Srećom, kada se naglo probudi oznojen od borbe sa rečima i dijalogom, zagrli ispod jastuka skrivano međunarodno pravo pa se sa lakoćom okrene na drugu stranu jastuka i usni san o Srbiji bez granica...
San počinje časom ruskog jezika. Mladi Voja sedi u prvoj klupi i crta petokraku u svojoj svesci. Boji je u lagano crveno i polako diže pogled, onaj poznati spori pogled, uzdiše, kao da zna šta će sve morati da učini ovog dana. Čas prekida Putin uzimajući mlađanog Voju i odvodeći ga u svoj kabinet na brifing darivajući mu bombone od plina opušta ga i pita ima li koji savet da mu Voja udeli jer se baš lomi oko pitanja Čečenije. Moli tada Putin Voju da ovaj uloži veto u Ujedinjenim nacijama jer drugačije neće moći da održi u regionu stabilnost a ni teritorijalnu celovitost. Ustaje mladi Koštunica zabrinuto gledajući sunarodnika sisajući plinsku bombonu i tapšući ga po leđima obećava da će učiniti sve što može diplomatskim putem...

Danas je našem premijeru, a pre svega borcu za teritoriju a posle i za evropske integracije, najteže. Ne mogu ni zamisliti kako je pomagati svima onima koji nisu za tvoju politiku a imaju koristi i uživaju u svim produktima iste. I sada zaista uviđam ko je onaj ko se bori za sto posto naroda a u isto vreme i petnaest posto teritorije. Premijerov plan je da uđe u istoriju kao najsvestraniji lider uvek izbalansiran, odmerenih, nekada i previše odmerenih reči, pa se opozicionim liderima čini kao da ćuti. Ali on i kada ćuti, on govori, samo ne može svako da razume njegove introvertne misli, to mogu samo odabrani...
On zna šta je najbolje i to zato uvek radi sam. Samo on može sve i zato će on sve sam i uraditi. On je Vlada, on je ustav, on je emanirajuće jedno.

Vojislav kao predstavnik Parmenidove filozofije daje školski primer svoje apsolutnosti. Sve što je bilo nejasno učenicima sada se može videti na televiziji, pročitati u novinama i čuti ponekad na radiju. On-Premijer predstavlja ono zagonetno Jedno Biće – nedeljivo (kao Kosovo), beskrajno (kao cela Srbija) i nepokretno (kao On sam). Ne zna za suprotnosti (Opoziciju, Evropu, NATO, Savet bezbednosti) i ne poznaje kretanje i promene, početak i kraj.
Jedno, savršeno po sebi, Biće (causa sui) kao božanstvo se pojavljuje u sferičnom obliku na televiziji sa čestim tekstom pored. To bi značilo da iako je vremenski beskonačan, znači može se pojavljivati zauvek u medijima, kao fantom, on je prostorno ipak ograničen (staje na ekran dakle). U raspravama o njegovom određenju on je neodređen baš kao i Parmenid, ne zna se da li je njegova politika idealistički zasnovana ili materijalistički – da li je radikal ili demokrata?
Svi oko njega su nedorasli smrtnici, oni se kreću stazom zavodljivih čula kao što je potkupljivost i laž. Srećom, svi mi, hteli ili ne, imamo doslednog premijera a i paradigmu za lakše shvatanje gradiva.
Dakle, pošto imamo sve što im treba, Kosovo, osumnjičene za ratne zločine, sve prototipove mafija, sasvim je logično pitanje hoće li Evropska unija u Srbiju?