovna Srbija republika), da su crkve sve punije, a religiozne procesije održavotvorene, da cvetaju agencije u kojima se vrše magijski rituali i da sakralno poimanje stvari sve više umanjuje sekularni karakter države i društva. Ali sva istraživanja potvrđuju da se to dešava uporedo sa negativnim efektima u istorijskom periodu društva na raskršću,usled neuspeha u fazi prelaza iz jednog predmodernog, a u modernoj terminologiji rečeno pred-političkog (autoritarnog) poretka u moderno političko društvo, na temeljima pravne države, koja se veoma tegobno rađa u takozvanoj demokratskoj tranziciji u današnjoj Srbiji. Dakle, može se i sada govoriti o raspadu države, što izaziva sve veću nesigurnost populacije i strahove od novog i nepoznatog i proizvodi ne samo egzistencijalnu zabrinutost nego i političku neizvesnost; a u pogledu kulturnih posledica izaziva bekstvo u imaginarno, u kolektivizam i u religioznost.1
Budući da tranzicija ne ide onim tokom koji je veći deo građana očekivao posle rušenja bivšeg režima, ljudi se sve više služe iracionalnim metodama i obraćaju »višim silama« izvan »racionalno saznatog i iskustvenog sveta« (B. Jovanović, isto, 11). Takav obrt (koji Jovanović naziva »paganskim duhom« koji i u novim uslovima potvrđuje svoju vitalnost) uslovljen je društveno-istorijski konfuznim uslovima i prepoznaje se u mentalnom

potisnut za račun ili čisto političkih verzija objašnjenja, ili klerikalnog shvatanja izvorne religioznosti i nacionalne pripadnosti, što bi se moglo označiti kao jednodimenzionalno tumačenje, koje nije bez osnove, ali nije dovoljno da objasni takvu vitalnost arhaične svesti. Drugim rečima, umesto cikličnog vraćanja paganizma kao urođenog oblika »arhetipske svesti« čoveka, pre se može govoriti o cikličnom ponavljanju izazovnih društveno-istorijskih perioda, koji dovode do iskušenja i sumnji u racionalno (ljudskom umu dohvatljivo) objašnjenje sveta, i na toj osnovi do cikličnih uspona i padova uticaja religijskih i mitskih predstava i, uporedo s tim, do magijskih rituala umesto ličnih aktivnosti i odgovornosti za promene takvih stanja.
Da pojednostavljena (jednodimenzionalna) objašnjenja ne pružaju potpuni odgovor za složene pojave arhaičnih verovanja i praksi u savremenom društvu potvrđuju sledeći podaci, kada je reč o današnjoj Srbiji:
(1) tradicionalni (romantičarski) nacionalizam nalazi danas svoje najrasprostranjenije uporište u onim delovima populacije koji su egzistencijalno najugroženiji, kod kojih je borba za preživljavanje osnovni izazov i čija je svakodnevica krajnje neizvesna. Stoga je za njih nacija kao kolektiv (ovozemaljska »viša sila«) jedino utočište za ličnu bespomoćnost, zato se identifikuju sa nacijom (odbacujući pluralnost formi identiteta), budući da veruju da će taj kolektiv preneti i na njih svoju moć i obezbediti im sigurnost. Iz tih razloga nikakva politička propaganda ne dovodi do smanjenja nacionalističkog opredeljenja građana, dokle god vlada društvena klima nesigurnosti i bespomoćnosti. Drugim rečima, umesto isprazne antinacionalističke propagande potrebno je promeniti politiku (usmerenu ka »Kosovskom mitu«) i strategijski i praktično omogućiti brzo poboljšanje uslova života i zatiranje egzistencijalnih strahova naroda i, na taj način, povratiti poverenje u društvene institucije, kao i samopouzdanje građana u ostvarljivu bolju perspektivu u budućnosti.
(2) Slična se objašnjenja mogu slediti i kada je u pitanju porast religioznosti. Podatak koji se obično ne propituje u anketnim istraživanjima je statističko određenje populacije »vernika«, na osnovu brojnosti građana koji posećuju crkve, kada SPC alarmantno ističe parolu o »ugroženosti srpstva i pravoslavlja«, ili u vreme tradicionalnih verskih praznika (Božića, Uskrsa, krsne slave). Sociološka istraživanja putem kvalitativne analize2 jasnije otkrivaju prirodu porasta »religioznosti«, pruživši odgovore na pitanja: da li se to objašnjava time što je populacija poslednjih decenija u većoj meri prihvatila religiozna verovanja; naime, čime sami ispitanici objašnjavaju svoje veće poverenje u crkvu; i da li to znači da sada više veruju u biblijski pogled na svet. Na koje odgovore upućuju pomenuta istraživanja? Prvo, kao i u pogledu porasta nacionalizma, i u slučaju većeg okretanja ka utočištu koje nudi crkva pokazuje se da je to socijalna nesigurnost, usled kraha države koja ih je lišila »očinske zaštite« (u duhu paternalizma) ljudi danas u Srbiji (i ne samo u njoj) traže novog zaštitnika izvan realnosti postojećih društvenih institucija, obraćajući se crkvi kao posredniku sa »višim silama«. Drugo proizlazi iz prethodnog, naime, tada veći broj pojedinaca, koji su ugroženi i pritisnuti svakodnevnom borbom za opstanak, veruju da spas ne može doći od ovozemaljskih sila (usled pojačanog nepoverenja u strukture vlasti i ekonomske moćnike) i zato se okreću nepoznatom (svevišnjem) u onostranim prostorima, čime manipuliše crkva obnavljajući biblijsku i istorijsku mitologiju o prevashodnom značaju večnog carstva nebeskog nad prolaznošću carstva zemaljskog.
(3) Iluzorno spasenje (posredstvom crkve, a bez sopstvenih napora), pokazuje se kao privlačnije od teške i uporne borbe za menjanje nepovoljnih društvenih uslova i to je jedan od značajnih razloga za povećanje broja osoba koje se iskazuju kao vernici. To dokazuju sledeći nalazi: a) na pitanje da li pojedinac veruje u boga i šta zna o religijskoj doktrini najčešće se dobijaju neodređeni odgovori ili se religioznost (pravoslavlje) povezuje sa prihvaćenim nacionalističkim uverenjem (»svetosavlje«, »sabornost« i sl.); b) na pitanje da li ispitanici odlaze redovno u crkvu i posećuju religiozne mise većina odgovara da to čine samo o velikim praznicima; c) najveći broj lica, koja sebe identifikuju kao »vernike«, svoju religioznost poistovećuju sa poštovanjem narodnih običaja, čije religijsko poreklo ne znaju da objasne (svodeći to na slave, krštenje dece, crkvene obrede prilikom venčanja ili sahranjivanja).
Moglo bi se, dakle, konstatovati da je vrednosna anomija, koja je takođe izazvala nesigurnost ljudi u uslovima značajnog suočavanja sa sve zaoštrenijim utilitarizmom, koji je povezan sa bezobzirnom trkom za osvajanjem na brzu ruku stečenog bogatstva, okrenula pojedince ka mističnim izvorima u potrazi za »izgubljenom srećom« (a ona se smešta u takozvano zlatno doba šezdesetih godina prošlog veka, te se javlja nostalgija za Brozovim periodom), u uverenju da u novonastaloj situaciji za to ne postoje realni uslovi. U sličnim neizvesnim okolnostima, o kojima piše Jovanović, ljudi se obraćaju natprirodnim pojavama, shvativši ih kao »nepoznatu moć prirode izvan realnog« i tražeći u mitu dokaze za to uverenje (138).3 Time se može objasniti obnovljena popularnost Kosovskog mita, kojima zajedno manipulišu i predstavnici vlasti i crkva. Predstavivši srednjovekovnu državu Dušanovog carstva kao uzor srpske državnosti (zbog njene veličine ratom osvojenih susednih država) i pretvorivši istorijski poraz u Kosovskoj bici u pobedu (zbog opredeljenja za carstvo nebesko na račun zemaljskog carstva u ime klerikalizacije države) vrši se psihološki pritisak na svest populacije i nudi povratak u prošlost, kao izlaz iz haotične sadašnjosti.
Treba pomenuti izvesnu podudarnost između Jovanovićevog zaključka sa nalazima pomenutog istraživanja, da su velika (i naivna) očekivanja građana i u današnje vreme dovela do razočaranja, neizvesnosti i pojačale nesigurnost, izazivajući nepoverenje prema postojećim društvenim institucijama. I time se može objasniti vraćanje na kulturne obrasce iz prošlosti (o kojima su pisali Cvijić, Dvorniković i dr.). Da podsetimo o kojim se obrascima ponašanja Srba iz prošlih vekova radi. Prema Cvijićevoj analizi, Srbe »dinarskog tipa« odlikuje violentnost, impulsivno reagovanje, iracionalno rasuđivanje, mistična logika i sl.; a nužda prilagođavanja na različite društvene okolnosti razvija konformističke crte kao što su: pokornost, trpljenje, poslušnost, ali i podmuklost. Uz to, uspomene na glorifikovanu prošlost proizvode i suprotne reakcije: agresivnost i buntovnost (B. Jovanović, 167), koja je iracionalna jer ne dovodi do menjanja stvarnosti, već predstavlja neartikulisanu pobunu bez izgleda na uspeh. Naglašena je, takođe, i stalna potreba za vođom, tj. traženje novog vođe, koji će »odgovoriti na njihova mesijanska očekivanja« (isto, 168). Tome treba dodati i potvrđenu pojavu i u naše doba, naime da »neostvareni životni potencijali postaju destruktivna sila«, a sve dotadašnje ideologije dobijaju negativnu konotaciju.4 I sledeći stav Bojana Jovanovića može se primeniti i na današnju situaciju: »U vreme izražavanja opravdanog nezadovoljstva narodni ustanci i bune brzo su gubili prvobitni zamah i rasprskavali se u oslobađanju negativne motivacije« (174–175). Uporedimo li ogroman entuzijazam i masovno učešće

može objasniti ne samo nezadovoljstvom zbog sporih promena (ili promena u involutivnom smislu), već i akumuliranim istorijskim naslagama koje su prodrle dublje u strukturu ličnosti (npr. gubljenje daha u ostvarenju dobrih ideja, nepostojanost u otporima i sl.).
Važna komponenta u objašnjenju arhaičnog ponašanja dobrog dela srpske populacije danas je sigurno i usvajanje moralnog relativizma,kada postaju nejasne granice između dobra i zla i kada se odriče od sopstvene odgovornosti za odsustvo sankcionisanja počinjenog zla (na primer, za ratne zločine u međuetničkim ratovima 90-ih godina).
U kojoj meri opisani kulturni obrazac koji je uslovljavao »nacionalni karakter« u Srba ima uticaja i danas može se pretpostaviti na osnovu novijih sociološko-antropoloških istraživanja u tom smislu da se u prelaznim vremenima i vrednosnim iskušenjima u različitim istorijskim periodima vraćanje na arhaične kulturne obrasce poima kao izlaz iz suočavanja sa opasnošću od nepoznatog, stvarajući privid o otpornosti urođenog nacionalnog karaktera (teza koja se iskazuje u obliku vitalnosti paganskog nasleđa).
Šta su pokazala sociološka istraživanja pre rušenja bivšeg autokratskog/despotskog režima u usporedbi s novijim istraživanjima posle 2000. godine o masovnom i ličnom ponašanju građana? Upravo takva poređenja mogu da potvrde da se nacionalna karakterologija mora ispitivati u svetlu konkretnih istorijskih, socijalnih i kulturnih okolnosti, da bi se proveravalo u kojim uslovima dolazi do revitalizacije arhaičnih oblika ponašanja, u koje spadaju i mnoge crte takozvanog srpskog nacionalnog karaktera (na primer, podložnost trpljenju i podređenosti, iracionalno rasuđivanje, mitomanija, ali i violentnost/agresivnost i destrukcija). Istraživanja vršena u bivšoj Jugoslaviji deceniju pred njen slom nisu potvrđivala provalu nacionalizma (štaviše, sociološki je utvrđeno da je tada etnička distanca u svim republikama bila niža nego u nekim drugim multietničkim državama); a ni konformizam nije bio toliko dominantan da bi isključivao slobodno mišljenje i ponašanje jednog, u svetu zapaženog, broja pojedinaca; istorijska mitologija je imala svoje mesto u knjigama, ali ne i u javnom diskursu; destruktivnost nije dobijala šire razmere (iako je vladala politička represija) itd. Zato se za taj period upotrebljava i termin o »prosvećenom apsolutizmu«. Ali kada je autoritarni i autokratski režim sve više dobijao karakter totalitarizma u 90-im godinama prošlog veka, pojačavajući nesigurnost ljudi, a sa međuetničkim ratovima i životnu ugroženost, dolazi do promena u masovnijem ponašanju pojedinaca. Suprotnih crtama koje su smatrane »nacionalnom karakternom strukturom«: kao što je toliko isticana iracionalna hrabrost da bi se ginulo u ratovima ustuknula pred težnjom da se izbegne ubijanje dotadašnjih prijatelja i javlja se masovnije dezertiranje mladih pred naletom mobilizacije (o čemu govori cifra od nekoliko stotina hiljada mladih ljudi koji su emigrirali iz zemlje). To se u okviru stereotipa o nacionalnom karakteru nije moglo ni zamisliti (ranije je odlazak sinova u vojsku smatran najvećom čašću porodice). Ni trpljenje kao urođeno karakterno svojstvo nije dobilo potvrdu od strane velikog broja ljudi u Srbiji toga perioda, budući da su nastajale sve masovnije pojave otpora u drugoj polovini decenije (sa karakterističnim nazivom »Otpor« jednog dela nastajućeg nekonformizma). Tada se manifestovala i jedna do tada nepoznata crta u karakterologiji Srba: preuzimanje samoodgovornosti u akcijama za promene zbog nastalog samopouzdanja u delotvornost svakog pojedinca (ili, kako se to uobičajeno naziva u političkom govoru, stvaranje »pozitivne energije«). A i iskonska tuga zbog osećanja da su Srbi uvek gubitnici bila je zamenjena radošću zbog učestvovanja u stvaranju »nove Srbije« i maštovitim performansima koji su pokazali drugo lice Srbije.
Međutim, promene koje su proizvodili sami građani bile su praćene visokim očekivanjima u krajnjem ishodu posle 5. oktobra 2000. Ali su se građani ubrzo suočili sa činjenicom da je opozicionim partijama najvažniji cilj bio dolazak na vlast, a potom opstanak na vlasti; a pošto nije postojala idejna homogenost, ili bar usaglašenost među koalicionim partnerima nove vlasti, borba za vlast postala je dominantna karakteristika političke scene, umesto neophodnih demokratskih reformi. Volja za moć prevagnula je nad demokratskim težnjama, naročito posle ubistva prvog demokratskog premijera, kada je »demokratska vlast« posegnula i za kolaboracijom sa snagama bivšeg režima da bi obezbedila parlamentarnu većinu i presudni uticaj izvršne vlasti na sve sisteme i institucije društva. Odgovor ispitanika u istraživanju 2006. da je to »već viđeno« i da su takvim tokom razvoja »izdani« i obmanuti, ukazuje na pojavu neizvesnosti (sa ponavljanim pitanjem: »Kuda ide Srbija danas?«), sa porastom straha da se vraćamo tamo gde smo bili minule decenije i pojačanim osećanjem uzaludnosti i bivšeg i sadašnjeg angažovanja zbog uverenja da kao građani ne mogu ništa da promene. Nije za čuđenje što se rezonovalo i na način stare logike: »takav smo mi narod i ništa se ne može učiniti da postanemo normalni«. A to vraćanje stereotipima o srpskom »nacionalnom karakteru« ide naruku retrogradnim kretanjima koja, inače, u svojim odgovorima građani kritikuju i sa njima se ne slažu, ali u svom razočaranju priklanjaju se potpunoj pasivnosti i samoodricanju od elementarnih građanskih prava, obnavljajući arhaične forme ponašanja (paternalizam, potrebu za vođom,5 pomirenost sa »sudbinom«, bekstvo u iracionalno rasuđivanje, pojačano verovanje u »više sile« itd.). Drugim rečima, lamenti o tome da nam ne ide dobro, praćeni bekstvom od lične odgovornosti, u datim, izmenjenim okolnostima (suprotnim očekivanjima) regeneriraju tradicionalni »nacionalni karakter« i doprinose u postoktobarskom društvu »kretanju nizbrdo« (često isticani odgovor u intervjuu 2006).
Ponuđena analiza različitih istorijskih perioda govori o tome da se ne može uzimati u obzir samo jedan kulturni obrazac kao matrica za formiranje karakternih crta srpskog naroda, već je moguće naznačiti nekoliko različitih obrazaca, na osnovu kojih se izgrađivao

ukaže samo na osnovne trendove promena društvenih i kulturnih okolnosti i da, u izvesnoj meri, pomogne uočavanju i različitih matrica ponašanja, koje nastaju usled promenjenih socijalnih, političkih i kulturnih uslova života srbijanske populacije, koji indirektno deluju na svesne i nesvesne komponente ličnosti pojedinaca i doprinose oblikovanju različitih modela ponašanja. Dakle, može se uočiti da je u periodu b) došlo do revitalizacije arhaičnih oblika ponašanja (s naglaskom na primarnosti nacionalnog identiteta i tradicionalnih crta »nacionalnog karaktera«, te da je homogenizacija populacije vršena na nacionalnoj fragmentaciji, što u periodu c) u izvesnoj meri biva potisnuto izgledima za sprovođenje društvenih reformi i podsticanjem modernih vrednosti, da bi se u poslednjem periodu (2004–2007) vratilo ka retradicionalizaciji arhajskih načina ponašanja sa popularizacijom starih dominantno nacionalnih vrednosti.
U kontekstualnom pristupu objašnjenja nastalih promena (ili vraćanja na arhaične načine ponašanja) u Srbiji na početku novog milenijuma teško se može braniti teza o prirodnom uticaju »paganskog nasleđa« kao o večno delujućoj komponenti »nacionalnog karaktera« Srba. Sa te druge tačke gledišta ne bi se mogli objasniti različiti obrasci ponašanja u relativno kratkom istorijskom periodu, kada se ne bi uzela u obzir analiza društvenih promena koje su, ipak, označavale nastajanje manje ili više drugačijih trendova. Međutim, podatak da se u analiziranom razdoblju najmanje menjala politička komponenta, u smislu mehanizama vlasti, uticala je na to da su i promene u prihvatanju drugačijih kulturnih obrazaca bile polovične, dovodeći do izvesnih iskoraka napred u pogledu utemeljenja modernijih modela ponašanja, ali i do vraćanja nazad, zbog toga što se srpska populacija još nije u potpunosti oslobodila »arhetipskog« obrasca ponašanja, u čijoj osnovi stoji autoritarno shvatanje odnosa pojedinaca i društva (odnosno nezavisnosti i moći).6 Zbog toga, da bi se odgovorilo na pitanje: kuda se izgubio entuzijazam građana s kraja devedesetih godina, moraju se analizirati tokovi razvoja srbijanskog društva posle 2000. godine, da bi se retradicionalizacija modela ponašanja velikog dela srbijanske populacije objasnila u konkretnom kontekstu cik-cak razvojne niti i preovlađujućeg trenda, koji je potisnuo nade građana da će budućnost biti bolja od prethodnih poredaka. U tom smislu bila su preduzeta istraživanja u okviru projekta »Politika i svakodnevni život«, koja su potvrdila početnu hipotezu da se objašnjenje promena u načinu ponašanja populacije mora situirati u kontekst aktualne društveno-ekonomske, kulturne i političke situacije, što su odgovori ispitanika i potvrdili.7
Kada se primeni kontekstualni pristup može se objasniti i zašto danas, u periodu izvesne modernizacije srbijanskog društva, dolazi do relativizacije i onih tradicionalnih vrednosti do kojih je srpska populacija veoma mnogo držala (na primer, značajno mesto je zauzimalo poštenje kao vrednost, zatim osećanje zajedništva i solidarnost, poštovanje suseda itd.), i vraćanje na retrogradne stavove, u smislu kolektivizma, s jedne strane, ili sebičnosti, s druge strane, kao odgovor na dominantni (svetski) trend jednostrano shvaćene modernizacije i demokratizacije.
Bilo bi, međutim, pogrešno izvesti iz gornjeg razmatranja zaključak da su »spoljašne okolnosti« presudan faktor u oblikovanju »društvenog karaktera« članova jedne zajednice. Budući da je čovek socijalno i političko biće karakter pojedinaca se oblikuje u njihovoj svakodnevici u kojoj se oni identifikuju sa svojom sredinom i interiorizuju njene karakteristike koje postaju deo personalne strukture koja se može menjati. To je dodatni argument da se ne može govoriti o urođenom »nacionalnom (paganskom) karakteru« Srba, pošto se i Srbi ponašaju prema principima svojstvenim svim ljudskim bićima, u smislu pounutrenja konkretnih socijalnih i kulturnih zahteva (što je i osnovni smisao socijalizacije u prvoj fazi identifikacije).
I na kraju treba reći zašto je teza o »iskonskom vraćanju paganizma« kod Srba ne samo teorijski neopravdana već i u praksi društvenog razvoja opasna. Implicirajući isključivo sinhronijski pristup, izvan istorijskih tokova, sugeriše se statička slika budućnosti, koja nudi kao objašnjenje ciklična ponavljanja bez alternativa. A bez dijahronijske perspektive i proučavanja istorijski kontinuirane razvojne niti ljudskih potreba i osobenosti (ili »kulturnog« i »simboličkog kapitala«, po rečima Pjera Burdijea) nije moguće objasniti različite tipove »habitusa« i razloge njihovog nastajanja ili vraćanja na arhaične oblike ponašanja. Utvrđivanje podudarnosti između ponovnog javljanja arhaičnog nasleđa i društvenih situacija u kojima u istorijskom toku dolazi ciklično do pojava ugrožavanja elementarne egzistencije ljudi i izvesnih univerzalnih moralnih vrednosti, dovodi u pitanje pojam »nacionalnog karaktera« kao prirodnog entiteta povezanog sa shvatanjem nacije kao organske tvorevine. A organicističko tumačenje društvenih pojava vodi fatalističkom shvatanju o večnom ponavljanju istorije, koje produbljuje i generalizuje osećanje rezignacije i bespomoćnosti građana, koji su i u našem istraživanju nesvesno prihvatali takav stav izjavljujući: »Sve je uvek isto« i »Ništa se ne može promeniti«.8