Republika - Glasilo gradjanskog samooslobadjanja

Pismo iz SAD

Hoće li, može li jedna bolja Amerika?

Kao što, više-manje, svi znamo, ovde se do belog usijanja biju komplikovani unutarpartijski predizbori kroz koje demokrate i republikanci biraju svaki svog kandidata za glavnu trku, izbor predsednika SAD. Kongenijalni američki humorista Dejv Beri je

ovako »napenalio« njihove uzajamne karakterizacije: po liberalno-levim demokratama, konzervativno-desni republikanci su: »Ignorantske, rasističke, fašističke, majmunsko-grokćuće, NASCAR-trkama opsednute, verski fanatične i prostačke džudže koje žderu životinje poginule po seoskim putevima, kojima cure sline od žvakaćeg duvana i koji vode ljubav sa vatrenim oružjem«. A po zadrtim republikancima progresivni demokrati su »bezbožni, antipatriotski ‘volvo’-vozeći, ćaknuti Francusku-voleći, levičarski, komunistički degenerici, vegeterijanci i neurotici koji srču kapućino, žderu sojin sir i imaju sićušne pimpeke«. A sad ozbiljno na temu. Judžin Robinson, progresivni kolumnista Vašington posta, s pravom je konstatovao da demokratski i republikanski kandidatski takmičari kao da dolaze iz dva potpuno različita sazvežđa. I zaista, ako ih samo pogledate, na demokratskoj strani imamo Klintonku (ženu), Obamu (Crnac), Ričardson
		Leonid Šejka, Nabrajanje slika, 1958.

(Hispanik, koji je u međuvremenu odustao): beli, crni i braon. A svi republikanci su monohromatski i monospolni muškarci, »u tamnim dosadnim odelima«. A tek po (pred)izbornim platformama kandidata dve stranke (koje se, istina, stalno »dorađuju«). Tako, na primer:
– Demokrate pokazuju mnogo uverljiviju brigu za pogođene slojeve (sirotinju, radnike i nameštenike, većinu srednjih klasa, etno-manjine), i nude supstancijalnije programe pomoći i olakšanja – dok republikanci ili poručuju »snađite se« ili cede na kašiku.
– Svi demokratski kandidati, za razliku od republikanskih, izašli su sa konkretnim planovima za univerzalno zdravstveno osiguranje (skoro 50 miliona je neosigurano), dok republikanski većinom tvrde da je sve u redu i preporučuju službe hitne pomoći.
– Takođe, svi demokratski kandidati se suprotstavljaju atavističkom »domorodačkom« animusu protiv 12 miliona nelegalnih naseljenika – mahom Hispanaca bez kojih bi mnogo štošta ovde stalo. Aktivno se zalažu, uz neke umerenije republikance, protiv poziva republikanske desnice za hapšenja, isterivanja, uskraćivanje socijalnih programa njihovim porodicama (čak i ovde rođenoj deci i samim tim američkim državljanima!).
– Za razliku od republikanskog primitivno-profiterskog opiranja efektivnim merama za zaštitu okoline i reduciranje globalnog zagrevanja – demokratski kandidati ih listom podržavaju.
– Demokrate se jasno izjašnjavaju protiv legalizovanja torture nad privedenim »teroristima« i zaobilaženja ustavnih prepreka svemoći izvršne vlasti – a republikanci, plašeći Ameriku navodno pretećom terorističkom apokalipsom, brane Buš-Čejni opresivne i nehumane akte.
– Demokrate su, mada često ni dosledno, ni jasno, ni odlučno, za vremenski utvrđeno povlačenje svih ili većine američkih »borbenih jedinica« iz Iraka – dok su praktično svi republikanski kandidati za vremenski neograničenu okupaciju Iraka. Sve demokrate obećavaju kraj Bušove »kaubojske diplomatije«. Protiv su Bušove doktrine »preventivnog rata« (kao u Iraku), ali ne odbacuju pravo SAD za udar u cilju »preduhitrivanja nesumnjivo predstojećeg napada na SAD«.
Madlen Olbrajt, i dalje ugledna demokratska aktivistkinja, javno je u Vašington postu izašla sa pogledima koji idu dalje od kritike samo Buša i republikanaca i koji zaslužuju da se u skraćenoj verziji citiraju: »Odrecite se nuklearnog oružja, mi insistiramo, posedujući najveći nuklearni arsenal na svetu. Poštujte međunarodne zakone, mi tražimo, kršeći Ženevske konvencije. Dalje ruke od Iraka, zahtevamo, dok okupiramo Bagdad. Čitavom svetu je do komičnosti apsurdno kako smo mi, sa svim našim bogatstvom i moći, u tolikom strahu od terorista, neuračunljivih država, ilegalnih useljenika i međunarodne ekonomske konkurencije. Za mnoge u svetu Bušova administracija je Amerika. Mi treba bolje da sagledamo sebe onako kako nas drugi vide. Moramo prevazići simplicističke dogme o ‘dobru’ i ‘zlu’ i sa samopouzdanjem priznavati i vrednosti drugih«.
Sve u svemu, ne bi trebalo da je suviše sporno da danas demokrate, sa svim svojim ograničenjima, jesu, odnosno predstavljaju, ili su bar bliže, jednoj boljoj Americi. Kao i do sada, ne uvek i ne u svemu, ali grosso modo. Republikanci su se za Bušovih sedam godina istrošili idejno, politički i moralno.
Teško je sada reći ko će biti republikanski predsednički kandidat jer se aspiranti još nisu dovoljno proredili. A svi oni, imitirajući demokrate, govore o potrebi »promene«, distancirajući se od Buša kao od »izbušene automobilske gume i uprljane pelene«, kako to slikovito kaže Tajm. Kod demokrata sada se veće šanse daju Klintonovoj nego Obami.
Većina posmatrača daje malo šansi kompromitovanim republikancima da spreče demokrate u osvajanju izvršne vlasti, a svi bazični pokazatelji i trendovi na to ukazuju. Ipak, mnogi se osiguravaju sa rutinskim »nikad se ne zna« i »šta ako se demokratski kandidat spotakne, a republikanski demagoški dovoljno omekša rigidni autizam svoje stranke«.
I predsednički i kongresni izbori su 8. novembra; do tada je čitava politička večnost, sa ko zna kakvim (ne)događajima. U svakom slučaju, američki glasači će imati veliku, istorijsku priliku i odgovornost da orijaški brod Amerike okrenu bar donekle u poštenijem, ljudskijem pravcu.


	Cvijeto Job