Republika - Glasilo gradjanskog samooslobadjanja

Ona otrcana rečenica–poštapalica: »To nigde u svetu nema...« sasvim je na mestu kada je u pitanju srpski parlament, odnosno bar njegova sednica od 15. decembra. Tada je trebalo raspravljati o budžetu za narednu godinu, a počela je sa samo devet poslanika u sali, da bi se tek znatno kasnije pridružili ministri finansija i infrastrukture i još poneki poslanik. Sve u svemu, dvadesetak osoba na sednici kakve u principu ne propuštaju ni oni poslanici koji preko godine vuku platu a dolaze samo kad je najgušće. Ima li boljeg argumenta za tu nezainteresovanost od jasnog uverenja da se budžet, preraspodela i bliska budućnost zemlje kroje negde drugde, a ne u parlamentu. U pitanju je zamašna suma od 639,6 milijardi dinara prihoda i 654,4 milijarde dinara rashoda – dakle s ugrađenim deficitom od 14,8 milijardi dinara, što bi u svakoj zemlji makar opoziciju diglo na noge.
Time nije iscrpljena tragikomična sudbina novog budžeta. Upotrebljen je i za podizanje tenzije oko Kosova, jer je prvo njegovo usvajanje odloženo za posle 10. decembra; kao, čekalo se da u Evropskoj uniji bude doneta odluka o statusu, tada još uvek srpske pokrajine, što traži osamostaljenje uprkos odlučnom protivljenju »matice«. Smisao te trakalice je: ako se odobri osamostaljenje Kosova, onda će na red doći ratni budžet, dakle vojna intervencija, kada sve namere da se usaglase prihodi i rashodi države padaju u vodu. Nekadašnje pravilo – da nam ništa nije toliko sveto da ga ne bismo zamenili nečim boljim, dobilo je antipod – da nam ništa nije toliko sveto da ga ne bismo zamenili nečim gorim. Dakle, najviši finansijski državni akt upotrebljen je za kockanje u jednoj neveštoj i priglupoj igri nerava, u kojoj se nervi kidaju samo jednoj strani. Onu drugu stranu, evropsku, baš briga za takvo kockanje, jer u toj igri Srbija ima samo jedan adut, a to je Rusija. Kako se ona bude nagodila s Evropom i Amerikom, tako će biti. Zveckanje budžetom besmislena je dosetka igrača kojem sve karte znaju čak i kosovski Albanci.

izdataka nema i ko zna kako se sve te glomazne sume namiču van uvida Parlamenta.
Celokupna računica zasniva se na predviđenom rastu bruto domaćeg proizvoda (BDP) od 6% i inflaciji u istom procentu. Čak iako se ostvari predviđen rast BDP, malo je verovatno da će inflacija biti obuzdana, jer budžet ničim ne dokazuje tendenciju restrikcije potrošnje, a deo inflacije iz 2007. godine, koja će se verovatno iskazati na više od 10 odsto, biće zamajac inflacije i u idućoj godini. I ono najvažnije, ne biva da u izbornoj godini inflacija pada. Onaj ko je na vlasti najlakše mu je da kupuje glasove državnim parama, odnosno povećanjem plata i raznih drugih upečatljivih mita za najširu publiku. Uostalom, u budžetu lepo piše da će se plate zaposlenih u državnoj administraciji povećati za 15,2 odsto i ko posle toga može obuzdati rast bilo gde drugde. A onda ima u tom budžetu i stavka »Donacije i transferi« čiji rast iznosi 14,8 odsto i najveći je posle porasta plata. U toj sumi od 233,2 milijarde dinara (35,6 odsto ukupnih rashoda) kriju se stavke koje bi države i u manjim stiskama nego što je sa našom slučaj jednostavno izbrisale, a to su: dijaspora, dodatni projekti (?), Evrovizija i Univerzijada.
Prilična raskalašnost krojača budžeta nametnuće guverneru Narodne banke da se koristi svojim instrumentima da bi obuzdavao cene i inflaciju (čvrst kurs, visoke obavezne rezerve banaka, skup novac – visoke kamate) ako bude želeo da dokaže kako i on ima neku vlast u rukama. Inflacija je u 90 odsto slučajeva čedo države, koja želi da štampanjem novca stvori lažan utisak rasta i dobrobiti, a u stvari vrši preraspodelu na štetu stanovništva. Ona hiperinflacija kroz koju je prošla naša zemlja prestala je, pre svega, kada je vlast želela da je uguši, jer je već izvukla iz džepova građana što se dalo izvući. Čuveni Deda Avram je tu uneo samo neke finese (emitovanje novog novca preko plata, a ne preko banaka) u tehniku koja je u osnovi poznata i koja prevashodno svuda zavisi od političke volje. U jednoj nedavnoj anketi (Bankar, decembar 2007) građani su procenili buduću inflaciju na 16,4 odsto u proseku, privrednici na 10 odsto, a projektovana je na 6 odsto.
Centar za visoke ekonomske studije, koji još uvek ozbiljno shvata državu, ocenio je, pre donošenja budžeta za 2008. godinu, »da se njime mora opredeliti makroekonomska stabilnost, te da će njegovo projektovanje zahtevati teške i politički hrabre odluke – zamrzavanje plata iz budžeta, smanjenje javnih investicija iz Nacionalnog investicionog plana, kao i zamrzavanje rashoda i subvencija države«. Zašto svega toga u budžetu nema najjasnije je objasnio ministar finansija rečima: »Kada se donosi ekonomska politika države, ne mogu se posmatrati samo ekonomski efekti, već i kontekst u kome se ona donosi«. Mi sa kontekstima nikada nismo oskudevali. Valja imati u vidu da još nismo otplatili račune iz vremena sumanute Miloševićeve vladavine, te da nas do normalnog društva taj dug još čeka. Ako nam se čini da politički sadašnja vlada i njen predsednik sliče, u glavnim crtama, onom što je Milošević radio, logično je da se taj model prenosi i na ekonomiju, odnosno upravljanje poslovima države.
Od fundamentalnih stavki koje će opredeliti život građana ove zemlje ostaje još pitanje izvoza i uvoza, odnosno spoljnotrgovinskog deficita. Za proteklu godinu spoljnotrgovinski deficit je planiran na 20 odsto BDP, a svi su izgledi da će izaći bar na 22 odsto. Za 2008. planiran je na 18,9 odsto, ali je sigurno da bukmejkeri ne bi ni primili opkladu da će biti veći, jer nema šanse da se smanji sve dok izvoznici uvaljuju našu robu strancima u bescenje (kvalitetom više i ne zaslužuje) i moraju da gubitak na njoj nadoknade uvozom strane robe na kojoj se zarađuje. Nikola Pavić, predsednik a. d. »Sintelon«, navodi podatak da Austrija, čiji je broj stanovnika približan kao i u Srbiji, ima izvoz od 112 milijardi, a Srbija 4,5 milijarde evra, što je za 25 puta više, i zaključuje – »mi smo u krizi i ne znam zašto to krijemo«. Ima li smisla navoditi bilo šta drugo. Subvencije privredi, pa prema tome i izvoznim preduzećima, potpuna su besmislica ako se posluje na tržišnim principima. Ako je neko preduzeće solidno lako će se naći banka koja će finansirati njegove ambicije, ako nije, onda samo troši tuđ novac preko državne podrške. U toj igri nema samarićanstva, odnosno ne bi trebalo da bude.
Nepoverenje prema labilnoj vlasti iskazuje se pritiscima (jedino se od labilne vlade može iznuditi nešto) na niz načina, od štrajkova, blokada puteva do, na primer, dominacije

Ako običan građanin, poreski obveznik, poželi da sazna kako se troše pare koje su uzete iz njegovog dohotka, teško da će se snaći. Naime, u Ustavu, član 92, piše, pored ostalog, da realizaciju budžeta kontroliše Državna revizorska institucija.Poželite li da o njoj nešto više saznate, internet vam neće biti dovoljan izvor. Naime, sa sajta Vlade zagušiće vas podaci šta je Koštunica rekao u Njujorku, šta u Beču, kako će u slučaju jednostranog osamostaljenja Kosova morati da se proveri revizija budžeta, kako je najvažnija transparentnost, kako u Srbiji postoji istoimena organizacija koja je nastala od »Transparency International« itd. Zapadna štampa to naziva »informativno zamagljivanje«, kad vas zatrpavaju masom nerelevantnih informacija kako bi se stekao utisak o otvorenosti za javnost. Sumnju da smo nedovoljno vešti u traženju odgovora na pitanje tehnologije kontrole trošenja otklanja nam kolektivni stav nevladinih organizacija koje protestuju što se iz 481 člana budžeta o »donacijama za nevladine organizacije« teško može išta saznati sem da će se sredstva odvojena u tu svrhu dodeljivati političkim partijama, verskim zajednicama, sportskim organizacijama, naučnim organizacijama i institutima, kao i udruženjima građana. Nigde kriterijuma, nigde pojedinačnih iznosa...
Demokratska društva, ona koja polaze od pretpostavke da su svi ljudi pošteni i da baš zato treba juriti nepoštene, drže veoma do kontrole i sprečavanja mogućih zloupotreba trošenja budžetskih sredstava. Nema velikih bogatstava bez da se izabranik sudbine i vlasti nije vešto okačio o državne pare. Još od Nušića se sećamo pojma »vojni liferant«, kao najefikasnijeg stručnjaka za muženje budžeta. E, pa upravo je ovih dana jedan vojni liferant, Mile Dragić, zbog finansijskih nestašluka pao u policijske ruke, a njegovo istoimeno preduzeće nastavilo da prima sve nove i nove porudžbine za vojsku. Kako dnevna štampa izveštava, ministar vojske je rekao da bi bilo šteta da preduzeće trpi gubitke zato što je njegov vlasnik lišen slobode! Ne insinuiramo ništa ni u vezi s preduzećem, ni s ministrom odbrane, već znamo zasigurno da bi u Italiji, gde postoji institucija koja se zove Corte dei conti (Sud državnih računa), morao odmah da se oglasi i da kao vrhovni revizioni organ proveri stanje te da na osnovu toga odobri sklapanje porudžbina ili pak naloži proširenje istrage, ako ima osnova.
Nedavno je i Hrvatska prihvatila taj model kojem je prvi zadatak da kontroliše realizaciju budžeta, da pravovremeno obaveštava parlament o načinima trošenja, eventualnom probijanju troškova te da naloži obustavu finansiranja sektora u kojem je budžetska suma prekoračena sve dok parlament ne donese odluku o mogućoj reviziji tog dela budžeta. U svetu se kao primer budžetske kontrole uzima institucija koja se zove Budget Control Board u Južnoj Karolini, gde se za predsednika bira nezavisna i neosporno časna osoba koja kontroliše trošenje para poreskih obveznika. Ona radi pod parolom: »Mi činimo vladu boljom«.
Uzmimo za primer Rusiju, koja nam je naprasno postala najbliža srcu. U toj zemlji je još Petar Veliki, praveći ozbiljnu državu, ustanovio 1720. godine Revizioni kolegijum, čiji je posao bio da informiše o tekućem i godišnjem trošenju državnih para. U sovjetskom razdoblju ta je institucija ukinuta da bi povratkom na demokratiju 1994. godine ponovo bila uspostavljena kao Federalna komora za nadzor računa. Njeno je zaduženje da izveštava Dumu o trošenju budžeta i od nje zahteva odobrenje za suspenziju finansiranja kada je to potrebno. Za manje prekršaje »nepoštenog ponašanja« šalje dokumentaciju tužilaštvu. Na taj način je u razdoblju od 1997. do 2004. godine državi vraćeno 66,7 milijardi rubalja. Ovlašćenje je te ustanove da izvrši preliminarnu kontrolu nacrta budžeta i oceni njegov sklad sa proklamovanom politikom, da obavlja tekuću kontrolu izvršenja i da sprovodi kompletnu kontrolu dokumentacije izvršenja budžeta.
Završićemo povratkom na domaće tlo. U zaključcima izveštaja Evropske komisije o napretku u Srbiji se kaže: »Opšte uzev, korupcija ostaje široko rasprostranjen i ozbiljan problem u Srbiji. Dometi u suzbijanju korupcije su vrlo ograničeni. Iako su normativne pretpostavke stvorene, neophodan je sistematski pristup... Izostala je praktična primena strateških opredeljenja za borbu protiv korupcije. Takođe, nisu primenjene ni preporuke Grupe zemalja za borbu protiv korupcije Saveta Evrope... Nije stvoren sistem kontrole javnih izdataka koji bi sprečio sistemsku korupciju na njenom izvoru...«
Biće da to nama Evropa stručno stavlja do znanja ono za šta se kod nas kaže da »riba od glave smrdi«.