Kada je mitropolit crnogorsko-primorski i skenderijski – to u kanonskom smislu podrazumeva grad Skadar – Amfilohije krajem decembra 2006. izjavio da će se »oko Crkve još ratovati« mnogi tu izjavu nisu razumeli – pravog rata bogu hvala nema, ali verbalni verski rat je sve žešći. Kod nalaganja badnjaka dolazi do opasno »bliskih susreta« između pristalica SPC i kanonski nepriznate CPC sa kojima i jači policijski efektivi jedva izlaze na kraj. Zna se da su sve crkve i verske zajednice dobro »umrežene« u mape i agende političkih prvaka: svako ima svoju crkvu i versku zajednicu, imamo i dve Islamske zajednice. I sve to stvarno funkcioniše, barem u političkom smislu besprekorno. SPC ponavlja da je izvan politike, da nije ni za ni protiv neke političke partije, ali vernike poziva da ipak glasaju za »božju partiju«, a to je ona koja nije protiv boga jer mladi lider je – to izjavljuje mitropolit Amfilohije, a misli na lidera LDP – »antihrist«. Lider Nove Srbije agilni V. Ilić tvrdi da je njegova partija »božja«, a ne kasni za njim ni V. Koštunica. Sredstva se ne biraju. Crnogorski mitropolit se latio i ritualno-magijskih čini, upućuje anateme i baca prokletstva na državu Crnu Goru – to nije deo autentične hrišćanske tradicije, već relikt paganske, u biti antihrišćanske crne magije. No tako je kako je, tu smo i nećemo skoro odatle izaći. Onaj ko zna da je V. Ilić neozbiljan, a posebno oni koji znaju i veruju da je Crkva ozbiljna ustanova, morali bi znati još nešto – Crkva je ozbiljna institucija da bismo je tek tako prepustili političarima i »žandarm-vladikama«. Ova sintagma »žandarm-vladike« korišćena je u Vojvodini kada je pesnik J. J. Zmaj u novinama na to ukazivao krajem sedamdesetih godina XIX veka. J. Skerlić je to sjajno prikazao.
Bilo kako bilo, crnogorsko-srpski verski rat koji se zaista rasplamsao otkrio je mnogo novih momenata o kojima se uglavnom ćutalo.
Ministar vera u kabinetu V. Koštunice R. Naumov je – čitavih nedelju dana pre isteka zakonskog roka – doneo rešenje da građani Srbije etnički Crnogorci ne mogu imati

se mora – i nadajmo se tome – odgovoriti na mnoga pitanja. Najvažnije je da li nešto može da bude istovremeno zakonito i protivustavno. Izgleda da u zemlji gde o svemu odlučuje Vrhovni legalista V. Koštunica i to može da bude. Zakonito je ono što odgovara trenutnoj situaciji, odnosno političkoj koaliciji na vlasti, a što se Ustava tiče uvek ima vremena da se doda poneka »lirska« preambula. Politička rešenja se praktikuju ali se problem mora rešiti po zakonu i Ustavu pod uslovom – tu je i nevolja – da zakoni proističu iz Ustava.
Problem je zaista komplikovan i već je ponuđena pomoć – odakle bi drugde ako ne otuda – iz Rusije koja o tome brine.
Sestrinski zabrinuto oglasila se Ruska pravoslavna crkva i njen prvi velmoža patrijarh Aleksije II – Blic, 11. 01. 2008. – kome je napokon jasno da od kanonskog administriranja SPC u Makedoniji nema ništa – on nudi posredovanje u sporu SPC–MPC pod uslovom da se strane u sporu dogovore u duhu kanonskog reda i poretka i da to reše i nije nejasno da je Aleksije opredeljen za rešenje jer ovo do sada je primer propale crkvene politike. Što se pak Crne Gore tiče, po Aleksiju, tamo su na delu »raskolnici«, a podršku pruža mitropolitu Amfilohiju. Ono što muči patrijarha ruskog – a RPC je stub Putinovog režima – nisu toliko Crna Gora i Makedonija koliko problemi kod kuće i oko kuće. Sastala se bila u Raveni 15. oktobra 2007. mešovita komisija za teološki dijalog između katoličke i pravoslavne crkve i pomislilo se – svi su i u Evropi poverovali da će to biti prvi pomak posle velikog raskola iz 1054. – da je to veliki događaj. No nije tako bilo – predstavnici RPC su napustili skup i sve je propalo. Razlog je bio u nečem što se i nas na Balkanu tiče. Na skupu se pojavila i Estonska apostolna pravoslavna crkva koja postoji od 1996. i pod jurisdikcijom je pravoslavne vaseljenske patrijaršije u Istanbulu, a to stanje RPC ne priznaje. Republika Estonija je – kažu u RPC – njena »kanonska teritorija« a u Rusiji nisu malobrojne ni snage koje smatraju da je nezavisna država Estonija, članica OUN, nešto prolazno. Tako se crkveni spor – kao i na Balkanu – pretvorio u rat za državno-kanonske teritorije. Načelno je u pravoslavlju jasno da se državne i kanonske teritorije ne poklapaju ali – niko nije spreman to da prizna. Tu je sva nevolja i kod nas i na čitavom pravoslavnom Istoku. Ton svemu daju naravno političari, odnosno strukture vlasti kojima je Crkva važan oslonac.
U tom smislu neka vrsta verskih ratova – nadajmo se bez oružja – nije nikad isključena.