Finansijski apsurdi devedesetih još uvek vladaju Srbijom. Sve ono što se činilo lako dostupno građanstvu koje je živelo od šverca, naizgled monetarnog bezvlašća, u kojem je jedna »milka« čokolada mogla da donese socijalni mir i pored nepostojeće proizvodnje, kastrirane nauke i istraživanja u kojem je kraljica nemačka marka doživela inauguraciju u najtraženiju robu stoleća, preti da se vrati. Uspeh na izborima Srpske radikalne stranke i njenog v. d. lidera Tomislava Nikolića, kao i relativni uspeh Socijalističke stranke Srbije i njenog kandidata ukazuju da je mitologija još uvek na političkoj sceni vrednija od rada. Iako građani Srbije vole moderne svetlucave proizvode koje im nude po primamljivoj ceni narastajuće tehnologije dalekog Istoka, mnogi se još uvek nadaju da će surovost tranzicije zameniti lepršava lakoća postojanja prvobitne trampe i svoju budućnost vide kao uspešni trgovci na veliko i malo nesvesni u potpunosti narastanja monopola. Davno prošlo srednjovekovno sitno trange-frange utapanje, lošeg kvaliteta, benzina i drugih roba iz ogromnog škarta Evropske unije, danas menja roba široke potrošnje na akcijskoj prodaji i uporni putujući trgovci koji nude deset poklona za jedan, većini, potpuno nepotreban proizvod kojem je istekao rok trajanja.
Histerija lakog bogaćenja ratnih profitera se nastavlja kroz nepoštovanje zakona i njihovu neprimenljivost. Kao primer možemo navesti ono što svi vide, ali u nadi da će se lako obogatiti ništa ne radeći nego živeti od rente, ulažući sa sumnjivim investitorima ili izvođačima radova u mnogobrojne stanove i zgrade na svakom kvadratnom milimetru površine ne samo Beograda već i drugih gradova Srbije bez imalo smisla za uređenje životnog prostora grada, bez mesta za škole, domove zdravlja, vrtiće i bolnice, bez ulica kojima će se odvijati saobraćaj, bez mesta za kontejnere koji treba da nas uvedu u postindustrijsko društvo u kojem je smeće sekundarna sirovina koja obezbeđuje opstanak na našoj maloj planeti, radna mesta, nova znanja i drugačiji život u potpunosti od onog u dvadesetom veku. O parkovima i grobljima da i ne govorimo. Zelene površine, pluća grada, otimaju se i uništavaju bilo kao parkinzi bilo kao jeftino građevinsko zemljište. Vlasnicima porodičnih kuća se preti, nudi zaštita od »onih drugih moćnika«. I dok trepnete okom na tom mestu niče zgrada bez trotoara koji zakon propisuje, bez parking mesta, bez ulice normalne širine, ali sa gomilom lokala za izdavanje kao da će svaki građanin Srbije otvoriti bakalnicu i dugo i srećno prodavati žvake i novine i druge proizvode koje će i ovako morati da kupi od Rodića, Miškovića i sličnih megaprodavaca. Seljenje administrativnog centra Beograda na Novi Beograd pokazalo se kao račun bez krčmara. Saobraćajni kolapsi su iz centra prošireni i na mostove. Obilaznica nije završena, most u Obrenovcu je i suviše mali i uzan da bi primio saobraćaj sa autoputa, i gde smo bili dvadeset godina, nigde, šta smo uradili – ništa. Parola Beograd–metropola postaje smešna i pored velikih staklenih zgrada koje niču preko noći. Grad je zatrpan smećem i histerijom nadolazećeg kolapsa pregrejanog građevinarstva. Ko će živeti u deset velikih zgrada na Ceraku u naselju Filmski grad? Ni u prvoj, koja je završena, nisu prodati svi stanovi. Novca ponestaje, sablasno u mraku štrče započete građevine. Investitor »Stankom« je svemoćan na opštini Čukarica. I poslednji parkić ispred čuvene kuće Milorada Ulemeka pretvorio se u džinovsku rupu. Teške mašine uništavaju staze i prilaze. Džinovski kranovi, nezaštićeni, preteći se izvijaju nad prolaznicima. Blata na sve strane. Od zemunske histerije zidanja na malo za vreme prve vladavine radikala do šizofrenije rentijerstva na veliko »Žike Muštikle«. Kako je nemačka marka nestala kao valuta, sada se u evro gleda kao u boga. Pad na svetskim berzama teže su podneli građani Srbije od građana zemalja u kojima je evro zvanična valuta plaćanja. Još uvek ne shvatajući da čim padne dinar pada i cena njihovog rada, Srbi u slamaricama opet skupljaju »sličice«. Nade da je kredit u evrima jeftiniji ako dinar padne, podgrevaju i bankovni službenici koji ubeđuju klijente da im se više »isplati« da zakasne koji dan sa plaćanjem rate »jer će evro porasti u odnosu na dinar« pa će moći da »zarade«. Pošto su ove dve valute vezane svaki pad dinara poskupljuje zajmoprimaocu kredit ne samo za zakonski određenu kamatu već i za onaj procenat za koji je prenaduvani strani valutni novac revalvirao u odnosu na dinar. Samo stabilan kurs garantuje realan porast vrednosti novca, a time i cenu rada. U uslovima nestabilnosti na svetskim berzama, izazvanim padom vrednosti dolara i hipotekarnim slomom u Americi u kojoj je neoliberalizam reganomije doveo do recesije i velike pretnje potrošačkom društvu, vraćanje na »ekonomiju« Nikole Šainovića i sličnih preti da destabilizuje krhki rast proizvodnje u Srbiji. Monopol u trgovini, koji smo imali i u socijalizmu, nužno vodi smanjenju asortimana roba i padu kvaliteta. Surovost konkurencije velikih donosi dobro potrošaču, ali ga ne uči racionalnosti jer ga gura u kupoholiju i zaduživanje koje opet poskupljuje novac. I dok smo u socijalizmu učili da je robna proizvodnja nužna jer razvija proizvodne snage, mi danas u Srbiji umesto investiranja u razvoj znanja i tehnologija investiramo u razvoj svih mana kapitalizma. Pod parolama da smo za konkurentnost na svetskom tržištu nesposobni, izvozimo školovane kadrove a uvozimo čačkalice i metle i robu bez atesta i sa greškama. Farsa da se može zaraditi na šticovanju valuta (ili deviza što se nepravilno upotrebljava) traje već dve decenije i ne jenjava. Kada ćemo početi da cenimo rad – ne zna se.