U Keniji su 27. decembra 2007. održani predsednički i parlamentarni izbori. Spoljni svet je uglavnom bio ravnodušan. Međutim, iznenada, naslovne strane su progovorile o velikom etničkom nasilju. Zapadna štampa je govorila o opasnosti od "propasti" i o širenju etničkih konflikata u Africi. Hitno su upućivani pozivi dvojici oponenata da se osveste i nađu kompromis. To se još nije dogodilo i ne izgleda da hoće.
Šta se dogodilo? Ako počnemo sa neposrednom situacijom, izgleda da je vidljivije da je opoziciona partija - Narandžasti demokratski pokret (ODM), kojim rukovodi Raila Odinga - pobedio na parlamentarnim izborima, a vladina partija - Partija nacionalnog ujedinjenja (PNU), kojom rukovodi odlazeći predsednik Mvai Kibaki - pretrpela veliki poraz. Potpredsednik Kenije i preko dvadeset ministara odlazeće vlade poraženi su u parlamentarnim izborima. PNU je dobila 42 poslanička mesta, manje od petine, a ODM 99 poslaničkih mesta.
Izgleda razumno pretpostaviti da je Odinga pobedio Kibakija na predsedničkim izborima. Posle tri dana od prebrojavanja glasova izborna komisija je potvrdila da je Kibaki pokrao izbore. Njegovo zaklinjanje 30. decembra, njegovo odbijanje da dopusti bilo kakvom ozbiljnom vanjskom posredniku da prati situaciju, otvorene sumnje međunarodnih posmatrača, sve to, izgleda, upućuje na njegov pokušaj da stvori fait accompli u nadi da će buka nestati.
Sada već mnogo godina, ali posebno poslednjih pet, Kenija je bila titulisana, u zapadnoj štampi i u zapadnim vladama, kao "stabilna demokratija", za razliku od mnogih drugih afričkih država. Neko će se možda setiti da je još jedna država koristila ovu naklonost i da je to bila Obala Slonovače koja je, poslednjih godina, u neprekidnom građanskom ratu. Šta to znači nazvati zemlju "stabilnom demokratijom"? Izgleda da to znači da je vlada pouzdano pro-zapadna i široko otvorena zapadnim investicijama. Kenija je odgovarala toj slici, baš kao i Obala Slonovače. Obala Slonovače je propala, a sada, izgleda, i Kenija ide istim putem.
Pogled na period istorije posle 1945. godine mogao bi da objasni koliko je naivna i nekorisna ova vrsta procene. Među sedam država na britanskom istoku i u centralnoj Africi, jedina koja je imala ozbiljan gerilski pokret bila je Kenija. Taj pokret je nazvan Mau Mau i uzeo je Britaniji mnogo godina dok ga je ugušila. Mau Mau je bio seljački pokret najveće etničke grupe u Keniji, Kikjuju. Kikjuju su osećali da im se nešto duguje za ustanak. Mvai Kibaki je Kikjuju.
Posle dobijanja nezavisnosti umro je Jomo Kenijata, prvi predsednik Kenije i Kikjuju. Njega je nasledio njegov potpredsednik Danijel arap Moje, Kalenjin, koji je nastavio da uspostavlja kleptokratski, diktatorski režim, koji je potrajao dosta dugo. Kikjuju su bili manje ili više istisnuti iz vlasti. Kao i druga po veličini grupa, Luo. Vođa grupe Luo bio je Oginga Odinga (otac Raila Odinge). On je imao socijalistički program, i njegov pokret je ugušen.
Godine 2002. kenijskom narodu je bilo dosta i Danijela arap Moja i njegovih zapadnih podržavalaca iako je to, možda, bilo i vreme da se podupre fasada demokratije. Jednopartijski režim ustupio je mesto biračkom takmičenju. Kibaki i Raila Odinga udružili su se sa drugima da bi uspostavili Nacionalnu koaliciju (NRC) s ciljem, govorili su, da se okonča korupcija i zaustavi dodela dobrih položaja i novca samo jednoj etničkoj grupi. Kibaki je pobedio na izborima. Narod je slavio.
Ali, 2002. opet je bio čas Bušovog rata protiv terorizma. SAD su pridobile Kibakija kao ključnog saveznika. Nagrađen je velikim novcem izvana i beskrajnim veličanjem u Svetskoj banci i Međunarodnom monetarnom fondu. Godine 2002-2007. bile su period značajnog ekonomskog rasta sa neoliberalnim pretpostavkama. Ali Kibaki je izneverio sva svoja obećanja. Ekonomski rast nije dospeo do seljačke sirotinje i masa u gradskim getima. Kibaki je otpustio ljude koje je postavio u borbi protiv korupcije. I istisnuo je Odingu i druge saveznike iz NRC.
I tako, kada je došlo do novih izbora, 2007, ODM i Odinga su pobedili. Činjenica da sada Danijel arap Moje pristaje uz Kibakija nije bila značajna. ODM je pokazao surovu nejednakost u Keniji. Pozvao je ponovo u rat protiv korupcije. I ušao u sporazumevanje sa muslimanskom zajednicom u Keniji. Bilo je očigledno da se ovim programom obraća biračima, ali ne i Kibakiju. Pa je Kibaki pokrao izbore. A SAD i Britanija pokušavaju to da legalizuju.
Naravno, pred licem ovako prostačkog ponašanja nasilje je eksplodiralo. I poprimilo etnički formu. Na neki način izgleda da zapadna štampa misli da je to afrička specijalnost. Zar nisu nikada čuli za rasne pobune u SAD? Zar nikada nisu videli katoličko-protestantsko nasilje u severnoj Irskoj? Ono što se dešava u takvim situacijama je da sirotinja iz urbanih geta i sa seljačkih područja zadaje udarce jedna drugoj, dok viši slojevi društva, iza svojih ograđenih zajednica, nastavljaju da žive zaboravljeni i amnestirani.
Raila Odinga nije anđeo i nije revolucionar. Ali je pobedio na izborima, i razlog tome je da se odupirao neoliberalnoj korupciji Kibakija. Odinga igra umerenu ulogu, pomalo kao Al Gor 2000. godine. I možda i neće biti uspešniji. Kibaki kaže da će održati nove izbore ako mu naloži sud. Odinga kaže da su sudovi poslušni Kibakiju.
Toliko o stabilnim demokratijama.