Smrt radnika zrenjaninskog »Šinvoza«, Radislava Stojanova (40) u toku protesta u beogradskom Domu sindikata (16. januara) privukla je znatnu pažnju javnosti. Smrknuta lica nekoliko stotina radnika koji su ga dva dana docnije pratili do »večne kuće« na Temišvarskom groblju u Zrenjaninu nisu mogla da sakriju tugu i bol, očaj i gnev, primetan i u žamoru oko groba. Interesovanje za ovu tragediju poraslo je kada se saznalo da je to peta po redu smrt radnika istog preduzeća. Naime, u poslednje dve godine jedan radnik –

pogotovo oni koji su senzacionalistički orijentisani, iz dana u dan, iz godine u godinu, stvaraju masovno raspoloženje ljudi kao da prisustvuju beskonačnom stradanju, a da ništa ne mogu da učine za svoje dobro.
Za celovito znanje o tome šta se sve realno događa, dabome, potrebna su zamašna istraživanja života jedinki i društvenih grupa, ali tako opsežan i temeljit intelektualni poduhvat premašuje namere i domete ovog teksta.
Umesto da nagađamo šta se sve dešavalo u dušama pokojnika pre nego što su »napustili ovaj svet«, pogledajmo šta se dešava tamo odakle su »otišli«. Ovde će biti reči o tome šta se dešava konkretnim ljudima, šta ih navodi na očajanje, i šta oni čine da mu se otmu.

Već je pomenuto da je Radislav Stojanov preminuo u vreme protesta radnika. Reč je o protestu radnika akcionara dva zrenjaninska preduzeća, »Šinvoz« i BEK. Prema zapisima koji kruže među učesnicima protesta možemo da rekonstruišemo glavne tokove događanja.
Fabrika za proizvodnju i remont šinskih vozila – »Šinvoz« – započela je privatizaciju 1989. godine, prema odredbama Zakona o društvenom kapitalu. Do 1993. radnici ovog preduzeća su otkupili 14% akcija preduzeća. Nakon toga je privatizacija obustavljena, zbog hiperinflacije. Nastavljena je 2004. godine, po novom Zakonu o privatizaciji, kada je radnicima i penzionerima besplatno podeljeno 30% akcija. Država je preostalih 56% kapitala prodala Nebojši Ivkoviću koji je na aukciji učestvovao kao fizičko lice a čiji poslovni i preduzetnički kapaciteti nisu poznati. Uoči prodaje 56% kapitala u preduzeću je bilo zaposleno oko 870 radnika.
Na osnovu ugovora s Agencijom za privatizaciju, Ivković je bio obavezan da investira u »Šinvoz«; na toj osnovi bi stekao pravo na uvećanje svog vlasničkog udela. Ovu svoju obavezu on je prividno izvršio 2005. godine tako što je pet rashodovanih dizel-električnih lokomotiva, nabavljenih radi seče u staro gvožđe, prikazao kao investiciju u osnovna sredstva. Ovlašćeni revizor, »Privredni savetnik – Revizija« (Beograd), 11. avgusta 2005. godine je izdao nalaz da je investicija izvršena u skladu s kupoprodajnim ugovorom, nakon čega se Ivković uknjižio kao vlasnik 76% akcija »Šinvoza«.
Lokomotive iz tobožnje investicije su i danas u istom stanju kao i 2005. godine – počivaju na postoljima na kojima su i dovezene, nemaju točkove, neke ni motor.
Radnici akcionari su više puta obaveštavali Agenciju za privatizaciju o kakvoj se vrsti

osnovano sumnjaju da ranije pomenute lokomotive nije ni kupio Ivković, već ih je »Šinvoz« dobio od ŽTP Beograd u okviru poravnanja između ova dva preduzeća, izvršenog 2005.

godine. No, ni radnici akcionari, a ni Savet za borbu protiv korupcije Vlade Srbije, nisu dobili odgovarajuće informacije s nadležnih mesta, zbog čega su podneli žalbu Povereniku za informacije od javnog značaja. Bezuspešno. Zbog neisplaćenih zarada radnici »Šinvoza« stupili su u štrajk. Uz posredovanje Ministarstva privrede, štrajk je obustavljen nakon dve nedelje, ali se ispostavilo da većinski vlasnik i ne namerava da ispuni zahteve štrajkača. Ivković u toku 2007. godine potpuno obustavlja rad u fabrici i otpušta sve veći broj radnika, kao »tehnološki višak«. Radnici akcionari tokom iste godine

povremeno organizuju proteste na kojima traže raskid ugovora Agencije s Ivkovićem. On, pak, daje otkaz bravaru Miti Lisici, predsedniku Samostalnog sindikata, koji je više od dvadeset godina zaposlen u »Šinvozu«.
Novembra 2007. godine nad »Šinvozom« je otvoren stečaj. Glavni poverioci su firme čiji je

vlasnik takođe Ivković. U trenutku otvaranja stečaja u »Šinvozu« je bilo zaposleno oko 470 radnika. Danom ulaska u stečaj svima je prestao radni odnos. Poslednja kontrola Agencije za privatizaciju je utvrdila da Ivković nije izvršio ugovorom predviđenu investiciju, ali ne raskida ugovor, već mu 3. decembra nalaže da u roku od 15 dana dostavi dokaz o izvršenoj ugovornoj obavezi. On 18. decembra pokušava da u preduzeće unese robu kako bi je, s tri godine zakašnjenja, predstavio kao investiciju; tu robu, bez dozvole stečajnog upravnika i stečajnog sudije, preko svog obezbeđenja unosi u radnički restoran.

Kada su saznali da Ivković ponovo pokušava da falsifikuje izvršenje svoje po ugovoru obavezne investicije, oko 400 radnika akcionara »Šinvoza« 28. decembra blokira fabriku i zahteva raskid ugovora s Ivkovićem i obustavu stečaja. Blokadom rukovodi Protestni odbor u kojem su predstavnici Samostalnog sindikata i UGS Nezavisnost, kao i predstavnici Udruženja malih akcionara.
Ubrzo potom, radnici akcionari »Šinvoza« i obližnjeg BEK-a, 15. januara, dolaze na protest u beogradski Dom sindikata, pozivaju predstavnike Ministarstva pravde, Ministarstva privrede i Agencije za privatizaciju, zahtevajući da predstavnici države ispune svoje zakonom predviđene obaveze, da raskinu ugovor za »Šinvoz« (za BEK je već raskinut) i obustave stečaj u oba preduzeća.
Sutradan, pošto su mediji javili da je u toku noći preminuo učesnik protesta Radislav Stojanov, ministar Mlađan Dinkić razgovarao je s predstavnicima Odbora protesta i

obećao da će u roku od dva dana formirati komisiju koja će da utvrdi da li je bilo nezakonitosti i kršenja ugovora u privatizaciji »Šinvoza«, nakon čega će Agencija za privatizaciju naložiti Ivkoviću da u roku od pet dana ispuni svoju ugovornu obavezu, a ukoliko je ne ispuni – ugovor će biti raskinut. Nakon isteka pomenutog roka, 24. januara, radnici akcionari su uputili molbu ministru Dinkiću da ih informiše o realizaciji dogovora od 16. januara. U međuvremenu, predsednici Odbora protesta iz »Šinvoza« i BEK-a, Mita Lisica i Milena Prstojević, uputili su informaciju o toku

protesta u Beogradu na adresu Socijalno-ekonomskog saveta Zrenjanina. Savet je 18. januara, pod predsedništvom Mirka Maleševa, pošto je odao počast preminulom radniku, održao sednicu, prihvatio informaciju, podržao zahteve učesnika u protestu i odlučio da se obrati nadležnim organima vlasti da odgovorno i bez odlaganja razmotre ove zahteve i okončaju napetu neizvesnost oko ove dve firme.
I Odbor građana za podršku radnicima akcionarima, koji je godinama podržavao borbu malih akcionara »Jugoremedije«, pod predsedništvom profesora Slavka Golića, razmatrao je, 23. januara, situaciju oko pomenutih preduzeća, izrazio zabrinutost zbog stradanja ljudi, podržao aktivnosti radničkih protesta i izrazio spremnost da prati događaje i podržava neodložno nalaženje zakonitog, racionalnog i pravednog raspleta dramatične situacije. Prisutni članovi Odbora dali su svoje priloge u Fond solidarnosti radnika u protestu.
Aktivnosti radnika akcionara imale su sve veći odjek u javnosti, i van zemlje, što je uvećavalo izglede da se spor ubrzo reši.

Fond solidarnosti za pomoć najugroženijima i za finansiranje troškova održavanja protesta. Fond je već proradio, prikuplja se novac, i formirana je Komisija koja će rukovoditi Fondom.
Mada je u središtu pažnje samih učesnika protesta, a i javnosti, sukob s državom i s onim kome je ona prodala svoj udeo u kapitalu preduzeća, primetni su i izvesni znaci unutarnjih trvenja. Naime, u lokalnom listu je objavljen tekst o izvesnom incidentu koji se desio u kući Zorana Eremića, poverenika UGS Nezavisnost, u obližnjem selu (Melenci), gde su ga posetile kolege iz protesta, koje pripadaju drugom sindikatu, i da je tom prilikom došlo do verbalnog sukoba. Nagoveštena je mogućnost intervencije policije i pravosuđa. Nastojeći da pratim glavni tok sukoba ovaj sporedni tok prepuštam kasnijem ispitivanju. Za sada samo ukazujem na to da naporedo sa spoljnim sukobom postoji i tinjajući unutarnji

izvršavamo planove proizvodnje«, zbog čega je i došlo do stečaja. On takođe tvrdi da stečajni upravnik trenutno nema kontrolu nad situacijom u firmi, jer su je, veli, zauzela treća lica, koja se predstavljaju kao mali akcionari. On tvrdi da »‘Šinvozom’ šetaju ljudi iz ‘Jugoremedije’, ‘Beka’, tamo je čitava sindikalna organizacija, potpuno bezakonje«. I ove

navode treba podrobnije ispitati, ali vratimo se glavnom toku događanja. Učesnici zbora o kojem je ovde reč su, sudeći po napetoj atmosferi, veoma ozbiljno shvatili obećanja predstavnika vlasti da će, napokon, postupiti odgovorno kada je reč o raskidu ugovora i obustavi stečaja. Ukoliko se to brzo ne dogodi izrazili su spremnost da ponovo, 31. januara, idu na protest u Beograd, i da će protest »trajati do donošenja odluke o raskidu ugovora«. Najzad, posle višegodišnjeg otezanja vlasti da preuzme svoj deo odgovornost za raspolaganje svojim udelom u vlasništvu i za poštovanje zakona i ugovora, a pod pritiskom protesta radnika akcionara i javnosti, 31. januara, iz nadležnog ministarstva stigla je informacija da će biti raskinut sporni ugovor. Predvodnici protesta, na čelu s Mitom Lisicom, predstavnicima vlasti su odlučno rekli da neće napuštati njihove kancelarije dok ne dobiju akt o raskidu ugovora. Rekli bismo da je dobro što su nadležni organi ipak postupili po svojoj dužnosti, pa i da su pokazali i izvesno razumevanje za stradanje radnika. Ipak, pre bi se reklo da je iskamčeni akt prvenstveno nastao usled zebnje predstavnika vlasti da će se baš toga dana, 31. decembra, usred Beograda ponovo pojaviti kolona očajnih protestanata, što bi moglo da poremeti spektakularne skupove pretendenata na mesto šefa države, inače do usijanja zavađene tabore koji pred izbore bučno obećavaju bolji život, čak i spas od svih nevolja, a zaobilaze ono što konkretne ljude zaista tišti i gura u očajanje. U zrenjaninskom Trgovinskom sudu zakazano je ročište o stečaju za 12. mart. Kako će preživljavati manjinski akcionari, otpušteni radnici i njihove porodice kao da nikoga od onih koji
		Međunarodna sindikalna solidarnost REPUBLIKA SRBIJA PREDSEDNIK REPUBLIKE, Boris Tadić MINISTAR EKONOMIJE I REGIONALNOG RAZVOJA, Mlađan Dinkić AGENCIJA ZA PRIVATIZACIJU, direktor Vesna Džinić AKCIJSKI FOND, direktor Aleksandar Gračanac Poštovani, Međunarodna komisija solidarnosti (ISC) Industrijskih radnika sveta (IWW) – međunarodnog demokratskog sindikata kojim upravljaju radnici – izražava solidarnost sa radnicima akcionarima zrenjaninskih fabrika »Bek« i »Šinvoz«, koji su od oktobra, odnosno decembra 2007. godine u blokadi svojih fabrika. Naša organizacija osuđuje način na koji novi vlasnici teraju svoja preduzeća u stečaj, s namerom da potpunim prelaskom vlasništva u njihove ruke ponište osnovna radnička prava otkazivanjem kolektovnog ugovora. Zahtevamo od predsednika Borisa Tadića, ministra ekonomije i regionalnog razvoja Mlađana Dinkića, direktorke Agencije za privatizaciju Vesne Džinić i direktora Akcijskog fonda Aleksandra Gračanca da urade sve što je u njihovoj nadležnosti kako bi se raskinuli ugovori o privatizaciji i da omoguće da se radnici akcionari ovih fabrika zaštite od loših posledica do kojih je privatizacija dovela. Pored toga, naša organizacija smatra da postoji bliska veza između političkih sloboda i ekonomske pravde – odsustvo jednog, sigurno znači i urušavanje drugog. S tim u vezi, zaštita prava radnika akcionara je pozitivan korak koji treba da osigura da većina radnog naroda u Srbiji ne padne pod dominaciju interesa nekolicine bogatih. Srdačan pozdrav, Saku Pinta Međunarodna komisija solidarnosti Industrijski radnici sveta

odlučuju o njihovoj egzistenciji nije briga. A baš oni u čijim je rukama najveća moć često se žale na razne pritiske, čak i na pretrpljenu »duševnu bol«, što izgleda cinično, pa i licemerno.
No, da ne bismo podlegli tmini pesimizma priznajmo da se ukazao tračak svetla. Posle velikog truda i silnih muka odškrinuta su vrata za zakonito, racionalno i pravedno rešavanje statusa firme dovedene do ruba kraha. Umesto da nagađamo šta će se u ovom slučaju dalje događati, pogledajmo neke bitne probleme koje i danas ima »Jugoremedija«, na čije se iskustvo pozivaju učesnici tekućeg protesta.

»sveden samo na vrednost građevinskih objekata«. Umesto propadanja, otvara se realna perspektiva razvoja, tako bi kroz saradnju s firmama iz EU bio ostvaren dodatni godišnji prihod od 3-4 miliona evra, a izvoz u zemlje bivšeg SSSR-a znatno bi premašio sadašnju vrednost od 2,5 miliona evra. Dakle, od poslovnih uspeha firme lokalna zajednica i čitava država imale bi pozamašnu korist, jer već u ovom trenutku na ime raznih dažbina uplaćuje u državni budžet 3,6 miliona evra.
Podrobniji prikaz ovog dopisa predočava kako sadašnji većinski vlasnik shvata svoju

stvar koja se tiče sadašnjih vlasnika, i većinskih – malih akcionara i manjinskog – države. Racionalno poslovanje podrazumeva partnerstvo sadašnjih vlasnika u odlučivanju o budućnosti, kako se već pokazalo, jedne prosperitetne firme. Uskoro, 1. marta, biće puna godina dana ulaska većinskog vlasnika u posed i upravljanje, i to će biti prilika da se sumiraju postignuti rezultati u proteklom periodu, a i da se jasno formulišu glavni problemi koje ubuduće treba rešavati, što će Republika, kao i do sada, pažljivo pratiti i obaveštavati javnost.
Vratimo se ponovo glavnom toku sadašnjih zbivanja i temi ovoga teksta.

Da bismo razumeli šta se dešava danas sa »Šinvozom« trebalo bi da barem privirimo u privrednu istoriju grada. Reč je o preduzeću čiji je zametak nastao krajem XIX veka, u vreme izgradnje železničke pruge u Banatu kao regionu tadašnje Austro-Ugarske. Tada, sada već daleke 1887. godine, pored izgrađene železničke stanice ondašnjeg Bečkereka (sada Zrenjanin) osnovano je preduzeće za izradu malih motora sa unutrašnjim sagorevanjem, oko kojeg se razvijala kasnije čuvena Železnička radionica. Kamen-temeljac ovom preduzeću postavilo je akcionarsko društvo na čijem čelu je bio grof Čekonić, najbogatiji i najuticajniji veleposednik (preko 32.000 katastarskih jutara oranice) u toj regiji. Pored kapitala akcionara, u izgradnju i razvoj preduzeća, kao i čitave železnice, uložen je kapital moćnih banaka i same države. Svako od njih imao je interes da se gradi i razvija železnička mreža i da se uz nju podiže i razvija servisiranje te mreže, kao i lokomotiva, vagona i raznih uređaja. Sve to bilo je od i te kakve koristi i za lokalno stanovništvo, grad i državu.
Železnička radionica radila je, kako kazuju lokalne hronike, i u vreme svetskih ratova, raspada država, pomeranja državnih granica, kroz uspone i padove i povremene krize i sukobe. Ona je bila i središte formiranja najuglednijih majstora u gradu i regiji. Ostalo je i obilje građe o nastanku i razvoju radničkog pokreta. Železnička radionica smatra se i »rasadnikom kadrova« KP i lokalne vlasti nakon 1945. godine. U sklopu posleratne ubrzane industrijalizacije ovo preduzeće postajalo je sve razvijenije i moćnije. Sto godina nakon osnivanja u preduzeću radi oko 1.500 radnika solidnih kvalifikacija, najviše kvalifikovanih radnika i sve veći broj tehničara i inženjera. Pored remonta svih vrsta lokomotiva (parnih i električnih), svih vrsta vagona, proizvodnje rezervnih delova za potrebe državne železnice i raznih industrijskih pogona, vremenom su osvajana i nova područja. Proizvodi se oprema za petrohemiju, naftnu i hemijsku industriju, livačku i klaničnu industriju, čelične konstrukcije, dizalice i kranovi, složeni sistemi i oprema za prehrambenu industriju... Uvozi se moderna tehnologija iz Italije, Nemačke, Francuske. Izvozi se sve širi i raznovrsniji asortiman. Za proizvodne i druge uspehe »Šinvoz« je dobio mnoga priznanja i odlikovanja.
Počev od 1970. godine »Šinvoz« ulazi u složene integracije sa srodnim preduzećima metalskog kompleksa. Formira se Udružena metalna industrija »Metind« koja gradi nove pogone u »industrijskog zoni«, gde na oko 120.000 kvadratnih metara radi preko 4.000 radnika.
Prateći sadašnja zbivanja obišao sam čitavu »industrijsku zonu« koja se u dužini od oko šest kilometara, a na širini od pola do dva kilometra, proteže duž čitavog južnog oboda grada, od ulaska do izlaska Begeja iz Zrenjanina. Tu se nižu Fabrika tepiha, Mlekara, Fabrika biljne masti, Uljara, »Remont«, »Radijator«, »Šinvoz«, BEK, Kafilerija, Šećerana, Toplana, »Jugoremedija«, Skrobara, »Luksol«, Fabrika obuće i Kožara. Nižu se mahom nekadašnji industrijski giganti i poneka manja fabrika. Sve te fabrike su donedavno bile u pogonu, a sada samo poneka radi. Nekadašnji džinovi su oronuli, hale i dvorišta prazni, parkovi zakorovljeni, svugde su razbacane razne olupine i zarđala gvožđurija. Sve ovo sablasno liči na »groblje dinosaurusa«, kao mučna uspomena na jedno dugo razdoblje gradnje i uspona pojedinačnih giganata i ogromne »industrijske zone«. O sudbini tog »gigantizma« malo se zna. O njihovoj sudbini više se nagađa nego što su obavljene temeljite analize. Ostali su tragovi u blistavim bedekerima iz na prvi pogled blistavog »socijalističkog raja«, uz propagandne hvalospeve revolucionarima i graditeljima, mahom onima na vlasti. O tome kako se realno radilo i živelo malo je tragova. Kao da je sve potonulo u neku »crnu rupu«. U lokalnoj samoupravi tvrde da sve to nije u delokrugu njihovog rada, jer za sve ono što je bilo u društvenoj svojini nadležna je centralna državna vlast. Verovatno neke od starih fabrika ne mogu da opstanu, ali da li baš sve moraju da propadnu?
U izdanju sadašnje lokalne samouprave pojavile su se blešteće slikovnice o gradnji novih fabrika na praznom prostoru, zelenim njivama (»green field«), koje sadašnja vlast nudi novim investitorima, najpoželjnije »strateškim partnerima« iz inostranstva, gde će se otvoriti novi proizvodni pogoni, nova radna mesta i odakle će poteći novi i obilni prihodi. Još nisu izvesni ishodi ovih vizija.
U ovim megaprojektima, starim i novim, nema informacija o konkretnim izvođačima, vlasnicima i radnicima, kao da su ih odrezale neke goleme makaze. Danas više znamo o davnašnjem grofu Čekoniću, kao jedom od prvih akcionara, nego o potonjim industrijalcima, majstorima, inženjerima, tehničarima. Ne moramo se diviti jednom grofu,

tranziciji. Stoga možemo samo da nagađamo šta je bilo i naročito šta će dalje biti u tom zamašnom i dramatičnom procesu.
Ipak, ponešto i znamo. Nije baš sve potonulo u »mračnu prošlost«, kako nam se to već godinama sugeriše, niti je sasvim zasenjeno bleštećom novom »svetlom budućnošću«. Makaze, ni najmoćnije, ne mogu baš sve odrezati i ukloniti iz sećanja. Znamo, tako, da je moćna država bila glavni pokretač zamašne industrijalizacije i da je sva vlast bila u njenim rukama, da je ona bila i faktički vlasnik izgrađenih fabrika. Znamo, takođe, da je ona uspevala da pribavi obilna sredstva za investicije, ne samo od poreza nego i iz inostranstva, na ime pomoći i kredita, naročito sa Zapada, zahvaljujući »hladnom ratu« u kojem je Jugoslavija bila »tampon zona« između sukobljenih blokova kojima je bilo u interesu da suparnik bude što udaljeniji, pa nisu škrtarili da to postignu ulažući u razvoj naše zemlje. Zahvaljujući više spoljašnjem dotoku novca i razne robe (o oružju da i ne govorimo) nego uspešnosti domaće privrede rastao je standard građana a naša zemlja, od svih zemalja »realnog socijalizma«, bila bogatija i otvorenija prema svetu. Iz takve pozicije zemlje i vlasti u njoj logično sledi i saznanje o razlozima popularnosti te vlasti i izrazite lojalnosti podanika koja se prelivala u bespogovorno podaništvo.
Manje znamo, ali s malo truda bismo i to mogli znati, da ta lojalnost nije bila apsolutna, i

isplatom zarada, čak i njihovim povećanjem, samo da se zataška činjenica da oni postoje. A zašto bi onako moćna država, pitate se, skrivala štrajkove? Odgovor nije previše komplikovan: zato da se ne bi javno otvorilo pitanje o vlasništvu. Naime, tada je, po vladajućoj ideologiji, na vlasti bila radnička klasa s istorijskom misijom da izgradi komunizam koji je, prema vladajućoj doktrini marksizma-lenjinizma, inače, bio istorijska nužnost. Prema ustavu i u zakonima, dominiralo je društveno vlasnišvo a sredstva za proizvodnju su bila u rukama radničkog samoupravljanja. To što se vladajuća klasa bori za prava iz najamnog odnosa, kao i u svim radničkim štrajkovima, predstavljalo se kao neviđeno čudo, pa ga je stoga trebalo sakriti. Ilegalna borba radnika za elementarna prava ostavila je skrivenim ne samo stvarnog vlasnika, nego i same radnike. Tako su spram veoma organizovane vlasti i vladajuće klase ostajali radnici koji se stihijno i spontano bore za vlastitu egzistenciju, ostajali su bez svojih sindikata i političkih organizacija, lišeni realnih mogućnosti da se oblikuju kao društvena klasa svesna svog realnog položaja, svojih interesa i svojih realnih mogućnosti da se organizovano bori za poboljšanje uslova svoga života.
Sadašnja vlast postupa veštije od nekadašnje. Dopušta štrajkove i demonstracije,

legalizovan je pluralizam sindikalnog i političkog organizovanja, ali akcije radnika ostaju na »brisanom prostoru«, bez autonomnih organizacija,

kao puževi golaći, bez elementarne zaštite vlastitih organizacija a spram veoma organizovanih grupacija na vlasti ili bliskih vlasti i mimo mahom ravnodušnih nevladinih organizacija kada je reč o životnim nevoljama radnika. Otuda nije čudnovato što se i dalje širi strah od politike, tako da se bezmalo svako ko se drzne da se suprotstavi vlasti obeležava kao opaki pretendent koji hoće da zgrabi vlast pa se prenemaže da je nevin, da neće da se »meša u politiku«.
Jugoslavija kao država i poredak u njoj, i to znamo, razorena je kroz krvave sukobe, kroz seriju ratova, a njih prate retko viđeni zločini i pljačka. Tokom divljanja te stihije straha, mržnje i nasilja uništeno je toliko mnogo života da im ni broj još nije pouzdano utvrđen. Niti su sređena znanja o oblicima i razmerama sveopšteg razaranja, i privrede, što je za našu temu posebno značajno. A pocepane su ideološke i propagandne zavese »starog režima«. Mnogo toga je naprosto nestalo, uključiv i društvenu svojinu i radničko samoupravljanje. Zašto i kako se sve to desilo još nije razjašnjeno, niti je izvesno ko sve i iz kojih razloga i danas gaji nostalgiju za tim razdobljem. Bilo bi suviše smelo da se svim tim temama bavim u ovom ipak tematski ograničenom tekstu. Ograničiću se na ono što smatram suštinom teme ovog analitičkog ogleda o jednom konkretnom trenutku tranzicije.

Da ne bih prepao čitaoca značajem i širinom teme iz naslova ovog odeljka, podsećam da o tome mogu naći više merodavnih tekstova u listu Republika, a i na dugim mestima. Podsećam, takođe, da je objavljeno puno tekstova o nastajanju i delovanju pokreta za demokratske promene u Srbiji, tokom poslednje decenije prošlog veka, odakle je proisteklo i rušenje »starog režima«, na izborima 24. septembra i na oktobarskim demonstracijama 2000. godine. U središtu tih težnji za demokratske promene, to je izvesno, bilo je donošenje novog ustava, što je pobednička opozicija, a potom i vlast, obećala i time pridobila najširu moguću i snažnu podršku i na izborima i u demonstracijama. Poznata su i kolebanja nove vlasti oko ovog javnog posla, kao što su poznati i sporovi i sukobi unutar te nove vlasti koji su vodili do razlaza, sporova i sukoba, pa i raspada nekada snažne opozicije i nove vladajuće grupacije (DOS). Čitaoci se, na stranicama našeg lista, mogu obavestiti i o višegodišnjim naporima da se donese novi ustav.
Kada je reč o novom ustavu dogodio se, za mnoge, neočekivan obrt. Godinama odlagano njegovo donošenje pravdano je da se tako važan posao ne može obaviti »preko noći«, a

konsenzusa o temelju obnove privrede i društva – a to su norme o svojini – nekadašnja društvena svojina je naprosto izbrisana, bez ikakvih razjašnjenja čime će i kako biti zamenjena; dakle, nije izvesno na kojim novim svojinskim temeljima počiva najdalekosežniji proces tranzicije. A kada to nije pouzdano utvrđeno, ustavom i zakonima, otvara se širok prostor za samovolju vlasti i razne oblike sistemske korupcije. Krađe i pljačke, o kojima se inače puno govori, i bezbrojne afere s tim u vezi, stvaraju veoma nepovoljne uslove za preduzetničke i poslovne poduhvate, i stvaraju krajnje nesigurne uslove života svih, naročito onih koji su na dnu hijerarhije vlasti ili su sasvim izvan nje.
Način takve promene ustava opravdava se neophodnošću borbe za Kosovo koje se našlo i na ključnom mestu u njegovoj preambuli, kao obavezujuća zakletva. Na takvom poimanju Kosova i obavezujućoj borbi da ono ostane u sastavu Srbije utemeljena je »kohabitacija« svih stranaka koje su učestvovale u donošenju Ustava. Ostavljajući ovde po strani ovu »goruću temu«, ne prihvatajući ni sada kao ni ranije nasilno presecanje »kosovskog čvora« (i o tome ima puno priloga u Republici), s punom svešću o rizicima novih konfrontacija na Kosovu, u Srbiji, bližem i daljem okruženju, vratio bih se ipak glavnoj temi ovog članka.
Bez jasnih ustavnih i zakonskih normi o svojini – privatnoj i javnoj – složeni proces tranzicije izložen je samovolji vlasti. Kao što ni ranija vlast nije uspela da se sakrije iza ideološkog paravana sazdanog od indoktrinacije o nužnosti »uterivanja u socijalizam«

blizu 40%, i da izgleda logično da su protagonisti nekadašnjeg režima egzistencijalno zainteresovani da izbegnu polaganje računa za posledice svoje nekadašnje vladavine, pre svega za zločine i pljačku, da imaju veoma organizovane i disciplinovane pristalice i da su se izveštili u izbornoj propagandi. Teže je razumeti zašto kandidat DS Boris Tadić, sadašnji predsednik, s uverljivom propagandom o modernizaciji zemlje i neodložnom učešću u evropskim integracijama i uključenju u EU znatno zaostaje u broju glasova, za skoro 5%. Najteže je razumeti jedan inače uverljiv nalaz prvog kruga glasanja, da su za Nikolića glasali i oni koji nisu pristalice njegove ideologije i politike, već glasaju protiv nove vlasti. Bez nagađanja o korenima inata i »srpskog prkosa« prisetimo se da su merodavne analize pokazale da je većina birača i 2000. godine glasala više protiv Miloševića nego za Koštunicu. Da li će ovaj motiv biti uticajan i u drugom krugu izbora u ovom trenutku ne znamo, jer ovaj tekst završavamo pre 3. februara. Ne znamo, takođe, ni da li će, kao i prilikom prošlih izbora, prevagnuti, u poslednji čas, strah jednog dela birača od pobede Nikolića i time obezbediti pobedu Tadiću.
Dosta toga ne znamo, a u ovom trenutku ne možemo ni znati, ipak s dosta pouzdanja možemo reći da ni stara ni nova vlast nije iskoračila iz već pomenute »kohabitacije«, što je dovoljan razlog da, pored onih koji već jesu u očajnom položaju, i mnogi drugi osećaju da klize ka rubu očaja. Višestrukog očaja, jer su već ophrvani životnim tegobama, jer osećaju nemoć da išta bitno promene u svom životu, jer pred sobom imaju bahatu svemoć vlasti, i stare i nove.
Sila vlasti sada nije, kao nekada, usmerena na »uterivanje u socijalizam«, ali jeste na »uterivanje u kapitalizam«. Nameće se i žrtvovanje za odbranu »krvi i tla« uz odricanje života danas i ovde, naročito za one koji nisu na vlasti ili su od nje udaljeni, koji se žigošu zbog manjka »patriotizma«. I ne samo da je ugrožen goli život ljudi, nego se sprečava i uspostavljanje normalne države u kojoj postoje jasne norme – pravne, etičke i političke – koje regulišu svojinu, »svet rada« i način vladanja. Očigledno, onima najmoćnijima – i finansijski i politički – odgovara stanje bezdržavlja u kojem nema polaganja računa – i za zločine i za pljačku, i za tok i ishod tranzicije.
A razloga za očaj ima i previše, ne samo zbog jačanja snaga starog režima nego i zbog rigidnog insistiranja na svojoj ideologiji i propagandi »uterivanja u divlji kapitalizam«, mimo jasnih svojinskih i drugih ustavnih, zakonskih i etičkih normi kakve poznaje i sam kapitalizam.
Ako protesti radnika akcionara o kojima je ovde bilo reči i nisu doneli opipljive i neposredne koristi njima samima, mogu biti od nemale koristi u pokretanju ozbiljnijeg javnog interesa za njihovu borbu za načelno regulisanje svojine i civilizovane odnose među vlasnicima i suvlasnicima, a ne samo za njihovo stradanje, do pogibelji. Tek kada i država preuzme svoj deo odgovornosti za svoje vlasništvo, i prestane da svu odgovornost prevaljuje na ostale vlasnike i radnike, inače bolna i rizična tranzicija može biti lišena viška rizika i prestati da bude vrelo očaja od kojeg se ljudi dramatično otimaju.
Mada se od ljudi koji se otimaju od očaja to nije moglo očekivati, oni opominju na velike rizike od opasnosti vlasničke isključivosti i bezobzirnosti, i sugerišu potrebu ravnoteže različitih ideja, normi i uverenja, kako bi se izbeglo da se bilo ko smatra »suvišnim ljudima«, što je oduvek bio oslonac raznih totalitarnih sistema. A kada se ova crta pređe, smisleno je razmišljati o slobodi i demokratiji i delati u tom smeru, i u Srbiji, danas i sutra.