Tokom oktobra, novembra i decembra 2007, zbog epidemije žutice (koja još traje), gosti u mnogobrojnim informativnim emisijama svih niških televizija bili su infektolozi koji su, pored apela da se vodi računa o ličnoj i higijeni peškira i odeće, govorili o mogućim izvorima zaraze i načinu prenošenja.
Krajem novembra gost emisije TV5 bio je infektolog dr Tiodorović i tom prilikom je »izrazio želju da ispriča nešto neverovatno što mu se dogodilo pre nekoliko dana«. Doktor Tiodorović je ispričao da ga je telefonom, dok je bio na Infektivnoj klinici, pozvao (njemu) nepoznat pacijent koji je rekao da je »već nedelju dana potpuno žut, da se pre pojave početnog žutila (na beonjačama – prim. P. V.) nije okupao mesec dana, da je počeo jako da smrdi i pitao da li sme da se okupa iako je požuteo«! I opet je propuštena prilika da se poruši svojevrsni zid ćutanja, svojevrsna zavera, da se progovori o nečem što je tabu-tema na prostoru istočne, jugoistočne i južne Srbije (bez Kosova) a odnosi se na ličnu higijenu, tj. tiče se odnosa prema ličnoj higijeni koji imaju pripadnici srpske nacionalnosti naseljeni na navedenom području, neprikosnoveno pravilo i model ponašanja po kojem se Srbi moraju ponašati, kog se moraju pridržavati i o čemu malo ko rođen, odgajan i vaspitan, ako su mu roditelji i bliži i dalji rođaci rođeni i vaspitavani van pomenutih prostora, uspe da čuje bilo šta, a i kad čuje – ponaša se kao da o tome pojma nema.
Zatim su počeli da se javljaju gledaoci, demantovali su sve što je rekao dr Tiodorović i demantovali su njegovu stručnost: »Doktore, da vi ja kažem: to su nama žuticu poslali

je da fotografiju donese u TV5 da je presnime i kaže: »Ne mogu da verujem da takva fotografija postoji! Odakle Vama ta fotografija?« »Iz novina! I čuvam je! Velja će da pobedi a ne onaj, ni ime neću da mu kažem, mrzim ga, neka crkne, neka crkne...« (Usledilo je isključenje i molba voditelja da se gledaoci ne nerviraju, da je u pitanju jedna obična mini anketa. Uzgred, u toj anketi je pobedio Čedomir Jovanović.)
Nekoliko dana pre i posle Dana ljudskih prava gosti u emisiji Niške televizije (NTV) bili su jedan sveštenik iz SPC i učenici jedne niške srednje škole. Sveštenik je mnogo hvalospeva izrekao na račun pravoslavlja i Srba i toliko ružnih reči na račun muslimana, Jevreja (koji su izdali našeg gospoda Isusa Hrista...), judaizma i islama, da je taj dug monolog bio atak i na uši i na zdrav razum.
Kasnije, jedan dečak je upitao sveštenika šta misli o aferi Pahomije, na šta je sveštenik odgovorio da to nije u njegovoj nadležnosti i da nije ovlašten da o tome govori. Međutim, ni dečak, ni voditeljka, ni bilo ko od učenika nije sveštenika upitao da li to znači da je u njegovoj (sveštenikovoj) nadležnosti da onako ružno govori o muslimanima, Jevrejima, judaizmu i islamu i da za to ima ovlašćenje od SPC, kao zvanični pripadnik pravoslavne religije!
Petog januara 2008. godine u emisiji »Svet u dva« (BBC – B92), povodom predstojećeg pravoslavnog Božića, emitovan je prilog o tome koliko u Srbiji ima istinskih a koliko deklarativnih vernika, koliko ih ide u crkvu itd. Šestog januara (»Informer«, TV Kopernikus) pročitana je ta vest – sve istovetno kako je emitovano u BBC-jevom prilogu, ni redosled reči nije promenjen! Ali je emitovan i autentičan prilog snimljen nedaleko od Hrama svetog Save: »nevidljiva« novinarka pita prolaznika da li će proslaviti Badnje veče, Božić, da li ide u crkvu, prolaznik na svako pitanje odgovara odrečno i vidljivo je da okreće glavu od kamere i da mu je neprijatno zbog snimanja i pitanja, novinarka i ne pomišlja da prolaznik nije vernik, možda je agnostik, možda je pripadnik druge nacionalnosti, druge – možda i nehrišćanske religije. (Emitovan prilog je jedan od mnogobrojnih primera srpskog i pravoslavnog centrizma, u čemu Srbija, niški region i niške televizije ne oskudevaju i što bi moglo biti tema nekog sledećeg teksta.)

Neverovatni su načini kojima se šalju poruke mržnje! Gost najružnije govori o nekom i onda kad je reč o nečem što sa temom ili delom teme u emisiji nam nikakve veze, i kad je već sve najružnije mnogo puta ponovljeno voditeljka kaže: »Oni iz nevladinih organizacija nam mogu prigovoriti da širimo govor mržnje, hajde da opet uključimo nekog gledaoca« i tad gledalac ponavlja ono što su gost i prethodni gledaoci već više puta ponovili. Inače novinari i(li) voditelji najčešće imaju unapred napisana pitanja i pravilo je da se tek kad pitanje pročitaju obrate gostu: »Vi ste na ovo pitanje već odgovorili i zato idemo na sledeće – ali i na njega ste već odgovorili...«, što se, na primer, dogodilo i Ani Savić kad je gost bio Velimir Ilić (TV Belle Amie, decembar 2007). Međutim, voditeljka Ružica Z. Stojković uvela je »novinu«: na ekranu televizora koji je ispred gosta u studiju već su ispisana sva pitanja, a pitanje se pojavi i na ekranu gledaoca, voditeljka sedi i ćuti. Kad je gost iz »Dveri srpskih« (»Dveeeeeri srrrpske, kako lepo ime«, raznežila se nedavno voditeljka R. Z. Stojković kad je predstavljala gosta, i dodala: »Neverovatno je da vam ovi iz niške opštinske vlasti nisu dodelili neku prostoriju u Nišu, ali videću šta mogu da učinim po tom pitanju«) u toku emisije pročitao pitanje i primetio »da je ovo pitanje lakše od prethodnog«, voditeljka je spremno odgovorila: »Pa ja sam to namerno uradila – jedno teže pitanje, jedno lakše, i tako svih pedeset pitanja u svakoj emisiji za svakog gosta!« (Inače u pitanju je redovna emisija posvećena »Dverima srpskim« i na programu je svakog drugog petka u mesecu, a naziv emisije je – »Dveri«.)
U jednoj decembarskoj emisiji »Dveri« gost (iz »Dveri srpskih«) je objasnio: »Feminizam je izopačeno shvatanje ženstvenosti i uvezeno je sa Zapada sa ciljem da razori, da uništi tradiciju srpskog naroda, i to je učinjeno preko kojekakvih nevladinih organizacija koje se navodno bore za ljudska prava«. Nekoliko meseci ranije Ružica Z. Stojković upitala je gosta iz neke druge patriotske organizacije da li su Srbi dobar narod, a kad je gost odgovorio potvrdno, upitala je: »Zašto toliko stradamo, zašto Srbi uvek stradaju, da li nas to Bog kažnjava zbog naše dobrote?« »Pa, izgleda da je tako«, odgovorio je gost. I šta drugo gledaoci da zaključe nego: stradamo zato što smo dobri, Bog kažnjava dobrotu, zato nam je loše, zato loše živimo, hajde da prema drugačijima budemo zli i Bog će nas zbog zla nagraditi, a što budemo prema drugačijima »zliji« (gori), Bog će nas više nagraditi i živećemo bolje!?
Takođe u decembru 2007, u jednoj emisiji TV Belle Amie gde je bilo više gostiju (voditeljka je bila R. Z. Stojković), jedan od gostiju (snimak je bio panoramski a gost nepotpisan) rekao je sledeće: »Šiptari na Kosovu nemaju svoju kulturu, nemaju nijedan spomenik kulture, ni istorijski spomenik, imaju samo folklor – koji je stvarno lep – i ništa više nemaju«. Niko od gostiju nije reagovao. Uključio se jedan gledalac i rekao: »Šiptari nisu nacija! Šiptari u Albaniji jesu nacija, ali Šiptari na Kosovu nemaju naciju!« Voditeljka je uz osmeh rekla da »oni ne vole kad ih neko naziva Šiptarima«, na šta je isti glas odgovorio: »Oni sebe nazivaju Šiptarima i što se ljute ako ih neko naziva tako? Zna se kako oni nazivaju Srbe, svi to znamo, ali ja neću da kažem tu reč kojom Šiptari nazivaju Srbe, a oni su Šiptari!«
I ta rečenica je podsetila na sramotnu istinu da Srbi i danas, kao što su to vekovima ranije činili, na kosovske Albance gledaju »sa visine«, kosovske Albance su Srbi uvek smatrali primitivnim bićima, po kulturi, opštem obrazovanju i koeficijentu inteligencije nižim od sebe; za Srbe (ne samo kosovske!) su kosovski Albanci uvek bili »Arnauti«, »Šiptari«, »divljaci« – nužno zlo kojeg se nekako treba rešiti (»proterati preko Prokletija«, slušala sam u detinjstvu, rođena sam dobrano posle Drugog svetskog rata – primedba P. V.). Ko danas uopšte zna za peticiju koju je pre trideset godina potpisalo stotinak intelektualaca, kojom se osuđuje takav odnos prema kosovskim Albancima i traži da se s tim prekine. Od onih koji su protiv nezavisnog Kosova ko se javno pobunio protiv sintagmi, kod Srba odavno »odomaćenih«, o kosovskim Albancima koji se »množe kao gamad« i »kol’ko ih je, k’o gamadi«? I da li je normalno da neko želi da živi u zajedničkoj kući u kojoj ga ostali ukućani mrze i u svemu smatraju inferiornim? Ili je normalno (podrazumevajuće) da taj na kog većina gleda »sa visine« »uzme« svoj deo kuće i započne da živi život po svome, i na svom?!