Republika - Glasilo gradjanskog samooslobadjanja

Iz Ranče: Kjerkegor, Hegel i Filaret • Kako biti vernik – za budale • Srednjovekovni srpski nadrealizam • Olako hrišćani • Kako je Srbija različita od Butana i Burme, a slična Americi

Pobjeda – Pljevlja, 28. avgust: »Episkop mileševski Filaret počeo je danas na graničnom prelazu Ranče štrajk glađu, nakon što mu je crnogorska policija ponovo zabranila ulazak u Crnu Goru. Policija nije dozvolila Filaretu ulazak u Crnu Goru, jer se nalazi na spisku osoba koje Tribunal u Hagu sumnjiči da su pomagale haškim optuženicima. Filaret je u saopštenju, koje je jutros podijelio novinarima, naveo da se ‘teška srca’ odlučio na štrajk glađu, ‘ili kako se u teologiji kaže, na apsolutni post’«.

»U ovim vremenima, sve je politika. Pojam religioznog fenomena razlikuje se od toga toto coelo, svom daljinom neba, kao što se tačka polaska i cilj u toj oblasti razlikuje toto coelo, pošto politički fenomen počinje na zemlji da bi tu ostao, dok religiozni fenomen, koji dolazi odozgo, pretenduje da preobražava (objašnjava) zemaljsko da bi ga zatim uzdigao na nebo«, piše Seren Kjerkegor o stanju zemaljskih i nebeskih stvari 1849. godine.1 Autor ovoga teksta ostaje veran sebi u citiranju »starih autora«, filozofskih i religijskih mislilaca, koji su pošteno nosili svoju veru (često i na sopstvenu svetovnu štetu) – tako je još očiglednije koliko se danas i ovde nazadovalo. Tamo gde u dvadeset prvom veku državnici popuju, a popovi vode politiku, »politički fenomen« se novokomponovanom

strasti, nalazi na »crnoj listi« Saveta Evrope osumnjičenih za pomaganje optuženima za ratne zločine. Već je doživeo da mu gostoprimstvo otkažu neke od država članica EU, a tog 28. avgusta isto mu se dešava i na granici sa Crnom Gorom. Počinje autentično ludilo, rašomonijada u kojoj jedni iznose tezu da susedna kvazidržava (upadanje u sopstvenu zamku – ili je »to« susedno država ili je i ovo kvazidržava) sprečava širenje božanskih zapovesti na zemlji, dok drugi, trezvena manjina, ali već ošamućena najrazličitijim mentalnim problemima srpske politike, gledaju na ovaj srednjovekovno-nadrealistički performans kao na lakrdiju, dreku, besmislenu retoriku političko-crkvenog vrha.
Priča o ovom čoveku, koji naokolo luta, tražeći granice svog »zemaljskog carstva«, iako se zavetovao onom nebeskom, originalan je srpski prilog staroj »tezi« da embargo na kolektivni zdrav razum vodi »forsiranoj pokori« (Kjerkegorov izraz). Normalna pamet oseća neugodnu jezu (odbrambenu reakciju na nenormalno) kada joj pridiku drži licemer, kada popuje onaj koga čak i njemu najbliži rod na zemlji – za vladiku njegovi parohijani – preklinju da »mirno ode svom suviše zemaljskom carstvu«, a njih pusti da tragaju za nebeskim.2
Nije lako ostati priseban kada kolektivna psihoza vodi državnu politiku. Zdrav razum i

Što se tiče štrajka glađu, on je politički, a ne verski čin, čin lične pobune onda kada se čini da nije preostalo drugih miroljubivih sredstava za borbu. Za razliku od posta, njegova poenta je u tome da se on razglasi i što više ljudi sazna za nečije ciljeve.
Post je, u tom smislu, suprotan štrajku glađu. U Besedi na Gori se kaže: »A kad postite, ne budite žalosni kao licemjeri jer oni načine blijeda lica svoja da ih vide ljudi gdje poste. (...) A ti kad postiš, namaži glavu svoju, i lice svoje umij, da te ne vide ljudi gdje postiš, nego otac tvoj koji je u tajnosti; i otac tvoj koji vidi tajno, platiće tebi javno« (Mat, 6, 16–18). Ako je hrišćanskim vernicima, pa bili oni i sveštenici, Biblija »sveto pismo«, ko se može smatrati »hrišćaninom« ako se: »teška srca« odlučio na štrajk glađu, »ili kako se u teologiji kaže, na apsolutni post«?3 Toliko o i danas tačnoj Kjerkegorovoj konstataciji da popovi najpre treba da postanu vernici. Pravi odgovor na ovakvu potrebu na verskom tržištu, u duhu vremena, bila bi nabavka kontigenta popularnih američkih »digest« izdanja, priručnika za sve i svašta, npr. pod naslovom Kako biti vernik – za budale,tj. Faith for Dummies4 (Vera za glupake).
Post se ne reklamira »na sva zvona« i osim toga je koliko uzdržavanje od jela toliko i uzdržavanje od loših, a neuzdržavanje od činjenja dobrih dela. Neko ko sa međudržavne granice šalje afektirane kletve i provocira međudržavni sukob ne da ne posti, već i

može da ucenjuje i suseda, najintimnijeg današnjeg srpskog neprijatelja (Crnu Goru), i međunarodnu zajednicu.
Ultimatum svetu koji se zaverio protiv zločina nije hrišćanska molitva, iako su mediji izveštavali da je vladika: »apsolutnim postom i molitvom branio prava Srpske pravoslavne crkve i srpskog naroda u Crnoj Gori« (proglas navodi Blic, 9. 09. 2007). Molitva nije politika, nikakav politički čin i zahtev, već usamljenički posao, daleko od reflektora, naručenih kamera, političkih motiva i estradnog kiča. Istinska molitva nema trivijalne ovosvetovne namere i narudžbine(molitva nije molba – Hegel), a ni bes. Privatno lice koje je izgubilo svaki ljudski kredibilitet, čije su »molitve« proglas buke i besa, koje i samu državu uzima za taoca je politički fundamentalista, a vlast koja mu povlađuje glumi nevinost i zatečenost. U čudnoj zemlji potrebno je uvesti čudan zakon, »uperen« naročito na one na visokim državnim i crkvenim funkcijama (kad je i crkva u svetovnom biznisu), kojim bi se uspostavila odgovornost onih koji »molitveno« prete. Inače će se, javno i glasno, na najvišem, čak državnom nivou, moliti više za tuđe zlo nego sveopšte dobro – jer za to dobro niko i nije odgovoran (mnogi bi želeli da nije ni za zlo, ali takve želje koriguje međunarodna zajednica). Ipak, dosluh državnih i crkvenih vlasti Srbije onemogućio bi sprovođenje ovog zakona.
Ovdašnji politički amaterizam, kako političara tako i crkve, ne može biti alibi za ovakvu afektiranu tragediju, tj. lokalnu privatnu komediju na koju su se, verovatno u potpunoj neverici, morali osvrnuti i strani zvaničnici: »Kako je navedeno u saopštenju pres službe visokog zvaničnika EU danas dostavljenom Tanjugu, Visoki predstavnik Solana je pozdravio činjenicu da su obe vlade ‘rešile ovo teško pitanje u duhu saradnje i interesu stabilnosti’« (sajt B92, vest od 8. 09. 2007). Gde još ima da neko, iz inata, zasedne na neku granicu, da toga onda blagoslove svetovna lica, i to političari u njihovo radno vreme, i na kraju se još, od nedobrovoljnih priloga poreznika, sagradi crkva prepodobnom licemerju? (Crkva-inatica, zajednički poduhvat ministra investicija i neraščinjenog crkvenog lica, preča je čak i od puta koji bi vodio do nje same.) Nije to ni dvorsko državno ludilo ni mistička psihoza: za prvo Srbiji nedostaje kraljevsko ovozemaljsko, za drugo ono nebesko. To država koja nije u stanju da se bavi državnim problemima izmišlja one paradržavne, »crkvene«: iako je na ovim prostorima svako istorijsko prenemaganje već naplaćeno mnogim sudbinama, stalno se ponovo vrši autopsija istorije, te istorija u Srbiji ima nepredvidljivu budućnost – svaka politička klika ponovo je piše u skladu sa njenim dnevnim vizijama. Sve je politika, i »nebeski znaci«, i istorija. Jer glavne uloge u srpskoj politici igraju političari i sveštenici koji su naturščici.
Državu u kojoj je sve (drugo) osim politike politika, u kojoj je »Filaret« aperitiv za druge »političke priloge«, bilo bi najbolje staviti pod protektorat nekog zdravog razuma – ma čijeg.

Možda i neke druge savremene države imaju njima svojstvene anahronizme, neko njihovo ovovekovno »srednjovekovno ludilo«, ali teško je naći neku koja ih ima ovoliko. Rančanski performans, eklektička liturgija forsirana političkim motivima, ni po znanju jednog svetovnjaka i laika, ne ulazi u opis posla jednog sveštenika. Čak i ako se to svešteno lice ne slaže sa Kjerkegorom da će svaki političar religiozno osećanje, kao previše uzvišeno i idealno, smatrati nepraktičnim, ovaj praktični sveštenik, svojim političkim paganizmom (i klanjanjem raznim političkim idolima), pokazao se kao suviše političar, i to loš. Koristeći u savremenom svetu eklektički srednjovekovne motive, vladika je osnovao srednjovekovni srpski nadrealizam i sam prošao njegove kritične faze. Tokom »golgote« potpunog, apsolutnog, radikalnog posta, pisalo se, sveštenik je bio: malaksao, ubledeo, imao glavobolje, vrtoglavice, povišen šećer, gušenje i bol u grudima, drhtav glas, probleme sa pritiskom i sluhom (valjda za božji glas), vidno oslabio. Hteli su da se zbog ovih njegovih problema sazove sabor Srpske pravoslavne crkve koji nije sazvan kada su žrtve njegovih prijatelja, »haških begunaca«, imale: izbegličke glavobolje i brige, smrtonosne vrtoglavice, gušenje i bol od smrtonosnih rana u grudima, drhtav glas za poslednju želju za koju ih niko nije ni pitao, bile vidno oslabile – u logorima. Ovde se bavimo crnom magijom ovdašnje političke scene: oni koji upozoravaju na crnu magiju raznih sekti, sopstvenim su ritualima usmrtili mnoge.
Post nije nikakva vrsta halapljivosti, pa ni političke. Ipak, osim u donjoj fusnoti, ostavljamo po strani one opaske, koje nisu bez vizuelne osnove, da ovaj postilac, za kojeg su se svi toliko zabrinuli, nije izgledao nimalo isposnički.5
Na kraju, po nekim anegdotama, Filaretovo gladovanje prošlo je kroz »žutu« i »plavu« (ili »roze«?) fazu, što asocira na Pikasove slikarske faze, a logično objašnjenje za neke vizije vladike bilo bi da je prošao i kubističku, u kojoj su mu međudržavne granice postale izobličene, konfuzne i nevažne. Ali kubizam nije zarazan, bar ne za Crnogorce koji i te kako vole svoju granicu prema Srbiji. Nisu svi kubisti.
... da ne prepoznaju kako je licemerno menjati »religiozne vizije« i faze kao prljav veš. Onaj ko »deluje sa najvišim, nadljudskim autoritetom« ne sme se igrati zlo-činjenja. Ko se

Normalna priča ima početak, zaplet, rasplet i zaključak. Poenta Srbije je da raspleta nema, da ništa nema kraja i zaključka, da ono što je dobro započeto ne dostigne klimaks ukoliko nije korisno za mučeništvo, alibi »digestivnog patriotizma«, koji, u službi stalno promenljivih »istorijskih ciljeva«, usisava svaku privatnost.
Pristojni ljudi pristojno čak i lažu, na lep način zavode. To je umeće. Uglađena, gospodstvena osveta (možda čak pravo) njihove inteligencije, proračunata uljudnost koja manipuliše čak i pravednicima, ako su bez dovoljno mentalne snage i prostodušni. Za razliku od njih, bahati podrazumevaju da laž, ideologiju, falsifikovanu egzegezu nije potrebno ugladiti finim manirima. Licemerje je uvek u »skladu« sa »višim razlozima« koji vređaju zdravu pamet.
Trebalo bi meriti koliko je pristojnosti u uvredi zdrave pameti – raskalašna drskost i glupost računaju na potištenost svojih žrtava. Kada ministar vera Radomir Naumov kaže da treba uvažiti Filaretov »lični gest i promisao da odlučno istera do kraja« izgleda kao da to nije onaj »digestivni patriotizam« jer se vladici, koji ne može imati »ličnih gestova« – kroz sveštenika deluje viša volja, skida sveštenička odora i svetovna osoba, građanin Jelenko Mićović, štrajkuje glađu. Trebalo je ministra »hvatati za reč« koje se zatim ni on ni ostali predstavnici vlasti nisu držali – da je celo dešavanje bilo čin privatnog lica Mićovića jer nije »metod koji bi Crkva odobrila« (opet tačno, ministar Naumov). Ipak, istovremeno se radilo na buđenju griže savesti nacije pošto su »osporena i prava vernika u Crnoj Gori« (isti ministar). Ali šta vernici imaju sa građaninom Mićovićem? Zar nije rečeno da on štrajkuje, a ne vladika? Koji je, može se reći, za sve to vreme štrajka glađu (i udovoljavanja strastima) njegovog »drugog ja«, kod Crkve na »plaćenom odsustvu«. Kako vladika može da: »brani prava Srpske pravoslavne crkve i srpskog naroda u Crnoj Gori« (proglas) – »metodama koje Crkva ne bi odobrila«? Sve to je činio građanin Jelenko.
Može li neko, bar jednom, na malo pristojniji, dostojanstveniji, gospodstveniji način da građane »pravi glupim«? Ili da, za malo, smanji tenziju šizofrenije potrebne da normalan poveruje u spletke koje državni službenici prave sa njegovom vlastitom zdravom pameću. Kada je sve politika, svi se mogu predstaviti kao političari, ali da li je nužno da našu zdravu pamet uvek žele da pokore bahato i glupo?

U Butanu izračunavaju bruto nacionalnu sreću po stanovniku. Svesni da je to apstraktan poduhvat, matematički neizračunljiv, strancima, naviklim na merne jedinice i statistike, objasnili su da ispitanik svoju sreću može da izmeri tako što se, jednostavno, priseti svih srećnih događaja i, npr., kaže: »Danas sam bio deset puta srećan«. Lako je srećnicima, budistima, neko će reći, ali šta da kažu oni koje kao da je sreća odavno napustila pošto im država krade svaku priliku da se zapitaju o sopstvenom zdravlju i sreći – preduhitri ih zapomaganjima koja su na dnevnom redu države i istorije. U sličnoj anketi u nebudističkom svetu građani Srbije bili bi negde na najnižoj lestvici. Lična sreća je potcenjena zbog ulaganja u prošlost. Srbija ima nacionalne sveštenike, političke i crkvene, koji, suprotno njihovim budističkim kolegama, uče parohijane da je mučeništvo najveća nacionalna i lična sreća i da prosečan nacionalni dohodak depresivnosti po stanovniku ne sme pasti ispod nivoa patriotske obaveze prema mrtvima. A uvek kada su obaveze prema mrtvima veće od onih prema živima nasilje je skoro izvesno. Kao i to da njegovu reklamnu kampanju mogu da predvode naoružani sveštenici. Neko slavi život i sreću, neko mrtve u kojima je naša današnja sreća balsamovana do sutrašnje pobede.
U jednoj drugoj državi, Burmi (Mijanmaru), budistički sveštenici danima protestuju protiv tamošnje vojne hunte. Stotine hiljada, naravno golorukih monaha koji su u doživotnom postu (na jednoj zdelici pirinča dnevno, ako i to) ne žele više da pristanu na siromaštvo svojih sugrađana, ne svoje. Mnogi se danas prisećaju poznate pobune iz 1988. kada su uticajni budistički sveštenici, zajedno sa studentima, prinudili tadašnjeg diktatora Ne Vina (Ne Win) da siđe sa vlasti. Religija igra značajnu ulogu u političkom životu mnogih zemalja Azije. Organizacija pod nazivom Savez burmanskih monaha pozvala je na: »konačno svrgavanje zajedničkog neprijatelja, zločinačkog režima, u čijem cilju je potrebno jedinstvo narodnih masa i ujedinjenog sveštenstva« (New York Times). Kaže se kako zločinački militaristički režim izrabljuje sve građane Burme, a sveštenici, svojim »spiritualnim autoritetom«, staju ispred demokratskog pokreta. Noseći, npr., transparente kao što je onaj sa natpisom: »Ljubav i dobrota će pobediti«.
U Srbiji sa Filaretom (naravno, i drugim sveštenicima koji su blagosiljali ratne pohode na svim ratištima prostora bivše Jugoslavije – svet je obišla i slika pravoslavnog popa koji aminuje ratnike koji su učestvovali u zločinu u Srebrenici i Trnovu) – nikada ne zatrebalo, to ne bi bilo moguće. Sveštenici mogu imati sopstvenu »crkvenu huntu« i varirati simbole od krsta i svešteničkih insignija do vatrenog oružja. Teoretski (burmanski) crkveno lice vladika Filaret trebalo bi da protestuje protiv samoga sebe. Sveštenik Filaret bi trebalo da protestuje protiv onog Filareta, ili Jelenka, svejedno, koji zemaljske stvari rešava oružano, ili bar oružanom simbolikom.
Sve ovo ne znači kako je možda lakše biti hrišćanin nego budista, oba puta su pregalačka

moral nepotreban, balast koji se ostavlja kod prvog ćoška novoiskrsle teške istorijske dileme.
Ali nema dileme da u čemu je Srbija različita od Burme i Butana, u tome je slična SAD. Skorašnji skandal i preispitivanje plaćeničkih »vojski« koje angažuju države (u čemu prednjači SAD), i zbog čega Ujedinjene nacije već izražavaju zabrinutost, između ostalog, podstakao je detaljnije analiziranje ovih organizovanih snaga. Slučaj Blekvotera (Blackwater) u SAD pokazuje da njegovi čelni ljudi, kao i mnogi njihovi simpatizeri u vladi, pripadaju radikalnoj hrišćanskoj desnici (ma šta to u SAD značilo u smislu raznih denominacija). Politička i hrišćanska desnica uvek pronalaze zajednički jezik – militantan, često nemilosrdan, nehrišćanski.

1 Seren Kjerkegor, Osvrt na moje delo, Grafos, Beograd 1985, prevod Lela Matić, str. 85, kurziv moj.
2 U februaru 2001. godine osnovan je u Prijepolju Odbor za očuvanje svetinja Mileševske eparhije sa ciljem da se smeni episkop mileševski gospodin Filaret. Spisak zamerki je bio podugačak, a potpisana je i peticija čiji je osnovni zahtev bio: »hitan premeštaj episkopa Filareta iz eparhije mileševske«.
3 Reči episkopa Filareta. I dalje: »Niko od mene ne traži da položim život za svoju crkvu, sam sam se opredijelio za apsolutni post«, precizirao je Filaret. »Čitaću Sveto pismo, što je možda dobro i za mene, čitaću svoj molitvenik i Bogu se moliti za svoje prijatelje i neprijatelje«, rekao je Filaret (Pobjeda, 29. 08. 2007). Možda zaista ne bi bilo loše da próčita Sveto pismo. Ili, za početak, makar neki »dajdžest« o veri.
4 Samo odlaskom na sajt jednog od najpopularnijeg lanca knjižara u SAD, Barnes&Noble, mogu se pronaći 3.253 knjige-priručnika »za glupake« (naravno, šaljiv naslov edicije namenjene za amatere i laike) koje totalne neznalice, tj. početnike upućuju u najrazličitije oblasti – od matematike, ekonomije, menadžmenta, kompjutera, gajenja orhideja, pravljenja sveća, pecanja, do psihologije, genetike, neuro-lingvističkog programiranja, religije i meditacije – sve »for dummies«. Za početak i prvu pomoć.
5 Tako je Andrej Nikolaidis pisao u Monitoru: »Štrajk glađu prava je stvar za Filaretovo zdravlje. (...) U njegovim godinama, sa količinom stresa kojem je izložen otkako su crnogorske vlasti zaključile da popovi govore o Bogu, ali nisu bogovi, ta gojaznost je istinska prijetnja njegovom zdravlju. Osim toga, nije li neprilično da vladika u medijima na sva zvona najavljuje dijetu, kada bi se on, kao uzoriti hrišćanin, trebao držati raznih postova?« Bilo je i opaski da je »preosvećeni« iz štrajka glađu izašao puniji nego što je u njega ušao, ali to su, zaista, neproverene stvari.
6 »Šta to znači da se sve ove hiljade i hiljade ljudi tako olako nazivaju hrišćanima!«, S. Kjerkegor, Brevijar, Grafos, Beograd 1986, prevod D. Najdenović, str. 59.