Hipokrizija – nova ideologija

Razgovor sa Radivojem Stepanovim, profesorom Filozofskog fakulteta Novosadskog univerziteta

Već duže vreme, zapravo još od »zlatnog doba« jednopartijske vladavine, nije se dogodilo da Univerzitet isključi nekog svog profesora iz rada nekih svojih institucija, tela, komisija. Profesore Stepanov, vas je nedavno Senat, na predlog rektorke, »razrešio« članstva u Veću za društvene i humanističke nauke Novosadskog univerziteta bez obrazloženja i bez službenog obaveštenja! Zbog čega je ova kaznena mera »oživljena« i »trenirana« na vama?
R. S.: Pretpostavljam da su me Senat i aktuelna rektorka »razrešili« rada u Veću zbog »nepodobnosti«. Stari, realsocijalistički maniri »žive« i »praktikuju« se i dalje na Novosadskom univerzitetu. Kako, uostalom, da bude drugačije kad su rektor, prorektori, senatori, uglavnom iz »doba Jure«, tj. ljudi iz onog vremena kad se budno pazilo da »nečastivi« ne naruši ustaljeni red stvari i prividnu harmoniju univerze. Ja sam se drznuo da ukažem na hipokriziju i nepotizam na našem Univerzitetu. I to je samo deo brojnih velikih problema koji na Univerzitetu postoje hic et nunc. Umesto da rektorka i Senat krenu u sagledavanje gorućih problema i njihovo rešavanje, oni su zagnjurili glavu u pesak držeći se logike da što ne žele da vide to i ne postoji.

U odnosu na neka stara vremena, kako biste okarakterisali aktuelno doba na Novosadskom univerzitetu?
R. S.: Ja sam na Univerzitetu 34 godine (tačnije od 1973. sam sve vreme na Filozofskom fakultetu – Odsek za sociologiju) i mislim da stanje nikad nije bilo poraznije a gluvilo za ozbiljne bolesti Univerziteta nikad nije bilo izrazitije. Hipokrizija, polit-sociološki posmatrano, je instrument, poluga moći i bez zazora se koristi na sve strane, pa čak i tamo gde je nikada ne bismo očekivali. Hipokrizija je uvek simptom »socijalne bolesti« a kada ona »metastazira, onda više nije simptom, već bolest sama« (što bi rekao kolega Lj. Rajić). U našem društvu hipokrizija je do te mere uzela maha da je već postala neka vrsta nove ideologije, nove religije, stub društva, institucionalno i vaninstitucionalno, politički i intelektualno. Naravno da ni Novosadski univerzitet nije pošteđen ove pošasti. Ne vidim zašto je to bogohulno reći – ako je tačno?! To što sam ja video u Veću iz kojeg sam amputiran tek je vrh ledenog brega.

trajno i dugoročno na gubitku! Pojavne oblike »akademskog licemerja« čini dvoličnost (»poroci tajni – vrline javne«), odsustvo dijaloga i kritike, nedostatak odgovornosti za ono što se radi i stručne ubedljivosti, odbacivanje lustracije, latentna bojazan od »prigovora kompetencije« (»ne zameraj se da ti ne bi bilo zamereno«), nespremnost da se stvari nazovu svojim pravim imenom itd. I zahvaljujući tome, u toj »vertikali« obrazovanja, danas nije ništa lakše nego steći magisterij ili doktorat samo ako imaš »triling« u rukama. To znači da se danas može prijaviti i biće odobrena koja god hoćete glupost, besmislica, budalaština kao doktorska disertacija, samo ako su ga potpisala tri nastavnika, svejedno kojeg naučnog kalibra! Zapisnik Senata kojim rukovodi rektorka je najuverljiviji dokaz o doktoratima koji degradiraju visoko školstvo i renome nauke. Ništa bolje stvari ne stoje i kad je u pitanju izbor u zvanje nastavnika. Na Veću ili Senatu se pobožno ćuti i glasa ZA, a po kuloarima se žestoko ogovara i vajka što se nije glasalo PROTIV! I tako u nedogled... Ili, na fakultetima se stalno govori o tome da mi postojimo zbog studenata, a mnogi na fakultetu postoje zbog

O nepotizmu na Univerzitetu se šuška, koliko u tom šuškanju ima istine?
R. S.: A, to je posebna priča. Nepotizam ovde i sada postoji u svojoj »klasičnoj« i »inoviranoj« formi. Naime, već smo navikli da muž i žena profesori, pa deca kod roditelja profesora, pa ponekad i mala porodična zadrugica kompletno rade na istom fakultetu ili po fakultetima. Ali na to više ne obraćamo pažnju, na taj »klasični« nepotizam smo već oguglali! Jer šta ima »normalnije« nego da elitizam u opštoj hipokriziji, volens-nolens »proizvodi« elitizam nepotističkog porekla! Ali Novosadski univerzitet je »otišao dalje«, ovde dobro uspeva »hibridni« ili »inovirani« nepotizam. To je uobičajeni/klasični nepotizam osnažen/pojačan »političkim bruderšaftom«. Na primer, u prethodnom mandatu jedan prorektor je bio istovremeno (bez obzira na očigledan sukob interesa) i pokrajinski sekretar za nauku, a njegova žena je bila i još uvek je predsednica Saveta univerziteta i predsednica Odbora Skupštine APV za nauku i obrazovanje itd. Istovremeno (ta) predsednica Saveta Univerziteta je profesorka kod svog muža na fakultetu, a muž je sledstveno tome zaposlen kao profesor kod svoje žene. I tako u spiralu. I svi su članovi iste političke partije. I rektorka je takođe u istoj političkoj partiji. I prorektori... i svi su na istoj/ovoj/pravoj političkoj strani!

	Zabeležila Nadežda Radović