Evropska unija i SAD nisu, naravno, blagonaklono gledale na tako sklopljen sporazum između Srbije i Rusije, iako ga nisu javno komentarisale, i to iz najmanje dva razloga: prvo, bile su svesne da je Rusija ovim ugovorom jasno stavila do znanja Zapadu da se nije sasvim odrekla svog uticaja na balkansku politiku, uticaja koji će ona ubuduće, zahvaljujući energetskim uslovljavanjima, moći poprilično da kontroliše, a kako to Rusija

uslovima u pogledu vlasništva, izgradnje, eksploatacije i ubiranja prihoda) pristavši na izgradnju gasovoda kao dela tzv. Južnog potoka koji bi u jednoj varijanti išao preko Bugarske, Srbije i Mađarske prema centralnoj Evropi, a u drugoj preko Bugarske, Srbije, Hrvatske, Slovenije i Austrije.
Ali u svemu tome ovaj ugovor Srbije i Rusije (koji je, uzgred, priličan konglomerat nejasnih ideja, planova i cena, i za koji u Vladi, valjda da bi smirili javnost, tvrde da »još nije sasvim definisan« te da će se »još pregovarati«?!) pre svega je postao par excellence političko pitanje i to u nekoliko vidova.
Prvo, uveliko služi za unutrašnju političku upotrebu. Naime, za pronacionalnu struju u srpskoj vladi koju predvodi Vojislav Koštunica značio je pobedu nad, za njega, vazda nevoljnom političkom doktrinom koju je svojevremeno bio i sâm prinuđen da usvoji, a to je da je »put u Evropsku uniju jedina alternativa«. Nikada do kraja iskren u tom uverenju, Koštunica i njegova stranka su dočekali trenutak kada su javnosti mogli da potvrde da za Srbiju »postoje i drugi putevi«. Tako se u velikoj meri, usput kudeći EU na sav glas kako nam »otima Kosovo« i kako »umesto prava sprovodi nepravo i nasilje«, politički sasvim približio srpskim radikalima koji su oduvek tvrdili da nam »nije mesto u EU« i da nam je jedini pravi prijatelj i prirodni saveznik »velika i moćna Rusija«.

S druge strane imao je široke mogućnosti za političko ucenjivanje Borisa Tadića da pristane na potpisivanje ovog (nepovoljnog!) ugovora, a da on, Koštunica, zauzvrat podrži njegove napore da se što pre potpiše Sporazum o pridruživanju i stabilizaciji s Evropskom unijom. I kada je Tadić, rekosmo već, po običaju opet pristao, već sutradan po potpisivanju sporazuma sa Rusima Koštunica je postavio Tadiću, usred izborne kampanje, nov zahtev ukoliko želi da mu u drugom krugu predsedničkih izbora Demokratska stranka Srbije i njen koalicioni partner Nova Srbija daju potporu glasovima svojih birača: nema potpisivanja Sporazuma sa EU sve dok se ona ne obaveže da neće slati svoju misiju na Kosovo i tako »kršeći međunarodno pravo stvori lažnu državu u srcu i duši same Srbije«.
I drugo, sporazum sa Rusijom služio je i za spoljnopolitičku upotrebu. Evropa se, naime, već mesecima verbalno ucenjivala Kosovom. Otprilike: ukoliko EU pristane na nezavisnost Kosova onda nema ništa od evroatlantskih integracija (stremljenje ka NATO, uostalom, više niko u političkoj javnosti ni ne spominje), Srbija će jasno usmeriti svoj politički kurs prema istoku, pre svih ka Rusiji. Sada, nakon potpisanog sporazuma sa Rusima, srpska Vlada je tu ucenu mogla i materijalizovati, odnosno Evropskoj uniji i SAD pokazati da se nimalo ne šali. Koštunica i Vlada to čine nimalo ne mareći što time odmažu (formalno još uvek svom) koalicionom partneru Tadiću (ili možda baš zato!) u odsudnom drugom krugu predsedničkih izbora.
Hvaleći sporazum sa Rusijom u udarnom večernjem terminu na državnoj televiziji (26. januara) Koštunica ga pripisuje sebi i svojoj vladi, insistirajući na upornosti sa kojom je ubeđivao »svoje koalicione partnere« da prestanu da se protive jednom takvom ugovoru »sa prijateljskom Rusijom«, koji će »doneti ogromne koristi narodu Srbije«. Pri tom Tadićevu političku izbornu parolu da »ne možemo kao zemlja i kao narod opstati bez učlanjenja u Evropsku uniju, ali da se nećemo ni odreći Kosova i Metohije« sasvim relativizuje tvrdnjom da »mi treba da imamo prijatelje i na Istoku i na Zapadu« da se, ako Kosovo postane nezavisno, »naprosto ne može biti član EU«, već se sa Evropskom unijom »mogu i moraju u duhu ravnopravnosti graditi partnerski odnosi«. Ako Tadić (odnosno opunomoćenik koalicione vlade i njen potpredsednik Božidar Đelić), uprkos tome što Evropska unija ne pruži garancije Srbiji da neće uputiti svoju misiju na Kosovo, ipak odluči da potpiše Sporazum o pridruživanju sa EU, Koštunica je više nego jasan: »Naša je obaveza – proistekla iz rezolucije Narodne skupštine – da taj Sporazum prvo Vlada proglasi ništavnim, a potom Narodna skupština odbije da ga ratifikuje«.
Tako se ugovor o prodaji NIS-a i izgradnji gasovoda kroz Srbiju pretvorio u svojevrsnu političku međustranačku piljarnicu u najgorem značenju te reči. Umesto da se trezveno, stručno i pažljivo razmotre ekonomski i energetski dometi ovakvog sporazuma, koristi i eventualne štete (ekonomske i političke) koje njegova primena državi i društvu donosi u budućnosti, sve je izgledalo kao na pijaci: odmeravanje, sumnjičenje, psovanje, cenjkanje, opipavanje, odlučno odmahivanje glavom, potom spuštanje cene i na kraju spuštanje (političkog) kriterijuma, da bi potom usledilo rukovanje u znak pristajanja.
Da se razumemo: kompromisi u politici jesu nužni, ali samo oni koji ne dovode u pitanje osnovna strateška opredeljenja jedne političke opcije i moralni i politički integritet onih koji na kompromise pristaju. Samo takva politička komunikacija između predstavnika izvršne vlasti, koji dolaze iz stranaka sa različitim političkim idejama i programima, jeste prava, demokratska kohabitacija. Da je postojala takva, a ne piljarska kohabitacija, sada se Tadić ne bi tako grčevito (sa vrlo neizvesnim šansama!) borio da pobedi na izborima nikog drugog do predstavnika one partije koja je nanela jedno od najvećih zala ovoj zemlji i ovom narodu u celoj njegovoj novijoj istoriji.