Srbija je 3. februara 2008. većinski odlučila da za naredni petogodišnji period još jednom ponudi mandat predsednika Srbije Borisu Tadiću; njegova pobeda primljena je sa primetnim olakšanjem ali, iz razumljivih razloga, i bez velikog trijumfa. Nije reč samo o tome što je izborni rezultat tesan (za Tadića 50,5, a za Nikolića 47,7 procenata glasova), već pre svega zbog toga što se pobednik našao pred velikim iskušenjima u pogledu najkrupnijih pitanja društvenog i državnog života Srbije.
Ako se izuzme prestiž njegove evropske orijentacije, jedna od glavnih proba Tadićevog državničkog kapaciteta biće kriza današnje Srbije za koju i sam snosi deo odgovornosti. Zemlja se jednostavno rascepila na dve gotovo podjednake polovine - onu za evropsku i drugu za "domaćinsku" Srbiju. Za Tadića su glasali Vojvodina, Beograd i Sandžak, a centralna Srbija plus kosovski Srbi svoje su poverenje poklonili Tomislavu Nikoliću. Koren problema je u velikim ne samo političkim nego i u ekonomskim i kulturološkim razlikama delova zemlje koji su godinama zanemarivani i potcenjivani. Hoće li najzad Tadić i DS imati snage da se suoče s ovim trenutkom gorke istine, da makar pokrenu problem s mrtve tačke, ili će aveti starih sukoba, koji nas već dve decenije progone, još dramatičnije uskrsnuti?
Na državnom nivou predstoji mu temeljno kritičko preispitivanje kako je do sada vodio javne poslove. Zašto je, uprkos uspehu na parlamentarnim izborima prošle godine, prihvatio inferiornu poziciju u Vladi, dok je njegov koalicioni partner DSS sve radio da ga podrije, čak i na ovim predsedničkim izborima? Rezultati ovih predsedničkih izbora prosto su razarajući ne samo za Koštunicu i njegovu stranku nego i za koaliciju DSS i DS. Ovaj neprilični savez usporavao je približavanje Evropi, gotovo onemogućavao saradnju sa Hagom i sankcionisanje ratnih zločina, zatvarao perspektivu svima, a pre svega mladima, što je Tadića umalo koštalo izborne pobede.
Još jedna okolnost ne daje pravo Tadiću na pijanstvo pobede već ga obavezuje na trezveno suočavanje sa novom realnošću. Jedan deo birača glasao je za Tadića ne zato što je iskreno opredeljen za njega već iz straha od Nikolića. Teško je da će mu oni ostati privrženi i na sledećim izborima ako se nešto ne promeni. Ovoga puta je razbijena jedna dugogodišnja predrasuda da velika izlaznost automatski znači i prednost za demokrate. Pokazalo se da su ovi nesigurni birači ovoga puta odigrali glavnu ulogu, pa otuda i pitanje: može li i šta DS da učini da ih trajno privuče na svoju stranu? Da li je DS uopšte u stanju da dođe do jasnijih stavova, doslednijih demokratskih ideja i stamenijih programa koji odgovaraju modernijem senzibilitetu ipak većinske Srbije?
Nije tačno, kako tvrde Nikolić i krugovi oko Koštunice, da je demokratski kandidat pobedio

time što je pokušao da biračima u kosti ulije strah od opasnosti povratka na staro. Istina je suprotna: građani su odlučili da zaustave ovaj veliki uspon radikala jer su u njihovoj izbornoj ponudi lako prepoznali jednu politički opasnu Srbiju. Nikolićeva neskrivena namera da pravdu uzme u svoje ruke, da revidira sudske procese Đinđićevim ubicama i drugim Miloševićevim glavešinama birači su, čak i oni umereno skloni nacionalizmu, doživeli kao napad na Republiku i njene institucije, Ustav i zakone. Ali i kao neposrednu opasnost da ova pošast sutra dođe i na njihov kućni prag. Bilo je tu još nešto. U nedostatku pravog programa

radikali su u izbornoj kampanji neštedimice nudili zaposlenje za sve i neumerene socijalne novčane beneficije za razne slojeve društva. Ljudi su u tome lako prepoznali jednu vrstu populizma, čak i nekog primitivnog komunizma koji će ih vrlo brzo poravnati u opštem siromaštvu. Kod radikala je, dakle, bila reč o tome ne samo da se promeni režim nego i ceo ustavni poredak i da se vaspostavi onaj stari i prevaziđeni sistem vrednosti i "odnos snaga" u društvu. A uz to neizbežno ide i povratak nekažnjivog ubijanja, pljačke i konfrontacije s okruženjem i svetom.
Velika izlaznost u oba izborna kruga - a tako nešto se kod nas odavno nije desilo - svedoči o tome da su građani, bar oni pretežno demokratski orijentisani, bolje razumeli svoje vreme od stranaka koje pretenduju da ih predstavljaju. U njihovom ponašanju jasno se otkriva osuda stranačke samovolje i uzurpacije vlasti i vlasništva. Velika izborna apstinencija prethodnih godina izražavala je jasno negodovanje zbog besputne stranačke politike, ali i protest protiv zloupotrebe institucije izbora.
Na prošlogodišnjim parlamentarnim izborima građani su poručili jedno, a stranke su vlast svojom koalicijom raspodelile sasvim drugačije od volje birača. U tome su se one toliko uigrale i ustalile da su svima jasno pokazivale da je suština njihove politike borba za vlast, a ne briga za dobrobit naroda i njegov prosperitet.
Sem ove, građani su ovoga puta uputili jasnu poruku strankama da žele da budu pravi akter u politici zemlje. Da li oni to i mogu - o tome se kod nas odavno vode kontroverzne rasprave. Građani su osvetlali obraz Srbiji svojim antiratnim stavovima i akcijama tokom devedesetih godina. A 1996/97, kada je demokratska opozicija osvojila lokalnu vlast u 40 gradova i opština i 2000. izbornim uspehom i opštenarodnim revoltom kada je Milošević srušen s vlasti boreći se i za izbore za Ustavotvornu skupštinu koja će doneti zaista demokratski ustav. Bez obzira što je ponekad znao i da malakše, demokratski pokret ima neprekinutu nit političkog sazrevanja, što je i najvažnija tekovina i lekcija koju građani upućuju i vlastima i opoziciji. Ko će ih danas razumeti i podržati?