Tone mesa pojedeno je za vreme hrišćanskih praznika i svega što se u ime vere svetkovalo poslednjih mesec dana. Popijeno je hiljade litara piva, vina, rakije različite žestine i za mamurluke sokova i mineralne vode. Ne računajući post (posnu slavu i sl.), svi ostali dani obeleženi su prinošenjem žrtava, jedenjem velikih količina proteinsko-kaloričnog mesa, spremljenog na različite – holesterolske načine. Cugalo se non-stop. Ovaj način praznovanja jedino brine prave ljubitelje životinja i verovatno one istinske vernike i vernice. Kultura praznovanja, kultura ishrane... ko će brinuti o svemu! Suviše smo zauzeti »nekim drugim« obavezama. Ispada da nije vera ono što prepoznajemo u sebi već ono drugo: kako je ispoljavamo i pokazujemo javnosti, to je doprinos javnom i kolektivnom osećanju zajedništva i identiteta. Ni reč u prilog izgradnje mira, tolerancije i duhovnosti. Uz božićnu čestitku vernice i vernici dobili su opomenu da se ne sme zaboraviti niti ignorisati šta je nacionalni interes (Kosovo).
Oduševili su nas direktor gimnazije i njegov zamenik na KTV-u sredinom januara. U neko poslepodne rešili da malo hvale »Humanitarni fond porodice Knežević« koji je mnogo pomogao u duhovnom razvoju i prosvećenju gimnazijalki i gimnazijalaca. Ovaj Knežević, iz porodice čiji je humanitarni fond, je u stvari Savo. Sećate se uljare »Dijamant«, akcija, na imena živih i mrtvih itd. Ne možemo sada o tome, još uvek traje sudski proces. Nego, ovaj humanitarni fond je pomogao organizovanje takmičenja o poznavanju lika i dela svetitelja Save i srpske istorije iz tog perioda. Interesantno je ne primetiti da »uspešni« biznismeni, neki državni ministri i tajkuni uvek u jeku ili krizi svojih karijera reše da poklone nešto za izgradnju crkava, restauraciju manastira, onda se uvek sete izbeglica, dece sa Kosova, Roma... To podseća na zadužbine kneževa i vojvoda iz daleke nam istorije. Poređenje: setite se filma »Kum III« – Vatikan uvek prima goste, biznismene, od njih se primaju ogromni novčani pokloni i obavezno se tada ispovede. Tu su svi slični.
»Neo-omladina« je spremno dočekala pravoslavnu Novu godinu. Uz hrišćanina Caneta »Partibrejkers«, uz malo nemačke punk energije, kuvano vino i rakiju. Onda, kasnije, u euforiji, na binu su se nenajavljeni popeli neonacisti iz Zrenjanina, sa podignutim rukama u znak nacističkog pozdrava. Poznajemo ih iz viđenja, znamo im imena i gde stanuju. Okupljene građanke i građani ostali su nemi i iznenađeni. Nisu bili sigurni kome su zapravo ovi omladinci salutirali: Canetu, nemačkom bendu, gradonačelniku (koji je prisustvovao celom hepeningu) ili njima. Nije bilo obezbeđenja, policije, nikoga ko bi se usprotivio. Nijedan pravi hrišćanin ili hrišćanka nisu izašli ispred njih da im, ako ništa drugo, kažu da je to pogrešno. Niko nije hteo da dobije šamarčinu u jedan, a da zatim stoički primi i drugu u drugi obraz. Zrenjanin je »slobodan« grad. Benigne ljudske kreature odšetale su isto veče svojim kućama, šapatom govoreći o »mladosti-ludosti«.