uslova na buljuke rasterati bašibozluk sa vlasti.
Za Miloševićevog vakta ovu su priču u svojoj nepojamnoj dokolici i poslovičnoj bezidejnosti širile perjanice tadašnje opozicije – notorni Se Pe O na prvom mestu, taj je od politički infantilnog mita kuke i motike napravio ključno obeležje vlastitog identiteta! – a u postmiloševićevskom periodu njome se uglavnom bave neuhaženi ostaci starog režima, DSS-ovski i drugi otpadnici/izgnanici od DOS-ove vlasti, namnoženi mudroslovni »politički analitičari« s nevešto prikrivenim populističkim svrabom etc. Ah, da, i vodeći sindikalci, njima je to kanda u opisu radnog mesta. Drugim rečima, ova se dosadna i jalova priča ponavlja kroz cele devedesete, pa zatim kroz aktuelno »tranzicijsko razdoblje«, a začela se zapravo i pre fekalnog perioda u istoriji Srbije (1987–2000), još tamo negde duboko u osamdesetim, kada su odvažniji sociolozi počeli naglas da govore o ozbiljnoj društvenoj krizi i mogućim nemirima u manje-više spontanoj izvedbi pauperizovanog pučanstva. Kako su se, dakle, menjale vlasti, sistemi, ideologije, režimi, te samim tim i raspored figura na »društvenoj tabli«, tako su razni Nostradamusi svakog božjeg leta najavljivali »vruću jesen« (ovaj put ozbiljno, keve nam!). Neki su ovo govorili sa nadom, drugi sa zebnjom; zajedničko im je bilo samo to da su govorili gluposti.
Srbija će uskoro, dakle, ući u možda petnaestu, a moguće već i dvadesetu uzastopnu jesen u kojoj je sigurno samo ovo: da će gradovi mirisati na paprike, i da neće biti nikakve sankilotske »revolucije kuke i motike«, kao što je nikada nije ni bilo (nije to bio ni famozni Peti Oktobar). Slušajući za Miloševićevog vakta ove vradžbine, bajanja i zazivanja nekakvog anarhičnog i kvaziromantičnog Ustanka Bednih, mogao sam samo da se nerviram zbog tako monumentalnog diletantizma onih koji su, i u moje ime, uzeli na sebe da sruše Mrski Nenarodni Režim. Slušajući iste takve bajalice danas, mogu još samo da se rezignirano smeškam na fakat zapanjujuće ljudske istrajnosti u mitovima i zabludama.
Povod ovoj priči savršeno je minoran, radi se tek o jednoj u moru srodnih izjava kakve se rutinski obnavljaju u ovo doba godine, pouzdano kao što je pouzdano proletnje izleganje larvi smarajućih podunavskih komaraca. Branislav Čanak, prvi čovek UGS »Nezavisnost«, izjavio je pre neki dan kako se »kod građana Srbije gomila gorčina koja bi na jesen mogla da pukne«, zgodno oratorski pridodavši i kako je još prethodni režim »istrošio strpljenje naroda«, te je otuda »moguće da ljudi na jesen sami od sebe izađu na ulicu. Onako, pukne im film, kao u Argentini 1984. godine«. Dobro de, izađu, pukne im film i onda bude – šta? Dosadan saobraćajni zastoj u centru Beograda, čega smo se već ionako

mnogo gorih, promašenijih i nadobudnijih najava neumitne ajvar-revolucije. Otuda ovo ne treba shvatiti kao »polemiku« sa njom, nego kao registrovanje žilavosti bizarnog (retoričkog) fenomena, upornog poput onih već pomenutih dunavskih komaraca.
Ima nešto u ovdašnjoj »političkoj kulturi« što tera čak i ozbiljne ljude na našoj sceni – a kamoli one druge, koji bogme pretežu – u neprestanu infantilizaciju i karnevalizaciju svega postojećeg; u bekstvo od političkog ka pretpolitičkom, ka neartikulisanoj populističkoj buci i besu kao »neočekivanoj sili koja se iznenada pojavljuje i rešava/ upropaštava stvar«, kada svi drugi, klasičniji društveni mehanizmi zakažu ili se sasvim zablokiraju. Mit o (jesenjem, po mogućstvu) Ustanku Kuke i Motike – svake godine odlaganom pa najesen jopet obnavljanom, kao Sudnji Dan kod apokaliptičkih sekti – sastavni je deo ove patologije. I legenda o Devetom Martu jedan je od takvih događaja; tada je, tobože, »sve moglo biti drugačije«. Ne, nije moglo: Srbija još nije bila zrela za to, što se videlo i po rezultatima potonjih izbora. U stvarnosti, jedine dve uspele i plodne »ulične pobune« (»duga šetačka zima« i »Peti oktobar«) bile su tek građanska iznuda priznavanja izbornih rezultata, dakle kanalisani i artikulisani pritisak za privođenje institucija njihovoj svrsi (nakon što je legitimnost takvog pritiska overena na izborima, što nije bio slučaj Devetog Marta, kao što nije ni sada). I ni jedna od njih nije bila direktno uzrokovana »socijalnim razlozima« (mada su i oni, normalno, bili njena potka).
Ide jesen, spremajte ajvar; što se Kuke i Motike tiče, nemojte se ni brinuti ni nadati: one su u novijoj srpskoj političkoj istoriji samo retorička poštapalica očajnika. Ah, da, i sindikalaca. No, ono zbog čega je taj beslovesni, samoobnavljajući mit tako iritantan i štetan jeste to što je u njegovoj srži panično izbegavanje političkog. U stvarnosti, postoje samo izbori i frka oko njih. Sve ostalo je tek sterilno, za vlast bezopasno, ama dozlaboga dosadno ometanje saobraćaja.