Početna stana
  
 
 
     

 

Rusko-srpsko proleće srednjeg veka

Ruski »naši« na ulicama

Kada je Građanski klub iz Moskve godine 2002. obavestio rusku i svetsku javnost o tome šta se događa u muzejskim dvoranama – a muzej nosi ime Andreja Saharova – mnogima je sve ličilo na incident, ali ozbiljna ruska štampa to nije shvatila tako i javnost je zaista – veoma različito – burno reagovala. Sam događaj nije posebno velika novina: grupa poznatih likovnih umetnika je sasvim nekonvencionalno tretirala neke biblijske teme, posebno Tajnu večeru i Hrista okruženog apostolima. Druga brojnija grupa građana koji za sebe kažu da su »vernici« – nosili su u rukama ikone i pevali su tropare i akatiste – počela je sa lomljenjem slika, napadala je umetnike i sve je ukazivalo na to da će doći do nasilja na javnom mestu. Prva grupa građana i umetnici su alarmantno upozorili da je to atak na slobodu umetničkog izražavanja, da je to zlo »proleće ruskog srednjeg veka« i povratak inkvizicije. Vernici se nisu predavali, a organi reda se nisu bavili time da li je to o inkviziciji prejaka reč – sprečili su nasilje i priveli su napadače. Bilo je kako je bilo i pogrom je izbegnut. Naravno, reagovao je i državni tužilac koji se pozvao na član 282 KZ RF – povređen je ugled države i Crkve i to se našlo pred sudom – tu je došlo do neočekivanog obrta jer su optuženi umetnici a ne oni koji su napali umetnike. Eksperti koje je sud pozvao bili su zbunjeni – jedni su dokazivali da je reč o grubom nasrtaju na ljude koji veruju u boga, drugi pak da se tu radi o nasilju nad slobodom umetnika da ponude svoj strogo lični doživljaj Hrista i njegove poruke svetu i čoveku. Stvari su se komplikovale i suđenje je uzburkalo javnost. Shvatilo se ipak da nije posredi običan incident – dokazivalo se čak da je krivica umetnika i u tome što su kritički sudili o slovenofilskoj ideologiji F. M. Dostojevskog. Umetnici su se branili kako su umeli, a KZ ne predviđa u nekom članu delo pod imenom »svetogrđe«.
Borba na javnoj sceni je bila neravna – na jednoj strani su bili umetnici, a na drugoj država i RPC uz grupu bučnih i agresivnih vernika i »vernika«.
Nisu prošli ni ozbiljni argumenti koje su umetnici nudili, a nudili su primer iz istorije slikarstva i evropske renesansne kulture: mi nismo nikog hteli da uvredimo i ovo je – tako su se pravdali slikari – ono isto što se dogodilo u subotu 18. juna 1573. godine kada su crkveni oci Đenove pozvali na saslušanje velikog Paola Veronezea zbog njegove slike Tajna večera koju su oni videli kao nedopustiv skandal. Veliki umetnik – koji je uz Ticijana i Tintoreta čudo evropskog slikarstva – ipak se odbranio jer je navodio kako je sliku komponovao po ličnom doživljaju, sa svim elementima koji su na njoj mnogima bili neobični. Njegove valere boja i svu širinu prostora i danas doživljavamo kao umetničko svedočanstvo velikog događaja čija simbolika ne gasne u svesti živih ljudi.
Moskovski umetnici nisu bili te sreće – nisu uspeli da pokolebaju ni državnog tužioca ni RPC ni agresivne »vernike«. Ono što su navodili ti vernici uz asistenciju nekakvih »naših« imalo je više uspeha. Te se grupe inače pojavljuju svuda u Rusiji i kao nekakva partijska milicija stranke V. V. Putina, ali i kao agresivna »božja milicija« koja teroriše građane i proverava da li poste i da li prave svadbe u vreme posta. Njihova politička uloga je velika i malo ko se njih ne boji, jer se instrumentalizuju i od strane države i policijskih struktura ali i od RPC koja je sve prisutnija na javnoj sceni u savremenoj Rusiji.
Brzo je postalo jasno da je reč o društvenoj pojavi koja zanima i evropsko društvo – pojavila se važna knjiga o tom problemu.

Politički komesari u mantijama
U pitanju je knjiga koja je i hronika sličnih događaja i analiza pojave, sa dokumentima koji su već privukli pažnju naučnika koji se bave ovim socio-religijskim krugom problema u Rusiji i u Evropi.1 Pred sudom su se »našli« i F. M. Dostojevski i L. N. Tolstoj koje su navodile obe strane.2 Pokazalo se da ni govora ne može biti tek o incidentu jer dokumenta slede zbivanja od 2002. do kraja 2006. godine.
M. Riklin je na temelju dokumenata dokazao da je to tendencija u savremenoj Rusiji koja se čita u ključu sprege između trona i oltara. Na sceni su »boljševici klerikalci«, kaže on i navodi sud o savremenoj »dirigovanoj demokratiji« u Rusiji i nekim drugim postkomunističkim zemljama. Pokazalo se, nastavlja pisac, da su mnogi koji su bili najagresivniji u izložbenom salonu zaista pravoslavni vernici. »Pruživši svoju podršku fundamentalističkom krilu u RPC pod vidom nekog pravoslavlja, država se zapravo nije zauzela za religiju, već se uključila u unutrašnji religijski spor i stala je na stranu fundamentalista.« Budući da su ti »vernici« nastupali kao ostrašćeni antisemiti, M. Riklin citira Adorna i Horkhajmera kako bi pokazao da se tu radi o najbrutalnijem antisemitizmu – sve to naravno nije pomoglo pred sudom. RPC ne samo da hoće da bude državna, to je već u stvarnosti. Među »vernicima« su ruski fašisti na čelu sa čuvenim Viktorom Korčaginom koji je preveo Hitlerovu knjigu Mein Kampf, članovi raznih »bratstava« koji ne kriju da im nije tuđa ne samo Hitlerova ideologija već i ona J. V. Staljina. Tako su se zajedno našli simboli kakvi su fašistički kukasti krst i hrišćanski krst, naravno »zakićen« crvenom zvezdom. Na sudu su slabog efekta imali svi navodi, pa i onaj iz Adorna.3
Riklinova knjiga nije jedina, ali je ona posebno zainteresovala rusku javnost u kojoj i drugačiji sudovi nisu bez odjeka.
Sve je stiglo do najvišeg državnog vrha, pa i do samog šefa države V.V. Putina. Jula meseca 2007. poveća grupa ruskih javnih radnika – među kojima su akademici i nekoliko nosilaca Nobelove nagrade – obratila se jednim apelom samom V. Putinu ukazujući na neprimerene odnose između RPC i države, pri čemu valja razlikovati RPC i Rusku pravoslavnu zagraničnu crkvu – ova druga deluje na Zapadu. U apelu se podseća da ovo

što sada čini sveštenstvo pod skutom države »nadmašuje nekadašnji militantni ateizam« sovjetskog perioda a ideološka matrica je bezmalo ista. »Sada su popovi« – kažu potpisnici Apela – »ono što su nekada bili crveni komesari«. Akademik Varabjov čak naglašava: »U ruskoj istoriji uplitanje Crkve u poslove vlasti uvek je imalo žalosne posledice«. Na njih se sručila vatra kremaljskog ideologa Vsevoloda Čaplina – skojevskog prvaka koji se sada pojavljuje u drugoj ulozi. V. Čaplin je odgovorio da naučno mišljenje »nikog nije učinilo srećnim«, ali nije ponudio dokaze da to može učiniti veronauka uvedena u državne škole – ako se uvede u škole. Svima je postalo jasno o čemu se radi

  
Leonid Šejka, Roze mrtva priroda
Leonid Šejka, Roze mrtva priroda, 1967.

i to je jasno formulisano – »Ruku pod ruku koračaju krst i pravoslavlje i to nema veze sa zdravljem naroda već sa aktuelnom politikom – reč je o propagandi poistovećivanja zla sa Zapadom«. Zanimljivo je da V. Putin nije hitao sa odgovorom niti je to iko činio iz takozvanih predsedničkih struktura. Sve muči jedan problem – nauka nije sve usrećila, ali sa forsiranjem religije – posebno sa klerikalizacijom u društvu i državi – takođe se nije mnogo dobilo. Zemlja je u haosu. Velika rasprava koja se otvorila u ruskom društvu – uz učešće najistaknutijih naučnika i pisaca – nije uticala na šefa države da »požuri« sa odgovorom na Apel-pismo koje mu je uručeno. Uz V. V. Putina sve je češće »prorok« A. I. Solženjicin koji je tipično zatvorio disidentski krug, odnosno na tipično ruski način se vratio duhu totalitarizma koji u društvu uvek postoji kao mogućnost.
Mora se priznati da šefu ruske države V. V. Putinu ipak ne manjka čulo za realnost. On se već u julu 2007. osvrnuo na srž problema – na uvođenje veronauke u državne škole i, mora se priznati, bio je sasvim jasan i odlučan – »Vi znate«, rekao je šef države, »moj odnos prema Ruskoj pravoslavnoj crkvi. Ali, za uvođenje predmeta Osnovi pravoslavne kulture neophodno je menjati Ustav jer je Crkva odvojena od države. Smatram da to ne bi trebalo da radimo. Deca treba da se obrazuju u duhu četiri religije – pravoslavlje, islam, judaizam i budizam – ali je neophodno naći formu prihvatljivu za celo društvo«. Da li će se ta forma naći u krugu evrazijstva, to je posebna tema o kojoj se u Rusiji – ali i u svetu – vode velike rasprave. Moralo bi se priznati da je taj ruski »model« za versku nastavu – u Crkvi i pri Crkvi uz pomoć društva, ali ne i u laičkim državnim školama – mnogo bolji od onog što je urađeno u Srbiji jer dosadašnji rezultati su toliko loši da školske vlasti i pedagoški zavodi ne znaju kako da napišu izveštaj. Dnevna politika uzima svoj danak – i u Rusiji i u Srbiji. Rusija ima dugu i slavnu tradiciju prosvetiteljsko-demokratske misli i mora se priznati ume i da je čuva.
Naša je nevolja u nečem drugom – mi ličimo na Rusiju u svemu onome što je u toj zemlji zlo i naopako.

Naši »naši« na ulicama
»Eparhija žička smatra – prenosi Pravoslavlje izjavu ministra vera od 15. 09. 2004. – da prvo treba doneti Ustav kojim će se pravoslavlje proglasiti državnom verom a SPC državnom crkvom«. Srećom, ovaj zahtev je odbačen, ali je mnogo šta kao u Rusiji. Tužio je preosvećeni Pahomije vranjanski Nikolu Džafa i Živka Grozdanića sudu zbog izloženih predmeta ART-klinike. Sud ni sam ne zna šta će, ali sudeći po novinama to je priprema za »inkviziciju 21. veka«. Možda je to preterano, ali nikad se ne zna – ako zatreba ni Rusija nije daleko. Slobodno i bez ikakvih zakonskih posledica čak i neki velikodostojnici krše prava građana vernika koja su im Ustavom zagarantovana. Bački vladika zabranjuje predstavu Teatro die Venti sa dubokom humanističko-hrišćanskom porukom, i danima uz pomoć žandarmerije metaniše na trgovima Novog Sada i svojim egzorcističkim vežbama zastrašuje građane. Neki »naši« ili ruski naši marširaju ulicama – ne samo u Aranđelovcu povodom prezentacije Peščanika – i niko im ništa ne može. Neki u našoj Crkvi ni posle stotinu i više godina ne praštaju Đuri Jakšiću pesmu Kaluđeri, a tek da su – i bogu hvala nisu – pročitali pripovetku istog pisca Jedna noć – pripovetka iz kaluđerskog života koja predstavlja biser srpske proze, kosti bi mu spalili. Prebogata je ta crna hronika antikulturne rabote kojom se neki kaluđeri bave – ipak, odnedavno se i list srpske patrijaršije Pravoslavlje počeo baviti »naučnim« podvizima kaluđera A. Jevtića. On za to mnogo i ne haje. On se sam u jednoj izjavi hvali da je »kaluđer prljava jezika«. Mirno bez zazora u javnoj propovedi on tvrdi nešto što niko u osmovekovnoj istoriji SPC nije tvrdio – da muslimani smrde a mi mirišemo.4 Da se sve to protivi učenju hrišćanske crkve i da je kažnjivo i po državnim zakonima, o tome niko ni reči ne sme da kaže. Za njega nema ni Crkve ni obzira prema kulturi naše zemlje, i da nema beogradske Republike i još ponekog lista sve bi ostalo tako i bezmalo bi svi mislili da je to normalno. Kako je ovaj goropadni kaluđer sa još nekim vladikama ispisao Dositeja Obradovića iz srpske kulture, i to u dokumentu koji se zove Studenička deklaracija – pozitivni zakoni zabranjuju da javno navodimo nepristojne izraze kojim se ovaj komesar u mantiji služi – to ne zanima ni slavnu SANU ni veselog nekog tamo ministra kulture ili prosvete. Slobodno se prezentiraju tipično nacional-socijalističke rasne teorije – i nikom ništa. I tako dalje i tome slično – kako se to kolokvijalno kaže – ali previše ličimo na neku Rusiju. Davnu, koje više nema, i od koje su se odavno i razumni Rusi oprostili.
I na tome neka ostane – i tu i ostane – ova uzaludna reč o novim opsenarima i novim antikulturnim varvarima.
Mirko Đorđević
1 Mihail Riklin, Kukasti krst i krst – sa crvenom zvezdom, »Logos«, Moskva 2006, na ruskom jeziku.
2 Nije spor pred sudom bio o »teologiji« F. M. Dostojevskog već o njegovoj imperijalnoj ideologiji. Slučaj L. N. Tolstoja je mnogo bitniji. Navođeno je pred sudom i ono ljupko mesto iz romana Rat i mir – tom 2, deo drugi, pf. 13 – kada Pjer Bjezuhov i knez Bolkonski podrugljivo komentarišu priču jedne starice – to su oni »božji ljudi« koji sede u salonu kneginjice Marije Rostove – o ikonama koje su prosuzile. Za njih je to primitivno pagansko verovanje. Veliki pisac je inače odlukom Sinoda RPC isključen iz Crkve kao »prokleti i prezreni ruski Juda« – tako stoji u odluci – jer je hrišćanstvo svodio na Hrista bez dogmi i rituala koji su nerazumljivi savremenom čoveku. Tolstoj je odgovorio knjigom koja se zove Neću da ćutim, ali on do danas ostaje prokletnik kome nema mesta u RPC – odluka nije povučena. Naravno, sve je to bilo od male vajde pred državnim sudom i RPC koja je navodno »povređena«.
3 Navodi su pred sudom bili iz knjige Adorna Dijalektika prosvećenosti – elementi antisemitizma o totalitarnim sistemima koji su pripremili ideološki temelj kako u kriznim momentima »subjekat ne bi bio u stanju da pravi razliku između lične sudbine i saučesništva u uništavanju drugih«. Zaključci koje M. Riklin izvodi su jasni i utemeljeni, ali sud se nije obazirao na argumente i naučne navode – atmosfera je takva da su razumni argumenti uistinu suvišni ako je već etablirana ideološka osnova u društvu.
4 Ova »beseda« je u više navrata publikovana a u celosti je donosi Dragan Todorović u knjizi Živela naša Srbija – Beograd 2007, str. 173–177 – i niko da se oglasi iz SPC povodom ovog mahnitanja.
 
1-29. 02. 2008.
     


Danas

 
 
 
 
Copyright © 1996-2008